БУДИМИР ДУБАК КАО ДРАМСКИ ПИСАЦ

Аутор: др Милена Кулић

Иако познат најпре по песничком и есејистичком опусу, драмски опус Будимира Дубака интересантан је и вредан. Будимир Дубак написао је четири драмска текста:  Максим други (Собитије с краја XV и XX вијека), Парастос (Пјесма бескраја), Два лица траже лица (Метаморфоза) и Кинески ресторан (Фрагменти позоришног филма). Све четири драме објављене су у књизи Драме 1996. године (Ободско слово, Ријека Црнојевића 1996, Подгорица). Ове драме настале су у распону од две деценије. Максим Други успешно је извођен у Црногорском народном позоришту у сезони 1979, а четири године касније објављен је као засебна књига. Парастос је доживео праизведбу на рсуком, у једном од водећих савремених московских позоришта – у Театру на Перовској, да би годину дана након московске премијере текст био објављен на српском у новосадском часопису Сцена, а представа је уврштена у званичну конкуренцију Стеријиног позорја 1994. године[1], што је представљало реткост утолико што је једно позориште ван Србије изводило српску драму. Након тога, Парастос је извело Народно позориште у Београду, па у Подгорици и Ужицу. Драмски комад Два лица траже лица повезан је, такође, са пишчевим боравком у Москви 1993. године, где је књига и објављена први пут. Четврти драмски текст Кинески ресторан аутор је започео у Америци 1984. године, а завршио је неколико месеци пре штампања књиге. Све ове информације оставља и сам аутор у књизи Драме, чиме наговештава да је драмском изразу посветио довољно стваралачке енергије, а није остало на маргини књижевног стваралаштва, као што је код Борислава Пекића, Миодрага Павловића и других. За ову књигу драмских текстова одликован је наградом „Лаза Костић“ 1997. године. Реч је о аутору који је у песничком опусу доживео свој књижевни зенит, а радо објављиван и као есејиста, прозни и драмски писац. Ипак, стваралачка и мисаона енергија окупљена око театролошких тема показују да је Дубак незаслужено и непромишљено остао на маргини изучавања драмске књижевности. Свестан да ствара у време када се дрматургија мења у карактеристичним изражајним поступцима, Дубак ствара унутрашњу динамику уверен у нова дешавања у оквиру драмског стваралаштва. Позориште се, према мишљењу Петра Волка изреченог у књизи Писци националног театра (1995) „спонтано кретало ка отварању према спољном свету, запостављајући све више она програмска начела на којима се инсистирало у првим поратним годинама“. Важно је и његово драмско дело истраживати „у саодносу прошлости и садашњости, сагласно свести о тоталном и истовременом поседовању ранијих култура“.[2]

Драмски комад Максим Други сачињен од 14 ликова[3] и тиче се управо позоришних тема и појава. Ефрем, управник Народног драмског театра, бори се против аутономије ликова у представи:

Какав је то начин, молим вас лијепо, да се ликови буне против своје судбине у комаду, и да захтијевају љепша и срећнија мјеста, како у оквиру сопствених комада, тако, као што то удовица Филета сасвим неумјесно тражи, и у комадима посве различитим, који припадају другим писцима и епохама.[4]

Овакви комади, слични Симовићевом маниру, укидају границу не само између позоришта и живота, публике и глумаца, већ и између књижевности и позоришта. Апострофирањем теме односа између књижевности и живота Дубак се приближава Симовићевом драмском изразу, што појашњава спецификум Дубаковог драмског текста, указујући на његове тематске и композиционе особености и пружајући, притом, својеврсно упутство за читање драмског дела његовог времена. Одбрана позоришне уметности приказана кроз поетике несагласности ликова превазишла је проблемско проучавање односа унутар позоришне институције (управника, драматурга, писца, глумаца итд.), већ је главна тема овог комада управо однос књижевног текста и живота. Кроз духовит и добро остварен дијалог (посебно драматурга и управника позоришта), као и кроз богате дидаскалије у овом комаду Будимир Дубак успева да прикаже драмски развој односа унутар позоришта. У сценографији описаној у дидаскалијама често провирује управо војна карта Црне Горе што драмски комад повезује са простором којем је посвећена пажња у свим жанровима. Није се Дубак запитао само чему песници у оскудна времена већ је поставио важно питање о положају драмског текста управо у комаду Максим Други. Тек у „Епилогу“ Дубак долази до кључног места у разматрању положаја домаће драме, која представља једну од важнијих интенција данашњих позоришних фестивала и позоришних кућа. У разговору књижевника Јеврема Брковића, Сретена Перовића, Ежена Јонеска и других, у „Епилогу“ се расправља о Дубаковом делу, те дијалог изгледа овако:

ЈЕВРЕМ БРКОВИЋ: Свако позориште, па и наше, настоји да пронађе и игра домаћи текст, текст домаћег аутора очекујући да су ту, најприсутнији, ваљда, савременост и она актуелност коју траже и за којом вапе и позоришта и публика. И, нормално је да се и Црногорско позориште отворило за домаће, а прије свега младе, ауторе, који доносе неопходну свјежину.

СРЕТЕН ПЕРОВИЋ: Лијепо је кад позориште широкогрудо отвара врата младом писцу, а још љепше кад вјерује да тиме афирмише нове драмске вриједности и постиже вишеструки ефекат: педагошки, социјални и умјетнички. Такав се утисак могао стећи уочи премијере Максима Другог, драмског текста младог писца који се узастопно као мало његових истогодишњака у Црној Гори, за кратко вријеме јавио књигама поезије и прозе.[5]

Након овакве дијалошки формиране полемике о домаћем драмском тексту и положају младих у драми, износи се низ критика и коментара на рачун Дубакове драме: „Дубак је, нема сумње, даровит писац“; „Максим Други није добар, није чак ни употребљив драмски текст“, „Дубак није нашао кључ“, „То је дело које покушава да демистификује наше нарави, да извргне подсмијеху примитивне слојеве у нашем традиционалистичком менталитету“, „На тај дубаковски начин може се исмијати свака личност и сваки период било чије историје“, док Јонеско сматра да је од њега Дубак преузео идеју за комад. Овакав иронијски однос према комаду представља Дубаков отклон од комада, свестан да је реч о свету „у којем глина глину клевеће, кушајући сладост, испијајући отров, у којем се глина над глином горди, у којем се вечност мења за кашику меда“.[6] Такав завршетак комада са Јонесковим коментарима сугерише да постоји унутаркњижевна препознатљива веза и утицај европске књижевности на овај драмски комад, што је сигурно тема за дубље проучавање.

Комад „Парастос“[7] носи поднаслов „Пјесма бескраја“, чиме Дубак настоји да комад повеже са својим песничким делом. У овом комаду изражена је духовитост уз коју се расправља о озбиљним политичко-друштвеним темама (револуција, рат, смрт, јунаштво, песништво, филозофија). Ево једног фрагмента из комада:

ВЕЊА: Да си читао „Тибетанску књигу мртвих“ знао би да постоји и сјећање на вријеме које је претходило нашем животу.

ВОЈША: Богме, ја се сјећам само онога што је било у мом вијеку, па ни са толиким чудом не знам куд ћу, а не да, не дај боже, (крсти се), памтим што је било прије но што ме Савка родила… Е, вала, и ту бруку да чујем.

РАЈКО: Јесте, тата. Довољно је да се сјећамо макар једног дјелића од оног што је био наш живот, па да будемо несрећни.

ВОЈША: Здравље је највеће богатство.

ЈАНА: Дједе, највеће богатство је занос.

ВЕЊА: Драга сестро, ево ти рука. Сви смо ми несрећни зато што живимо у времену које нема заноса. Замисли, и пјесници су непотребни.

ЈАНА: Нема времена којем нису били потребни пјесници.[8]

Те крупне речи увек су изговорене уз неку духовиту ситуацију („Рат је пропаст. Рат је зло. Срећа је не сјећати се рата“, „Само у строгим временима се лаже“, Није ствар у досади. Садашњост је непоетична. Од ње ме овдје гуши“, „Пут сјечања је дужи од трајања нашег живота“). Такве изјаве, сличне оним у Ковачевићевим Маратонцима, граде драмску радњу изазивајући и смех и промишљање.

Са друге стране, у комаду „Два лица траже лица: метаморфоза“ јасан је Пиранделов одјек. Наслов и опис ликова (иако само два – Јован и Ђурђа[9]) подсећају на Пиранделов комад Шест лица тражи писца. Слично Пиранделу, код Дубака се, такође, изводе две приче: једна која се веже за Јована и Ђурђу у младим годинама, а друга у седамдесетим годинама. Процес препознавања у комаду „Два лица  траже писца“ осмишљен је уз интересантан дијалошки поступак, дозивајући Бекета и Пирандела. Сличан поступак остварен је и у Дубаковом тексту „Кинески ресторан: фрагменти позоришног филма“[10].

Иако иза имена Будимира Дубака имамо извесне дисциплине (поезија, пре свега) у којима остварује пунозначност и зрелост, драма представља посебну димензију Дубаковог опуса. Драмску форму, чини се, доживљавао је као могућност да се изражава сценски, а позориште представља један нови песнички хоризонт и могућност да се поезија обнови и добије сценски облик. У приступу театру Дубак сигурно има литерарне афинитете. Дубакови текстови добри су и за читање, што нас подсећа на речи Љубомира Симовића: „Дуго времена сам, ипак, највише волео драмска дела да читам. Читајући, могао сам да видим више него на сцени“. Иако смо већ закључили да је драмско дело остало на маргини изучавања, позоришни живот његових комада то оповргава. Стекао је име доброг драмског писца, углавном на руским позоришним даксама и тим извођењима деловао је више него самим текстовима. Иако не припада врховима српске драме, сигурно је да су ови комади вредни да се не прескоче у проучавању српске драме његовог времена.

ЛИТЕРАТУРА

1. Петар, Волк, Писци националног театра, Музеј позоришне уметности Србије, Београд 1995, 34.
2. Будимир Дубак, Драме, Ободско слово, Ријека Црнојевића, Подгорица 1996.
3. Монографија 60 година Стеријиног позорја (документарна грађа), приредила Александра Коларић, Стеријино позорје 2015.
4. Селимир Радуловић, „Дубаково савршено јединство“, Посланица наговарачу: изабране и нове песме, избор и предговор Селимир Радуловић, Фондација Група Север, Нови Сад 2018.

[1] Представа је изведена 31. маја 1994. године на Стеријином позорју: Московско драмско позориште. Рд. Кирил Панченко, сц. Јевгениј Талабајев, кс. Љубов Лаптева. Подела: Виктор Никитин (Војша), Јуриј Блашчук (Рајко), Сергеј Антонов (Јакша), Анатолиј Зарембовски (Мајо), Галина Чигасова (Зока), Светлана Козина (Вења), Светлана Загородњаја (Лета), Олга Прохватило (Јана). Иако представа није добила ниједну Стеријину награду те године, извођење је добро прихваћено. Види: Монографија 60 година Стеријиног позорја (документарна грађа), приредила Александра Коларић, Стеријино позорје 2015.

[2] Селимир Радуловић, „Дубаково савршено јединство“, Посланица наговарачу: изабране и нове песме, избор и предговор Селимир Радуловић, Фондација Група Север, Нови Сад 2018, 5.

[3] Ефрем Богобојић (управник Народног драмског театра), Елеазар Стаклић (драматург Народног драмског театра), Филета (лик из Максима Црнојевића Лазе Костића), Максим Црнојевић (лик из Женидбе Максима Црнојевића), Иво Црнојевић (Максимов отац), Љубовца Црнојевић (Максимова мати), Дужд, Латинка (дуждева кћи), Милош Обренбеговић, Јован Капетан, Илија Ликовић, Милош Шереметовић, Ђуро Кујунџић.

[4] Будимир Дубак, нав. дело, 12.

[5] Будимир Дубак, Драме, 179–180.

[6] Селимир Радуловић, нав. дело, 6.

[7] Лица: Војша (стар сто три године. Учесник Балканских ратова и битке на Скадру 1912. Рањен у лијеву ногу 7. јануара 1916. у Мојковачкој бици. Био у аустро-угарском заробљеништву, у логору Нађмеђер, до краја 1917, када је успио да побјегне.), Јакша (Војшин старији син. Пензионисани професор историје. Учесник Другог светског рата у јединицама команданта Павла Ђуришића), Мајо (Јакшин најстарији син. Грађевински предузимач), Мајо (Јакшин најстарији син. Грађевински предузимач), Зоки (Јакшин средњи син. Несвршени студент права. Учесник студентских немира 1968. године на Београдском универзитету), Вења (Јакшин најмлађи син. Студент филологије и пјесник), Рајко (Војшин млађи син. Револуционар. Потоњи информбировац, робијаш са Голог отока и пензионисани поручник ЈНА), Лета (Рајкова жена), Јана (Рајкова кћи, балерина у ансамблу „Покрет“), Борко (сеоска луда), Рурица (Боркова жена).

[8] Будимир Дубак, Драме; 2016–107.

[9] Јован, нестало лице. Рођен прије 75 година. У огледалу стар 27 година. За гледаоца је неодређеног доба старости – отприлике педесетогодишњак. Можда то и није он.

Ђурђа, Јованова супруга. Можда и није. Рођена прије 74 године. Промјењиве старости. За гледаоца средовјечна госпођа и 22-годишња, лијепа жена. Њено животно доба се неизмјенично мијења. Да ипак тече уназад, свједночи Јован, у тренутку њене смрти.

[10] Лица: Вања, пилот бивше Југословенске војске, а садашњи власник радионице пивских лименки. Стар 73 године. Рада, Вањина супруга. Ђорђе, син Вањин и Радин, Студент права. Ђина, Радина старија кћер, из првог брака. Дуле, Ђинин супруг. Родом је из Куршумлије, скорашњи економски емигрант. Стар око 45 година. Мара, кћер Вањина и Радина. Јозо, Марин супруг. Родом је из Чапљине. Стар око 30 година. Поп Јелић, свештеник.