ЗМАЈЕВЕ РУЖЕ (1)

Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар

Јован Јовановић Змај заузима једно од најистакнутијих места у српској књижевности XIX века као песник који је својим делом спојио искрену емоцију, јасноћу израза и широку тематску разноврсност. Као један од најзначајнијих лиричара српског романтизма, али и као претеча модерног песничког израза, Змај је успео да поезију приближи широком кругу читалаца, чинећи је разумљивом, блиском и животном. Његово стваралаштво подразумева љубавну, родољубиву, сатиричну и поезију о деци, а посебно место припада његовим лирским песмама у којима је на најнепосреднији начин изразио лична осећања и животна искуства.

Змај је био и лекар, културни делатник и уредник књижевних часописа, што је додатно утицало на ширину његовог погледа на свет. Спој професионалног и личног, али и разумског и емоционалног – дали су његовој поезији нарочиту дубину. У српској књижевности остао је упамћен и као први песник који је утемељио традицију поезије за децу и о деци. Његове песме за најмлађе одликују се једноставношћу, топлином и поучношћу, али никада не губе уметничку вредност, што сведочи о његовом изузетном таленту и осећају за језик. Срж Змајевог песничког стваралаштва налази се у лирским збиркама Ђулићи (1864) и Ђулићи увеоци (1882), које представљају јединствену поетску целину – својеврстан дневник исписан у стиховима. У њима се огледа читав спектар људских осећања, од најузвишеније љубавне среће до најдубље животне трагедије. Змајева поезија одише искреношћу и непосредношћу, будући да не тежи сложеним стилским украсима, већ једноставним и јасним изразом постиже снажан емотивни утисак. Та једноставност њена је највећа уметничка снага, јер читаоцу омогућава да се лако поистовети са песниковим доживљајима. Обе збирке прожете су љубављу, али док прва одише радошћу, животном пуноћом и породичном срећом, друга је испуњена дубоким болом и тугом због губитка најмилијих. Посебну тежину тим осећањима даје чињеница да је Змај био лекар, те зато његова трагедија добија још снажнију димензију: тешко је замислити немоћ коју је осећао човек који је читав живот посветио лечењу других, а није успео да спасе оне које је највише волео. Сукоб између знања, дужности и личног губитка дубоко је утиснут у његову поезију, кроз посебну искреност, бол и унутрашњу драматику.

Као песник, Змај је успео да личну судбину уздигне на ниво општељудског искуства. Његова поезија није само исповест једног човека, већ и сведочанство о универзалним темама љубави, среће, губитка и пролазности. Зато његово дело и данас има снажну уметничку и емотивну вредност, јер не припада само времену у ком је настало, већ и свим генерацијама које у њему препознају сопствена осећања и животне истине.

Збирка песама Ђулићи обухвата 73 песме[1] посвећене Змајевој супрузи Ружи Личанин, по којој је и добила име, јер је реч „ђул“ турска реч за ружу. Ова збирка представља један од најлепших примера љубавне лирике у српској књижевности, испуњен снажним емоцијама, нежношћу и искреним одушевљењем вољеном особом. Песме одишу радошћу, животном пуноћом и полетом, приказане кроз љубав према драгој жени која је у средишту песниковог света и његовог стваралаштва. Она је вечита инспирација, биће које обасјава сваки тренутак његовог живота, па чак и у сну постаје предмет пажње и дивљења. Зато он тихо моли: „тијо, ноћи, моје сунце спава“, желећи да продужи тај тренутак мира и лепоте. Песник се својој драгој обраћа са посебном нежношћу и дивљењем, тражећи начин да опише њену јединственост. Свесан да постојеће речи нису довољне, он поставља питање: „Кажи ми, кажи, како да те зовем, кажи ми какво име да ти дам?“ Иако може да је назове душом, снагом, милом или диком, он осећа потребу да пронађе нови израз који би одговарао снази његових осећања. У тим стиховима огледа се тежња ка апсолутном изразу љубави, ка нечему што превазилази свакодневни говор. Понекад му сопствена срећа делује нестварно, готово као сан, па се пита: „љубим ли те, илʼ ме санак вара?“ – што додатно наглашава интензитет његових осећања.

Иако не располаже материјалним богатством, песник своју љубав изражава кроз поезију, која за њега има већу вредност од сваког злата. Признаје како нема чиме да украси вољену жену, али су његове песме „бисер драгој око врата“, чиме уздиже поезију на ниво највреднијег дара. Истовремено, наглашава да ни све његове песме не могу обухватити дубину његове љубави – неке емоције остају неизречене, сачуване само за њих двоје. Змајева љубавна лирика није оптерећена сложеним стилским средствима или претераним украшавањем – напротив, одликује се једноставношћу, јасноћом и искреношћу, што је чини посебно снажном и непосредном. Лепота вољене жене у Змајевим стиховима добија готово космичке размере – она је у стању да обасја ноћ и без месеца, што песник дочарава стиховима: „месечина, алʼ месеца нема, моја мила зелен венац снила“. Њена појава утиче не само на његова лична осећања, већ и на однос према свету, па чак и на родољубље, које се уз њу додатно учвршћује. Збирка Ђулићи зато се с правом може посматрати као лирски дневник, исписан у тренуцима љубавне идиле и животне среће. У њој је песник овековечио један период испуњен хармонијом, остављајући трајно сведочанство о лепоти искрене и дубоке љубави која постаје непресушан извор инспирације.

Посебна вредност ове збирке огледа се у начину на који Змај успева да од свакодневних, наизглед обичних тренутака створи поезију високе уметничке вредности. Његова љубав није приказана кроз велике, патетичне гестове, већ кроз ситнице, као што су поглед, сан, реч, тишина. У тим тренуцима открива се дубина осећања и искреност која прожима читаву збирку. Песник не идеализује љубав на апстрактан начин, већ је проживљава и бележи онакву каква јесте – топлу, блиску и стварну. Због тога читаоци у његовим стиховима лако препознају сопствена искуства и емоције, што овој поезији даје универзални карактер. Истовремено, Ђулићи представљају и сведочанство о једном складном и испуњеном животном периоду, који ће касније, у збирци Ђулићи увеоци, бити трагично прекинут. Свест о пролазности додатно појачава вредност ових песама, јер оне постају не само израз тренутне среће, већ и трајни запис о нечему што је било непоновљиво. Змај је у овој збирци успео да сачува тренутке чисте љубави и хармоније, претварајући их у поезију која надживљује време и остаје један од најлепших примера интимне лирике у српској књижевности. Ђулићи се могу посматрати као врхунац Змајевог лирског израза у ком се на најчистији начин спајају љубав, искреност и песничка једноставност. Ова збирка није само сведочанство једне велике љубави, већ и доказ да права поезија настаје из дубоког личног доживљаја. Змај је у њој успео да сопствену срећу претвори у универзалну вредност, разумљиву и блиску сваком читаоцу. Ђулићи остају трајно живи – као песнички споменик љубави која надилази време и као увод у трагичну, али подједнако снажну поетску исповест која ће уследити.

Ђулићи показују Змајеву способност да љубав претвори у вечни песнички запис, у ком сваки стих носи интимност, нежност и искрену емоцију. Ова збирка доказује да поезија може бити и лична и универзална, јер сваки читалац може препознати у њој радост и бол љубави, снагу осећања и лепоту свакодневних тренутака. Како сам Змај каже – песме су „бисер драгој око врата“ и захваљујући њима, речи остају драгоцене и данас, као сведочанство љубави која се никада не губи, већ живи кроз стихове.

Литература

Змај, Јован Јовановић (1965). Ђулићи и Ђулићи увеоци. Нови Сад: Матица српска.

[1] Прво издање садржало је 60 песама.