Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Кир Јања је трговац грчког порекла, које се најупечатљивије огледа у неразумљивом језику којим говори – мешавини српског и грчког, испуњеној грцизмима, што доприноси комичном ефекту, али и додатно осликава његову отуђеност и специфичност у средини у којој живи. Већ на самом почетку комедије, кроз разговор са супругом Јуцом, открива се суштина његовог карактера. Он оштро критикује женску „расипност“, замерајући потребу за лепом одећом у времену када „човек иди без чизму“. Насупрот њему, Јуца покушава да успостави однос блискости и разумевања, указујући на то да јој муж није пружио ни основну пажњу, нити достојанствен живот. Подсећа га да јој је обећавао живот „као грофици“, са дукатима и благостањем, те признаје да се полакомила на његова обећања. Међутим, Кир Јања њене речи дочекује грубошћу, називајући је „кучком“ и пребацујући јој чак и прекомерну потрошњу хлеба. Истовремено, испољава љубомору и несигурност, сумњајући у њену верност и плашећи се да би могла наћи „погоднијег“ човека, попут нотароша, па у једном тренутку драматично узвикује: „О, сирома кир-Јања, мораш да пропадниш кроз неваљало свет“. На тај начин он себе представља као жртву, иако је његова шкртост узрок породичног незадовољства.
Стерија посебно наглашава Кир Јањин однос према новцу, који прераста у праву опсесију. Чак и најмањи трошак у њему изазива страх и отпор – било да је реч о жицама за гитару његове ћерке Катице или шеширу за супругу. Увек проналази изговоре да избегне трошак, позивајући се на апсурдне примере, попут оног да је „славно греческо Диоген седио у буру и ишо без чизму“. Његова опседнутост кулминира у сценама са сандуком дуката: он их отвара са страхопоштовањем, параноично се осврће, уображавајући да га неко посматра, и новцу се обраћа као живим бићима: „Нећим да вас продам, оћим да вас котим, више, све више, ја, довде!“ У тим тренуцима открива се његова права природа – он није способан за нежност према људима, али је исказује према новцу, који за њега представља врхунску вредност и смисао живота.
Његова шкртост не задржава се само на речима, већ обликује сваки аспект његовог понашања. Иако има слугу Петра, који је глув и често прави грешке, не отпушта га јер би новог заправо морао да плаћа. У кући се штеди на свему, до крајњих граница апсурда – храна се чува док се не поквари, а основне животне потребе се занемарују. Јуца с правом примећује:
„Ако има што сира или путера, он донде чува и јести забрањује, док се не поквари и не усмрди. Откад сам ја овде у кући, јоштʼ се није вина на астал изнело. А у подруму има девет стотина акова“.
Кир Јања избегава и најмање трошкове, па не купује восак за печате, већ претапа стари, нити жели да поправи покварену славину, што доводи до већих губитака. Његова логика у потпуности је изврнута: у жељи да уштеди, он заправо губи много више. Нарочито је значајно то што његова грамзивост доводи до трагикомичних последица. Одбијајући да плати мајсторе, сам гради шупу која се урушава и убија његове најбоље коње. Ипак, ни такав губитак не мења његово понашање – напротив, он размишља како да и из те несреће извуче корист. Када му нотарош Мишић у шали помене како је коњска маст на цени, Кир Јања озбиљно разматра могућност да одере коње, па чак и да купује нове како би их убијао ради зараде. Његова похлепа тиме добија готово гротескне размере. Када га Чивути преваре и покраду, он пада у очајање и размишља о самоубиству, али од те намере одустаје јер му је прескупо да купи пушку. Чак и у тренуцима највеће кризе, новац остаје његов главни критеријум.
Однос према другим људима додатно осветљава његову моралну изопаченост. После једанаест година службе, слугу Петра отпушта без плате, чак му приписује кривицу за разне несреће и захтева да му он доплати, набрајајући његове наводне грешке. Уместо праведности и захвалности, Кир Јања показује крајњу неправичност и безосећајност. Ипак, његова довитљивост није довољна да га заштити од других – нотарош Мишић успева да га надмудри, обезбеди брак са Катицом и изигра његову опседнутост новцем. У завршници, и позајмица Кир Дими пропада, те Кир Јања, упркос свом настојању да увек добије више, заправо губи. Тада му Мишић упућује јасну поуку:
„Видите, лепо каже српска пословица: Скуп више плаћа. Да нисте жалили за шталу, не би вам коњи пропали; да се нисте на интерес полакомили, не би толике новце изгубили. Скупоћа вам је више штете него ʼасне причинила“.
Кроз лик Кир Јање, Стерија је створио један од најупечатљивијих типова у српској књижевности – лик који превазилази оквире свог времена и постаје свевремени симбол похлепе и шкртости. Он није само предмет подсмеха, већ и носилац снажне моралне поруке. Његова судбина показује да човек који новац постави изнад свих других вредности неизбежно губи и материјално и духовно. Зато ова комедија није само духовита слика једног карактера, већ и озбиљна опомена, која и данас остаје актуелна. Сумирајући све наведено, јасно је да Кир Јања представља крајњу, до апсурда доведену персонификацију шкртости и грамзивости. Стерија је овим ликом успео да прикаже како једна људска особина, када се претерано развије, може у потпуности деформисати личност. Кир Јања губи способност за љубав, разумевање и блискост, јер је све подредио новцу. Његов однос према породици, слугама и окружењу показује да материјално богатство, уместо да донесе сигурност и задовољство, постаје извор страха, сумње и усамљености.
Истовремено, Стерија кроз овај лик упућује оштру критику друштву у којем је новац постао главно мерило вредности. Кир Јања није изолован случај, већ типичан представник једног слоја и начина размишљања. Његове особине препознатљиве су и у савременом свету, што овом делу даје трајну актуелност. У томе лежи снага Стеријине уметности – у способности да из конкретног, локалног оквира створи универзалну слику људских мана и друштвених слабости. Може се закључити да лик Кир Јање није само комичан, већ и дубоко поучан. Кроз његове поступке и судбину, читалац долази до сазнања да истинске вредности не леже у богатству, већ у односима са другим људима, умерености и моралној равнотежи. Стерија на тај начин спаја хумор и озбиљну поруку, остављајући снажан утисак и подстичући на преиспитивање сопствених вредности и начина живота.
Повезујући Стеријино животно искуство, његово дубоко разумевање грађанског друштва и мајсторство у обликовању карактера, јасно је да Кир Јања представља врхунац његове уметничке и друштвено-критичке мисли. Од почетне замисли писца који на уметнички значајан начин приказује друштвене појаве свога времена, до разраде једног конкретног, упечатљивог лика, Стерија гради целовиту слику човека који је изгубио меру у тежњи за материјалним. Кир Јања је истовремено и индивидуалан и типичан, смешан и опомињући, што га чини једним од најуспелијих ликова српске књижевности. Његова судбина најбоље се сажима у народној мудрости коју у делу изговара Мишић: „Скуп више плаћа“, јер управо та мисао открива суштину Стеријине поруке – да човек, бежећи од малих трошкова и заслепљен жељом за већим добитком, на крају губи много више него што је икада имао.
Литература
Поповић, Јован Стерија (2024). Тврдица (Кир Јања). Нови Сад: Школска књига
Остави коментар