Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Као ретко који песник у српској поезији, Милосав Тешић је песник културе и предачког памћења. Од активирања стварних или могућих значења имена места из српске историје и културе и развијања њихових културно-историјских или симболистичких могућности, преко испитивања присуства и деловања наше древне, делом потиснуте културе у искуству и бићу савременог човека, Тешић својом поезијом оживљава слике из наше историје и културе једним аутентичним стваралачким гласом и тако их чува од заборава. У његовом стваралаштву језик има посебно место, те песник неретко језик посматра као једног од својих лирских субјеката. Срећом, језик има огромну меморију, богату картотеку памћења, у којој чува чистоту своје изворности и све ожиљке света које је регистровао и по својим врхунским мерилима преобликовао, а затим их увео у себе кроз триста сита и решета и уградио у неизмерно сложену нерватуру сопственог бића, каже Милосав Тешић, појашњавајући мисију песника – у доба плиткоумне културе заборава. Тешић своју поезију пише уводећи архаизме, односно речи које су се користиле у времену о којем пише како би их сачувао од заборава, али и да их поново оживи у језику, те тако удаљене речи из прошлости – архаизами постају нове речи – неологизами. У прилог томе сведоче и Тешићеве речи: […] ефектно употребљен неки архаизам у поезији савременог песника престаје да буде архаизам и постаје модерна реч, да не кажем и реч спасена од заборава […] она се може, у сфери песничког језика, доживети и као неологизам. Дакле, главни јунак у Тешићевој поезији је језик, а песма је каже Тешић једини простор избављења за реч или речи којима прети опасност да се сурвају из звука у незвук, из памћења у непамћење […] јер у поезији се скоро свака реч поново рађа или бар препорађа. Један од примера који говори у прилог томе је свакако збирка песма Прелест севера, Круг рачански, Дунавом.
Прво се појавила песничка књига Прелест севера (1995), а затим је допуњена са целином Круг рачански, Дунавом (1996), што прераста у потпуну песникову синтезу о Великој сеоби – Прелест севера, Круг рачански, Дунавом. Први део ове књиге Прелест севера (прелест – чар, драж, очараност, опчињеност севером) инспирисана је првенствено оним што је чинило српски север на духовном плану: нове цркве, књиге, школе, нова просвећеност, култура становања и живљења; посвајање туђих духовних простора, али и туга и носталгија за оним што је завичајно, чега је било и нестало; због мука и страдања; страхова и сумњи кроз које се пролазило; због трајних ожиљака које су оставиле сеобе. Сваки назив места у Војводини (топоним) подесећа на оно кроз шта се преживело. Идући преко Дунава и уз Дунав, Срби су се нашли међу другим народима (Мађари, Чеси, Словаци, Немци), дошли су у додир са другом историјом, културом, језицима, наравима, вером и обичајима. Наслеђено и донето и ово ново стварали су судар, доносили невоље, требало је то издржати, у себи помирити, спасити тог блатног простора, а то се могло постићи чувањем идентитета преко памћења.
И уколико је патња интензивнија, сећање на завичај је све неутешнији. Тако се отвара Круг рачански простор старе историје, предака, онога што се збило кроз векове (борбе, ропство, вера у бога, оно што је остало тамо). Рачански круг је врло важан: везан је за манастир Рачу, за преписивачку школу, за књиге монаха и сиротињу поред Дрине. Успомену најбоље чувају топоними (називи места, села), светковине, породична окупљања и приче, легенде, песме. А онда, све се то расуло низ Дунав и уз Дунав. Отуда и сетни тон, елегична мелодија у свим певањима Милосава Тешића.
Поезије нема без језика, а језик у поезији Милосава Тешића је велико олиставање и маштовито чарање по њему. Језик оживљава дух времна о којем се пева, али га доводи и у везу са временом о којем се пева, па зато и толико слојева језика у песничком ткању песника. У његовој поезији наилазимо на лексику српскословенског, рускословенског и славеносрпског језика. Примери: чловек, молчи, черв, аз, ижица, древо, Дунај, ударение…Ту су и затечене речи помоћу којих се оживљавају простори културе која је затечена и која се усваја: пирош, фрак, валцер, бал, полка… У све ово удева се и традиција песника који су пленили Тешића својим изведеницама, а припадала је онима који су били велики ствараоци. Таква „силноречја”, наш песник је налазио код Симе Милутиновића Сарајлије, Лазе Костића, Ђорђа Марковића Кодера, Момчила Настасијевића, Станислава Винавера, а што није остајало без одјека у његовој поезији – да у језику оживи давно прошло време. Тако се архаично (старо) и новоизведено у језику, са свакодневно говорним повезују, умрежавају и претварају у „огромну меморију” како рече сам песник. У својој студији Стих и памћење Александар Јовановић каже: У поезији Милосава Тешића поново проговара целокупна српска култура, од живих снага предачког наслеђа, преко великих историјских догађаја, до ритма модерног рада. Попут језичко-поетског археолога, он ослушкује древне гласове и пева њихов нови живот у свести песничког субјекта.
Песма Као лађа на пучини из наведене збирке Прелест севера, Круг рачански, Дунавом инспирисана је записом Арсенија III Чарнојевића Молитва заспалом господу и то у стиховима: Ден же и ношт бегајуште…од места на место, / аки корабљ в пучинах великаго океана бегствујемо. Песма је испевана у облику триптиха (три целине песме), и сва је од контраста, паралелизама и промена временских и просторних равни (ово што је сада – оно што је било некада) и тамних асоцијација које се крећу из једног смера у други (овде – тамо, данас – давно прошло) и све то кроз мале појединости, сновне слике и њихових брзих смена (као да је све у прелету, лако, бестежинско и ваздушасто).
Прва песма триптиха обухвата стање и време након сеоба, равничарску амбијенталност која је од слика људског удеса које се „муњевито” смењују: рит до рита са вранама на ракитама (врбама). Пејзаж суморан. Поглед се помера на социјални аспект трајања: кућица приземљуша (од блата), са маховином на црепу која симболише пропадање и убогост трајања. Ноћни оквир са хладном зимом и окрњком месечине, у коме се све леди и у заједништву скончавају ратник, овца и невеста. Тугу и јад, људски удес у „невремену” исписују стихови: Уз невреме време пузи / Лутај, роде, по каљузи. А кад је Паја Јовановић, на својој слици Сеоба Срба приказивао колектив у кретању, све је то обојио неким оптимизмом у њиховом држању – тамо где иду биће боље, обасјаће их она иста звезда што их је изнад родног гаја увесељавала или пак чинила спокојним. Била је то само пука илузија.
Друга песма уводи сећање, ретроспекцију, на оно што је било, а стих Стргнут печат с хрисовуље указује да су Срби лишени својих древних права и препуштени немилости туђих, окивајућих кодекса. Храмовно присуство (молитвено место, место крштавања) сада се јавља само као привиђење (као било па није), због чега се у мраку, над мочваром, чују леле и јао као израз најтеже тужаљке за изгубљеним и светим. А сећања иду даље, видокруг им се шири – преноси се на остављени пејзаж – на време када уз брегове крене завичајно жито и мобе почну. У сећању верујућег опет бљесне „жишка” предачке духовности – Љевишка, са питањем ако свега тога више нема, онда шта је њихова постојбина и да ли је уопште има. Где је она?
У трећој песми тескоба не ишчезава – из ње провејава опет сећање на Чарнојевића, његове сеобе (које ће и Црњански описати у свом роману Сеобе I и II). Стари завичајни свет који крунишу Призрен и Звечан (историјска места ) не гаси се, већ у примесама митских остатака и језику: прстен, рука, златан кондир и даље чува памћење на Косово и духовну вертикалу која брани од самозаборава. Песник овим (прстен, рука, златан кондир) индиректно показује да је све у језику. Ко изгуби језик изгубио је себе.
Пут сеоба једног народа је био пут сатирања, несреће и патње која никако да утихне. Једино што на крају остаје, као нека утеха јесте та крајња тачка севера, хладног и далеког, негостопримљива, звана Сенандреја, у коју се део једног народа прикупио и ланени глас који пушта, лишен разгаљујуће топлине и пун уздаха за оним што је остало иза. Милосав Тешић у свом триптиху још једном прелази тај пут националног расејања и страдалништва.
Тешић се својом поезијом чија је тема прошлост подухватио двоструког подвига: покушао је ,,уљудити садашњост”, али је и дао ,,најозбиљније опомене потомству”. Критичка оштрица у збирци Прелест севера, Круг рачански, Дунавом усмерена је не само на Хабзбурге, који су све мале народе желели да асимилују, већ и на забораву уклоне Србе, народ који, по речима Тодорића, ,,ако би ценили след историјских догађаја, науме моћника, и честе прогоне и погроме, не би требало ни да постоји”. Покушај поновног успостављања вековима потискиваног националног идентитета остварен је у поезији, која се супротставља забораву. Цела Тешићева збирка представља једно велико тужење (ламентирање) не над појединцем (њега и нема) већ над судбином целог једног народа који се као јато распршио по незнаним местима и блатњавим пределима непознате земље и народа, све док се није изнова усправио и повратио достојанство. Исто тако збирка је донела један нови гласовни бруј и мекоту песничког ткања. У тој поезији пуне барокне орнаментике, збуњујућег језичког „веза” све се (блиско и далеко, конкретно и апстрактно, ниско и високо) спаја и лебдеће бива, а опет постаје некако прецизно, дирљиво, али и драматично. И у свему томе туга (меланхолична обојеност) због пролазности, труљења и смрти – свега што је било и значило радост живота.
Литература:
- Јовановић, Т. А. (2018). Песник културе и емпиријски подстицаји, „Филолог”, часопис за језик, књижевност и културу, година IX, број 17, Универзитет у Бања Луци, Филолошки факултет, стр. 583–592.
- Јовановић, А. (2019). Стих и памћење: о поезији и поетици Милосава Тешића, Службени гласник, Београд
- Пантић, М. (2004). Милосав Тешић, песник, у: „Свет речи”, Часопис за српски јези и књижевност, бр. 17–18, Друштво за српски језик и књижевност, Београд
- Радојчић, С. (1998). Дунавски триптих, у: Јовановић, А., Хамовић, Д. (уред.), „Милосав Тешић, песник”, зборник радова, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, стр. 13–23.
- Тешић, М. (1996). Прелест севера, Круг рачански, Дунавом, Просвета, Београд
- Тешић, М. (2004). Есеји и сличне радње, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд
- Тодоровић, Д. (1995). Чаролија језика, Борба, год. LXXXIII, бр. 222, 10. август: II.
- Хамовић, Д. (2016). Поезија као медијум памћења код Милосава Тешића, у: Зборник радова „Звук, метар и смисао у поезији Милосава Тешића”, Институт за књижевност и уметност, Дучићеве вечери поезије, Београд – Требиње, стр. 123– 140.
Остави коментар