Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
У време балканских ратова, те Првог светског рата, настављен је и врхунац је доживео целокупан процес ослобођења и уједињења српских земаља и простора где су Срби имали значајну позицију. Истовремено је озбиљан вихор захватио и Србе у Аустроугарској. Вековима принуђени да се боре за своја права, православни Срби су се баш у ово време нашли на најтежем удару. На микроплану, то се морало рефлектовати и на Суботицу и њену Српску православну црквену општину, али и на Србе у овом граду уопште.
Велики ударац за Србе у читавој Монархији било је укидање црквено-школске аутономије 1912. године. То је изазвало велико узбуђење међу Србима у Аустроугарској који су као православни од 1690. године представљали засебну групацију са својим привилегијама, правима али и обавезама. Протестовала је и суботичка црквена општина, на чијем се челу од 1901. године налазио др Владислав Манојловић, једна од најистакнутијих личности историје Срба Суботице уопште, али и човек који је значајно обележио историју града на прелому епоха. Распуштена је била и скупштина суботичке црквене општине, као и све друге наравно, али је она сама наставила рад, а на њено чело је дошао др Душан Стојковић.
Српска православна црвена општина Суботица, њени функционери и чланови, заједно са клирицима и свештенослужитељима при храму Светог Вазнесења Господњег у Марија Терезиопољу Суботици, упркос константним притисцима државних власти представљали су веома значајан елемент у суботичком јавном, културном, политичком и друштвеном животу. Бројност Срба у Суботици била је свакако много мања, односно обрнуто сразмерна него што је био њихов конкретан значај и присуство у градској елити. Оно је свакако могло да створи и утисак да је Срба много више, да су много утицајнији и образованији од других становника Суботице. Угледни Суботичани, православни Срби, били су у највећој мери врло блиско везани за сам храм. Али и заједница окупљена око световазнесењске цркве била је инкорпорирана чврсто и укорењена у хабзбуршки, а од 1867. године и у мађарски систем, у друштво, као и његов политички, друштвени, верски и културни живот. Суботички Срби и њихови свештеници били су људи који су трезвено размишљали, и, упркос тежњама које су провејавале међу Србима да се сједине са браћом у другим српским и јужнословенским земљама, били су итекако свесни државних оквира у којима су живели. Суботички Срби, као и уопште српски народ у Хабзбуршкој монархији, представљао је специфичан средњоевропски слој Срба, дубоко укорењених у својој историји и култури, једнако као и у држави у којој су живели, а која, неретко, према њима није била нимало пријатељска. Борећи се за свој опстанак на микроплану, а то је Слободни краљевски град Марија Терезиопољ, Суботица или Szabadka Срби су били значајан део овог друштва. Знали су мађарски и немачки језик, а посебно након 1867. године сав контакт са градским властима и институцијама је био на мађарском језику који су познавали сви битнији људи црквене општине суботичке. Преписка са градом, полицијом, другим мађарским органима власти била је константна, и уистину сведочи о томе да је српска заједница у Суботици на челу са својом црквеном општином била интегрални део друштва. Исто тако, извори сведоче и о великом притиску који се осећао након 1912. године, јер укидање црквено-школске аутономије је готово потпуно умањило било какве контакте и преписку све до краја Првог светског рата.
Угарско министарство просвета и вера је након укидања црквено-школске аутономије редовно захтевало да се пошаљу спискови ученика и бројно стање у одређеним школским годинама. Наравно, ово се могле осамо односити на школе које нису укинуте након 1912. године. Архивска грађа сачувана у суботичкој црквеној општини садржи и писма великог жупана, као и министарства који је преносио наредбе министарства у вези са достављањем броја ученика, ситуацијом у вези са учитељским становима и другом имовином (земљом, баштама) итд. Понајвише оваквих докумената је из 1913. али и прве ратне 1914. године. Школством се у многоме бавио и епископ бачки Митрофан Шевић који је слао значајан број допис, па и наредби везаних за редовно достављање тражених података у вези са школом. Није мало ни писама упућених из Статистичког уреда (Magyar királyi központi statisztikai hivatal) одакле су такође тражени статистички подаци о ученицима православне српске школе у Суботици и на Келебији. У препискама се иначе званично на мађарском језику за ове школе користи назив Görög keleti szerb népiskola, тј. православна (грчко-источна) српска народна школа. Још од 1908. године ово је био захтев мађарских власти, те је и суботичка школа морала да има и ову таблу.
Избијање Великог рата сасвим је изменио целокупну ситуацију. То је био догађај који је потресао сав оновремени свет и темељно изменио целу дотадашњу људску историју. Макроисторијска кретања имала су одјека и на Суботицу која је у вихору овога рата започела једну сасвим нову и дијаметрално другачију страницу своје повеснице. Видовдански пуцањ Гаврила Принципа у Сарајеву 1914. године био је окидач који је покренуо Први светски рат, иако су непријатељства међу силама тињала деценијама пре, те је дубљи узрок наравно тежња Немачке да прерасподели светски утицај, а њена верна савезница Аустроугарска имала је за циљ да овлада Балканским полуострвом, нарочито Србијом. Како је Аустроугарска монархија у великој мери кривила Србе за убиство престолонаследника Франца Фердинанда, почеле су репресије над српским живљем и у самој царевини, па тако и Суботици. Многи виђени Срби су тешко пострадали од аустроугарских власти након почетка рата. Та судбина није мимоишла ни најистакнутије представнике Срба у граду Суботици. Владислав, Јоца и Цветко Манојловић заједно са Јованом Радићем су баш на највећу мађарски празник, да Светог Стефана (20. августа) 1914. године одведени као таоци у затвор, и тек интервенцијом грофа Тисе пуштени су месец дана доцније. Владислав Манојловић је, као што је добро познато, служио у хусарским јединицама и ратовао на руском фронту, а Јован Јоца и Душан Радић су обојица преминули током самог рата. Јован Јоца Манојловић је такође мобилисан и 23. фебруара 1915. године заведен је у списак војника у домобранским јединицама у Будимпешти. Сачуван је оригинални документ са овим подацима. Владислав Манојловић је све до краја рата био у трупама Монархије.
Карловачка митрополија, са њом наравно и Епархија бачка, настојала је колико год је могуће одржати некакав поредак и бити ту за свој народ и вернике, како би ове тешке дане преживели што безболније. Стављени између чекића и наковња, између лојалности Монархији чији су држављани и становници вековима били и сукоба са својом матицом Србијом, српске владике су морале бити много умешне дипломате које би брод православног српског народа требало што мање оштећен да провуку кроз Сциле и Харибде Првог светског рата, посебно у време његових почетака. У том контексту свакако треба посматрати и чињеницу да је црквена општина на својој седници почетком јула жестоко осудила атентат на Франца Фердинанда, а за самог убијеног престолонаследника у цркви Вазнесења Господњег, као и у свим другим храмовима Карловачке митрополије служена је заупокојена литургија. У православну цркву у Суботици је био позван и велики жупан, али се није могао одазвати, јер је већ потврдио присуство на задушној миси у Великој цркви Свете Терезије Авилске. Поводом имендана последњег хабзбуршког владара Карла IV, служено је свечано благодарење након литургије 4. новембра 1917. године. Занимљиво је приметити да је баш на Видовдан 1914. године у Бечу Српско академско друштво Зора обележавало пола века свог постојања, а позвани су били и представници суботичке црквене општине. Позивница са детаљним програмом прославе је сачувана у архиву СПЦО Суботица.
Но, упркос свему овоме и свим настојањима да се колико-толико опстане у немогућим условима Великог рата, Карловачка митрополија и њене епархије, па и бачка, нашла се у веома незавидној ситуацији. Настојале су се спроводити одлуке које су долазиле са врха, односно од мађарских власти, од којих су се многе односиле и на помоћ аустроугарској војсци. Са друге стране, црква се борила и да сачува свој народ што је више могуће од репресалија и прогона којима су Срби били константно излагани у ратним годинама. Преко црквене општине одржавани су контакти и са оним Србима који су били у аустроугарску војску мобилисани и налазили су се на ратиштима диљем Европе. Школе су 1914. године сакупљале помоћ за Божић за борце на фронту, па су тако одређени и неки ђаци из српске школе за ову сврху. Епископ Митрофан Шевић се старао да и нова школска година почне на време у јесен 1914. године, а редовно одржавање наставе и набавка одговарајућих уџбеника су били важан аспект деловања овог епископа и рада свих црквених општина, па и суботичке. Исто тако, његове бројне окружнице из прве ратне јесени тицале су се и редовног обављања свих дужности верног народа, од пољских радова до чиновничког посла.
Што се самога храма Светог Вазнесења Господњег, који је и био средиште и стециште православних Срба Суботице тиче, у великој дворани у његовој порти отворена је болница. Добротворна задруга Српкиња је осам месеци одржавала ову болницу коју су финансирали Цветко, Јован и Владислав Манојловић, те Јован Радић. Свакога дана чланице Српкиње припремале су храну болесницима и старале се о њима, а осим болесних још десеторо људи је добијало храну од болничарки из удружења. Што се функционисања црквене општине тиче, између јула и новембра 1914. године није одржана седница привременог поверенства, а затим су се седнице у великој мери сводиле на свакодневне теме. Разматрана су упражњена стипендијска места која би се подржала од заклада-задужбина, затим су подношени редовни рачуни, а чешће него у ранијим деценијама су читани дописи епископа Митрофана Шевића и епархијске конзисторије. Јасно је да су ванредне околности утицале на то, те да је слеђење епископових упутстава имало за циљ да се што је више могуће очува неки ред и поредак у јако тешким околностима. Током 1915. године нешто су биле чешће и садржајније седнице црквене општине, али су и тада теме биле углавном административне и финансијске природе, као и у вези са стипендијама. Исто се односи и на 1916. годину, када је прва седница била у фебруару, а следећа тек у мају. Записници седница привременог црквеног одбора/поверенства свакако су најбољи показатељ у каквим се околностима живело у Суботици током Првог светског рата, али су и огледало целокупне ситуације вероватно међу свим, па и много бројнијим и јачим српским заједницама у Аустроугарској Монархији. Седнице су биле ретке, теме су биле само оне које су битне за свакодневно иоле редовно функционисање, колико је то наравно било оствариво у оваквој ситуацији. Седницама је редовно присуствовао и др Јожеф Крижа, заступник пред властима.
О ситуацији пред сам крај рата сведочи језгровито и свештеник Марко Протић. Он је на службу у Суботицу дошао 1. априла 1918. године. Записао је како су тада све српске школе, сем оне у Александрову и на Келебији, биле потпуно под мађарском управом, а и да је цео град припадао управо Мађарима, док су други били обесправљени. И школа у црквеној порти, каже Протић, је била мађарска, али довитљиви српски учитељи Пера Огњанов, Богдан Свирчевић, Анка Радосављевић и Катица Суботић успевали су нешто на додатним часовима децу научити ћирилицу и мало српског језика. Но, он наглашава да је управо у тим тешким временима по Србе, њихов центар је била црквена општина са свечаном двораном. Око Српске православне црквене општине Суботица окупљале су се све овдашње српске организације и задужбине. У таквим околностима, суботички Срби су сачекали једну од најзначајнијих и најпреломнијих година у историји целокупног човечанства – 1918. годину, посебно њен крај када је читав свет уистину прошао кроз тектонске промене.
Остави коментар