Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Политички успон Бали Багајокоа (Bally Bagayoko) на место градоначелника Сен Денија у оквиру изборног циклуса 2026. године представља значајан догађај у савременом француском политичком животу. Као политичар повезан са крајњом левицом, тј. La France Insoumise (Непокорна Француска) и личност малијског порекла, Багајоко симболизује не само борбу на линији левица–десница, већ и трансформацију француског друштва ка већој инклузивности и репрезентацији различитих етничких и културних заједница. Међутим, његов избор истовремено је изнова покренуо и дубоко укорењене напетости, посебно у погледу расних предрасуда, које су и даље присутне у јавном дискурсу. Иако се све може свести на локални ниво, ипак се у контексту отвореног имиграционог питања и избора 2027. године, овај случај прелива на национални ниво.
Рођен 1973. године у породици имиграната са Малија, у северозападном и индустријском предграђу Париза, Багајоко није имао уобичајени пут већине француских политичара. Његов отац је у Француску дошао шездесетих година, радио је као механичар. Мајка је била домаћица и бринула се о осморо деце. Одрастао је у културно, етнички и верски разноликом предграђу Сен Дени где су се становници суочавали са социјалним изазовима. Порекло и одрастање у радничкој и имигрантској средини снажно су утицали на његово политичко формирање и касније залагање за социјалну правду. Радио је на пијаци, што често истиче као искуство које га је повезало са свакодневним животом грађана. Багајоко је био активно укључен у спорт, бавио се кошарком на полупрофесионалном нивоу и касније радио као тренер, што му је донело препознатљивост у локалној заједници.
Политичку каријеру започео је почетком 2000. године. Брзо је поред активне улоге у локалној управи напредовао и до места заменика градоначелника. Успео је током ових функција да стекне значајно административно искуство. У почетку је био близак комунистичком политичком кругу, али се временом дистанцирао. Од 2016. године приступио је покрету La France Insoumise, у оквиру кога се профилисао као заговорник права становника радничких и имигрантских четврти, као и борбе против дискриминације и полицијског насиља. Ово је основа на којој је започео политичку платформу за локалне изборе 2026. године.
Багајоко је кампању за градоначелника Сен Денија 2026. године водио на основу идеолошки јасно профилисане и модерне, локално укорењене политичке стратегије. Предводио је коалицију окупљену око Непокорне Француске, Комунистичке партије и више локалних покрета. Ова коалиција настала је са циљем да се избегне расцеп левице, да се оствари бољи контакт са бирачима и да се створи снажна алтернатива дотадашњој власти. Његов програм креиран је кроз директан контакт са грађанима и био је заснован на социјалним питањима. Обухватао је велики број мера (око 250), међу којима су биле: повећање куповне моћи и контролу станарина, бесплатне школске пакете и подршку младима, оснаживање политика јавног становања, реформу локалне полиције. Значајно је истаћи да је програм настао путем јавних састанака, кампање „од врата до врата“ и сарадње са удружењима и синдикатима, што указује на снажну оријентацију ка партиципативној демократији.
Ипак, један од кључних елемената Багајокоовог успеха био је снажан локални идентитет. Представљао се као „дете Сен Денија“, човек који познаје проблеме локалне средине из личног искуства. Управо та блискост са становништвом допринела је томе да га грађани доживе као једног од њих. Кампању су пратиле и тензије са дотадашњим градоначелником, укључујући међусобне оптужбе и правне спорове. Посебно су се истицале оптужбе у вези са безбедносном политиком и односом према криминалу. То није утицало на резултат, те је Багајоко остварио победу већ у првом кругу избора, освојивши око 50,77% гласова. Le Monde је оценио да његова победа представља симбол Француске као државе у којој потомци имиграната и становници радничких четврти све више преузимају политичку одговорност. Његов избор за градоначелника Сен Денија изазвао је и снажне реакције, укључујући медијске нападе и расистичке увреде, што показује да његов политички успех није само локални феномен, већ део ширих друштвених и идеолошких конфликата у Француској.
Багајоко је убрзо након избора постао мета увреда на телевизији CNews, које су имале изразито расистички карактер. Ове увреде укључују деградирајућа поређења која подсећају на колонијалне стереотипе и расистичке представе које су историјски коришћене за дехуманизацију афричких народа. Као реакција на ове догађаје, француске правосудне институције покренуле су истрагу због увреде на расној основи, чиме је јасно наглашено да расизам није само друштвени, већ и правни проблем. Случај Багајоко показује да савремени расизам у Француској делује и кроз медијске наративе и симболичке облике насиља. У том контексту, медији попут CNews играју амбивалентну улогу. С једне стране, представљају платформу за јавну дебату, а с друге могу постати простор репродукције стереотипа.
Анализе листа Le Monde наводе и да овакви инциденти нису изоловани, већ део ширег тренда нормализације екстремнијих облика говора у јавном простору. Са друге стране, реакција на нападе усмерене ка Багајоку открива и снагу антирасистичког деловања у Француској. Багајоко није остао пасиван, већ је поднео тужбу, иницирао јавне скупове и позвао на широку друштвену мобилизацију против расизма. Оваква стратегија представља пример савременог антирасизма који комбинује институционалне механизме (правну заштиту) са грађанским активизмом. Посебно је значајно укључивање организација као што је SOS Racisme, што указује на континуитет антирасистичке борбе у Француској.
Багајоко не представља само индивидуалну причу о политичару изложеном увредама, већ указује на шири друштвени феномен који открива границе француског модела интеграције. Биографија и кампања Багајокоа показују пут од локалног активисте до једне од најзначајнијих фигура савремене француске левице. Реакција државних органа и његово настојање да расистичке нападе трансформише у основу за колективно деловање указује на могућност превазилажења ограничења. Расизам у Француској није нестао, већ је попримио нове, суптилније облике, често повезане са медијским дискурсом и политичком поларизацијом. Истовремено, антирасизам се развија као динамичан и вишеслојан покрет који обухвата правне, политичке и друштвене стратегије. Између дискриминације и отпора обликује се будућност француског друштва, у којој случај Багајока остаје значајан симбол и упозорење, посебно важно у доба раста деснице и припрема за председничке изборе 2027. године.
Остави коментар