Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Читава се Хабзбуршка монархија, као и добар део оновремене Европе 1848. године нашла на удару револуционарног таласа. Револуција 1848–1849. године захватила је земље од Ирске, Данске, преко Француске, па све до Аустрије, а сукоб српског и мађарског националног покрета на тлу угарског дела Хабзбуршке монархије представља посебно важну епизоду из историје Срба у Монархији. Након сукоба које је новосадска делегација имала са Лајошем Кошутом на угарској Дијети водећи српски представници (омладина) били су разаслати по српским срединама у Угарској. За Суботицу, Бају и Сомбор био је задужен Богобој Атанацковић. У самом граду већ 22. марта 1848. године дошло је до револуционарног врења, па је из неких продавница соли и са застава појединих цехова избачен црни двоглави орао Хабзбурга, а стављена народна (мађарска) застава. Супротстављени интереси српског и мађарског националног покрета у револуционарним дешавањима 1848/1849. године довели су до крвавог сукоба између Срба, који су подржавали политику бечког двора захтевајући своју посебну територију и очување привилегија и Мађара, који су желели независност и обнову своје старе државе. Не треба мислити да је Суботица, односно слободни краљевски град Марија Терезиопољ на било који начин успео да избегне ова револуционарна врења, чак напротив.
Краљевски комесар Петар Чарнојевић је 3. јуна у Рудићевој кући основао градски одбор за спровођење реда и мира. Циљ његове политике, и уопште његови ставови су увек ишли у правцу мира између Срба и Мађара. У међувремену је добро познато шта се догодило и о томе је много и писано и дискутовано. Срби су на Мајској скупштини у Сремским Карловцима истакли своје националне захтеве, док су се по градовима југа Угарске почеле формирати мађарске домобранске јединице које су маја 1848. године заклетву положиле новој влади одговорној мађарском сабору. У мађарским очима српски покрет се посматрао као устанички и усмерен против Мађарске, док Срби, Хрвати, Словаци и други немађарски народи (у значајној мери) су сматрали да је мађарски став о једној политичкој мађарској нацији неприхватљив. Интересантно је приметити и да је постојао и један циркулар да се чита по црквама, који је сачуван у једном прилично нечитком нацрту, а који је обраћање мађарском народу где се наводи како је сванула слобода и како није истина да Срби желе да униште Мађаре.
У Суботици је било немира и међусобних сукоба, али се добар део локалних Срба предао 2. августа, предао оружје и на торањ суботичке православне цркве стављена је мађарска народна застава – a nemzeti zászlót templomukra kitűzték како се наводи у прогласу Града Суботице грађанима. Многим Србима то ипак није помогло, ма колико се црква трудила на све начине да сачува свој народ у овим тешким временима. Мађарске власти су хапсиле сумњиве и пунили затворе Србима у које никада нису имали поверења да ће се борити на истој страни са Мађарима и да се неће прикључити нарастајућем српском националном покрету. Током самих сукоба Суботица, уз Сомбор, Сенту и Сегедин, представљала је значајно мађарско упориште у позадини, тј. унутрашњости српско-мађарског ратишта. Са друге стране, августа 1848. године гроф Иштван Карољи није био одушевљен ни задовољан родољубљем и спремношћу Суботичана свих нација на жртву. У суштини, добар део револуционарних дешавања је мимоишао суботички живаљ, који је био незадовољан чињеницом да су све кочије биле заузете и да је градска индустрија била усмерена на ратна дешавања. Но, напредовање трупа бечког двора под командом хрватског бана Јосипа Јелачића, као и српских бораца изменили су ситуацију. Војвода Стеван Книћанин је са својим трупама 12. фебруара 1849. године заузео Сомбор, зауставивши напад мађарских трупа из Сегедина. Сомборски Мађари побегли су тада управо за Суботицу. Срби под командом мајора Трифковића ушли и у Сенту, а преко Сегедина и Суботице српске су трупе имале да се споје са царским. Војвода Стеван Книћанин вратио се током фебруара са војском од 10.000 добровољаца за Србију, што је мађарској војсци дало нови замах.
Но, војска коју су предводили српски заповедници није успела да заузме Суботицу. Локални суботички Срби су се залагали за преговоре, али су зато Мађари и са њима у значајној мери и Буњевци одлучили да се боре и да бране Суботицу од надолазеће српске војске која је крупним корацима напредовала ка остварењу зацртане идеје о српској Војводини. Неповерење према Србима је расло у самом граду, многи су разоружавани, а затвори су пуњени новим сумњивим елементима. Стање је посебно било узаврело када је пао Бајмок, свега 25 километара од Суботице. До одлучујуће битке дошло је управо у близини Бајмока, код Капоње 5. марта 1849. године. Међу предводницима мађарске војске био је и командант 1. пука народне страже Србин Лазар Веселиновић, док је главну команду имао потпуковник Ласло Гал. Србе су предводили капетан Димитрије Стејин и његов заменик капетан Драгић, а руководили су значајно мањим бројем војника. То је био и један од одлучујућих фактора који су довели до пораза српске војске. Након овог пораза, а због озбиљног сукоба који се десио, српско становништво је још више постало сумњиво и постројавано је испред градске куће, те је од њих тражена лојалност.
Недуго потом, пали су и Нови Сад и Петроварадин, а 3. априла 1849. године и Сентомаш (данашњи Србобран). Мађарски парламент у Дебрецину је 14. априла свргнуо хабзбуршку династију са мађарског престола, а Мађарску прогласио независном државом. Кошут је постао регент, а 22. маја градско веће Суботице је из назива града и градског печата избацило реч краљевски. Међутим, истовремено се приближавао и крај револуције и мађарске борбе за независност. У лето 1849. године војска бана Јелачића, као и друге аустријске трупе била су на југу Угарске, а већ 30. јула без борбе су ушле у Суботицу, а врло брзо, 2. августа је освојен и Сегедин. Уследило је проглашење Српског војводства и Тамишког Баната, посебне административне јединице у оквиру Хабзбушрке монархије. Што се Суботице тиче, њен нови градоначелник постао је Павле Антуновић, а заменик Стефан Благојевић.
Веома мало је података везано за функционисање црквене општине суботичке у овом револуционарном раздобљу. Састанци нису били редовни, а тачака дневног реда је било сразмерно мало. Махом се радило о свакодневним питањима важним за редовно и несметано функционисање администрације црквене општине. Шта више, након децембра 1848. године следећа је седница тек одржана октобра месеца 1849. године и на почетку записника са ове седнице стоји да је по повратку мира октобра 1849. уз дозволу тадашњих војних власти сазвана је нова седница црквене општине у Суботици.
Након 1849. године започео је уистину нови, сразмерно кратак али битан, период у историји Хабзбуршке монархије. Наредних једанаест година постојало је Војводство Србија и Тамишки Банат са седиштем у Темишвару и немачким као службеним језиком. Оваква територијална организација у својој суштини није представљала оно што су Срби хтели, а посебно није одговарала мађарским политичким и националним интересима. Од 1860. године, када је укинуто Војводство Србија и Тамишки Банат почели су захтеви за реогранизацијом државе што је кулминирало aустро-угарском нагодбом из 1867. године чиме је створена двојна монархија Аустроугарска. Истовремено је почело и политичко организовање Срба у Монархији под вођством Светозара Милетића и других значајних српских политичара. Од Благовештенског сабора 1861. године почело је формулисање основних праваца српске политике у Угарској и тежње Срба за засебном територијом и признавањем равноправности српског народа. Истовремено, текао је процес угарско-хрватске нагодбе, те формирања политичких институција и у Далмацији.
Суботица је била део Бачке жупаније, њен привредни и политички развој је након Нагодбе текао узлазном путањом. Срби су били и даље убедљива мањина, али је ово време када је грађански сталеж међу Србима почео да се уздиже. Специфичност суботичких Срба нарочито се огледала у томе што су били далеко више уклопљени у мађарско друштво него у другим крајевима Војводине. Одлично знање мађарског језика дало је прилику многима да се школују и у државним школама, те да одлазе у Беч, Будимпешту и другде по Монархији да се образују на најбољим лицејима. Читава друга половина XIX века све до избијања Првог светског рата представља ипак период развоја суботичке српске заједнице и њеног центра, храма Светог Вазнесења Господњег.
Настављени су и стални радови на поправци и сређивању храма, како споља тако и изнутра. Црквени протоколи наводе већ 1850. године имена неколико донатора, међу којима се налази и анонимни дародавац који је приложио највише те године за храм. Патријарх је 12. децембра 1853. године послао световазнесењском храму и неке књиге, исповедање вере, катихизис, буквар, граматику и још неке, чиме је обновљен и књижни, и школски фонд, али и богослужбене књиге такође. Барокни иконостас је 1857. године највероватније први пут обновио чувени суботички сликар Аксентије Мародић. Он је 1838. године рођен управо у Суботици, у данашњој улици Ватрослава Лисинског, а након што је 1855. године осликао цркву у Карлову (данас Новом Милошеву), вратио се 1856. године у Суботицу где је провео наредне две године. У том периоду је изгледа извршио први премаз преко свих икона на иконостасу, али не одступајући од оригинала.
Из 1855. године се зна и тачан број српског становништва, које је живело у Суботици, као делу Војводства Србије. Према извештају маријатерезиопољске црквене општине, на тој територији били је укупно 2673 православна становника. Један од начина како се може знати број православних Срба у Суботици, уз пописе које је Аустрија, од 1867. године Аустроугарска, спроводила јесу и документа везана за црквено-народне саборе. Епархија бачка редовно је слала разрезе трошкова по црквеним општинама за учеснике сабора који су онда били дељени на број домова православних Срба у самој дијецези, по протопрезвитератима. Један од разреза који вреди консултовати и који даје добар пресек броја Срба у Суботици уочи Нагодбе јесте онај за саборе 1864. и 1865. године. Суботица је, према овом документу који смо пронашли у Архиву српске православне црквене општине у Сомбору имала 321 православни дом. У сомборском протопрезвитерату у његовом седишту, дакле граду Сомбору, био је 1641 православни српски дом, у Стапару 817, у Сивцу 385, а на четвртом месту била је Суботица. Будући да је Суботица имала до три хиљаде православних становника слала је шест представника на Благовештенски сабор. А радње за избор депутата започете су већ на седници црквене општине од 12. марта 1861. године.
Односи са градским властима били су и даље врло компликовани, али су суботички Срби и даље устрајавали у намери да буду равноправни део друштва. Тако су 1864. године послали молбу градској управи да се плата за навијање сатова на црквеном торњу исплаћује из суботичке касе. Ово је било и време када је дошло и до реформи црквене општине. Она је имала да буде представник свих православних Срба и свака особа спрске националности а православне вероисповести требало је да буде члан црквене општине. Из тог чланства се бирала управа црквене општине. Њени чланови били су редовни, којих је требало да буде до 40, затим званични (пароси, тутор и градски представници) и почасни. Скупштина је требало да се одржава сваки месец редовно, а по потреби председник је имао право да је сазове и ванредно. Црквена општина је своје унутрашње уређење прво регулисала на септембарској седници 1859. године, али је долазило и до промена. Новим правилима из 1863. године прецизирани су одбори у црквеној општини, задаци председника, тутора, секретара и других званичника. Нова правила констатована су на састанку црквене општине 28. маја 1863. године. Врло брзо се приступило примени тих одредаба у пракси. Суботичка црквена општина је свој Пословни ред на основу ових нових одредаба донела већ 6. јуна 1863. године, а 14. јуна наредне године овај пословник потврђен је у Будиму од мађарских надлежних власти. Приближавало се, полако, време када је Суботица постајала све значајнији мађарски град са значајним српским представницима.
Остави коментар