Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У монографији Рат за душе људи (2011) настојао сам да тадашње друштвене и политичке појаве анализирам на један неконвенционалан начин. Још у то време било ми је јасно да рационалност није једини критиријум којим се руководе доносиоци одлука који се налазе на елитистичким положајима. Током писања ове књиге посебно ме је запрепастило сазнање о друштвеном и политичком утицају псеудорелигијског покрета „Ново доба” и чињеница да његови најистакнутији представници седе у формима где се доносе далекосежне стратешке економске и политичке одлуке (Билдерберг, Трилатерала, Давос).
Приликом писања књиге дошао сам до сазнања да је идеја о „новом светском поретку” политички манифест следбеника Новог доба. Уосталом, ево једног карактеристичног цитата: Успостављање нове ере захтева јединство целог света, односно доживљају тоталног јединства бића у космичкој свести одговора њихова тежња да се обришу све границе и свет учини хомогенијим. Тако теоретичар Дејвид Спенглер „нови светски поредак” дефинише не само као манифестацију „духовне еволуције човечанства”, већ га посматра и као „социјални поредак заснован на чврстој хијерахијској организацији”. У новој ери планетом ће управљати влада од дванаест „апостола” са „спаситељом” на челу, што потпуно одговора политичкој визији света којим управља „јединствена светска влада”.
Занимљиво је да су присталице овог покрета одавно оствариле продор у многим међународним и невладиним организацијама, укључујући Уједињене нације, где је један од најутицајнијих симбола покрета Блавацка 1991. године доживела светску промоцију. Подсетимо, управо те године, завршен је Хладни рат, док је амерички председник Буш Старији, новонасталу геополитичку реалност описао „као нови светски поредак”. Тада је речено да управљање кризама и глобално планирање подразумевају „глобално преобликовање света”, које није могуће без стварања нових ефикаснијих инструмената за решавање општесветских проблема.
Све то подразумева не само рушење међународног правног и политичког поретка, заснованог на држави као субјекту међународног права, већ и „глобализацију свести елита” које би требало да буду под пресудним утицајем идеолога Новог доба. Јавности је готово непозната чињеница да су политичке промене на некадашњем „комунистичком истоку”, подстакли, између осталог, и идеолози покрета Њу ејџ. Према веровању њуејџера, Русија има нарочиту улогу у „успостављању нове ере”, јер је, поред Блавацке, дала читаву плејаду познатих окултиста (Гурђијева или Успенског).
Револуција духа
Мистични симболизам и спиритуалистичка филозофија омогућили су велики утицај њуејџера на оба спектра „америчке политичке дуополије” (израз политиколога С. Трифковића). Следбеници покрета промовисали су принцип отворености, што је омогућило регрутовање кадрова, како из либералног, тако и из конзервативног естаблишмента. И поред огромног утицаја у време председниковања Регана и Џорџа Буша Старијег, њуејџери су с великим задовољством поздравили избор Вилијама Клинтона и Алфреда Гора, на места председника и потпредседника САД. Теоретичари покрета протумачили су њихову појаву као „најаву политике новог доба”.
Мада баптиста по опредељењу, председнику Клинтону није сметало да се залаже за права хомосексуалаца, док је Ал Гор светску промоцију и углед стекао пропагирајући нужност „духовне револуције као пута изласка света из еколошке кризе”, што је потпуно у складу са уверењима њуејџера. Проницљивији аналитичари уочили су утицај следбеника Новог доба и на председника Обаму који је у часопису Спољни послови (јул и август 2007) објавио текст Обнављање америчког лидерства. Реч је о манифесту „глобалног лидерства Америке” који је заснован на „великој перспективи и историјски предодређеној мисији Америке”. Месијанске претензије Америке треба да оствари глобална влада, као врховни светски ауторитет, уз снажне оружане снаге које су „најнеопходније за подршку миру”, односно „способне да бране наше животне интересе, свуда где буду извршени напади или где изникне непосредна опасност”. Појашњавајући даље, шта подразумева под животним интересима Америке, тадашњи председник је још 2007. године истакао да је реч о „општој безбедности, која постаје фундамент глобалне стабилности”. Из свега наведеног није тешко закључити, да нема готово никакве разлике у односу на стратегију Буша Млађег, чији је концепт „рата против тероризма” обухватао цео свет. Прецизније, једина разлика је у фразеологији.
Извесне теорије имају изразито мизантропски карактер и савршено се уклапају у ставове глобалистичке елите о депопулацији светског становништва. Један од аватара покрета Џин Хјустон најавила је да би се могло десити да људска раса заврши као „огроман неуспешни експеримент”, уз напомену да је реч о гуруу која је помогла Хилари Клинтон да ступи у везу са „духом Елеоноре Рузвелт”. За Вилијама Томпсона човек је прелазна животиња, а човечанство је стигло до краја пута, али то није крај већ само затварање поглавља, док Роберт Милер говори о освети Земље најнапреднијим врстама које су почеле да је уништавају, предсказујући нестанак човечанства. Теоретичар Метју Фокс је у свом мистичном заносу предложио формирање Конференције уједињених врста која би била репрезентативнија од УН. На овако замишљеном форуму, представници сваке од врста на Земљи, највероватније би гласали о прогону људи на неко удаљено место у галаксији тако да мајка Земља може да настави своје рађање лепоте, дивоте, боја и здравља, тврди овај аутор.
Колико су структуре „дубоке државе” под утицајем следбеника покрета сведоче и неки ставови Комитета 300, који је у својим пројекцијама света будућности предвидео и масовну незапосленост (читај светску економску кризу) под карактеристичним насловом „Завера Водолија” (доба Водолије је типичан симбол покрета Ново доба). Истовремено, овај идеолошки дискурс, савршено се уклапа у стратегију глобалистичких елита које теже успостављању „новог светског поретка” којим би управљала „светска антихришћанска влада”.
Нови свет
Данас су све популарније хипотезе да је Америка откривена много пре путовања Колумба. Доказано је да су Викинзи бродовима посећивали Северну Америку, јер се рунски натписи налазе свуда на обалама Канаде, Лабрадора и Њу Фаундленда. Истраживач Жак де Мијо заступао је теорију о везама цивилизација Инка и Викинга. По свему судећи и Европа је одавно знала за постојање америчког континента. Адмирал турске флоте Мухидин Пири Реис објавио је 1520. године поморски атлас Бахрије (који се чува у истанбулском Националном музеју), а на којем су необично верно приказана оба америчка континента, Гренланд и Антарктик. Пири Реис је врло основано тврдио да је захваљујући овим картама Колумбо открио „нови свет”, уз напомену да су његова открића потицала из једне тајне књиге која је написана још у доба Александра Великог. Ту су и други врло необични детаљи који упућују на закључак о ранијем постојању Америке.
Колумбо је несумњиво свесно прекршио завет предака, организујући експедицију ка подручју „иза запада”, и то баш у време када „западна цивилизација” почиње да губи, као што смо истакли, своју религијску и културну привлачност. Разочарани том чињеницом бели исељеници, махом калвинистички протестанти, граде конструкцију о Америци као „Новом Јерусалиму”, конструкцију која из угла хришћанске есхатологије неминовно асоцира на Апокалипсу и силазак с Неба духовног „Града Господњег”. То открићу Америке даје додатну свакако и онострану димензију.
Традиционалиста Џемал Гајдар указује на веома занимљив географски положај америчког континента, где сваког јутра сунце излази са европске стране (дакле на сакралном Западу), а залази на азијској страни, или на симболичком Истоку. Интересантно је да се овај „обрнути симболизам” подудара са познатим пророчанством о „последњим временима” када ће сунце излазити на западу, а залазити на истоку. Све то има свој неминован одраз у америчком менталитету, посебно његовој најизразитијој северноамеричкој верзији, који је прожет „митом о јединствености и изабраности америчке нације”.
Геополитика хаоса
Мишљења сам да постоји тангентална веза између терористичких напада на САД од 11. 9. 2001. године и садашњих ратних дешавања на Блиском истоку и у Украјини. Има ту много мистицизма али и практичне геополитике. Нема никакве сумње да од првог дана напада на Америку постоји низ доказа који озбиљно доводе упитање „званичну верзију” о одговорности Осаме бин Ладена и његовог исламистичког покрета. Уосталом, Бин Ладен више није међу живима, иако је био врхунски интерес да буде ухапшен и да му се суди пред америчким или неким другим судовима.
У протеклим годинама о догађајима од 11. септембра написана је обимна литература и сачињен велики број анализа. Већ одавно је формиран светски покрет који се бави преиспитивањем „званичне верзије” терористичког напада на САД. Представнике тог покрета у Америци називају „истинашима”. Неке од тих организација, попут Америчког института архитеката, прикупиле су велики број потписа чији је циљ отварање нове истраге о трагичним дешавањима од 11. септембра. Ипак, са ове временске раздаљине, чини се да је много значајније питање о геополитичким последицама тог догађаја, те су се у вези с тим питањем издвојиле три различите школе мишљења.
Прву школу мишљења заступају најпознатији вашингтонски „инсјадери” и њима наклоњени алтернативни медији, који су, подсетимо, на одлучујући начин допринели победи Доналда Трампа на председничким изборима 2016. и 2024. године. Њихово заједничко становиште (погледати текстове Пола Крејга Робертса) јесте да је „америчка дубока држава” догађаје од 11. септембра искористила за суспензију америчког устава и темељних људских права и слобода, претварајући САД у „државу свеопштег надзора”. Они истичу да идеја о „суспензији америчке демократије” има своју предисторију која сеже у време Хладног рата. Поред опроштајног говора председника Ајзенхауера, који је изразио забринутост због повећаног утицаја војноиндустријског комплекса на америчке друштвене прилике, заступници овог става као кључни доказ истичу фамозни Меморандум број 7 (аутор Линколн Блумфилд) који је још тада, на захтев председника Кенедија, израдио Институт за анализу одбране.
Реч је о документу који је почетком шездесетих година прошлог века требало да одговори на питање о томе колико је свет спреман за прерастање Уједињених нација у светску владу. Уз негативан одговор на ово питање, председнику Кенедију је у овом извештају препоручен и скраћени пут до светске владе, кроз изазивање „трауматичних и шокантних догађаја” после којих је јавност спремна да прихвати и крајње непопуларне мере, укључујући и ограничења својих права и слобода. Није ли се после 11. 9. заправо то и десило, не само у САД већ и у Европи, која је и сама након сличних „терористичких напада” посегла за концептом „државе безбедности”.
Друга школа мишљења заступа став о томе да се после 11. 9. у фокусу светске јавности нашао исламски фактор. Наиме, после тих дешавања догодила се потпуна „геополитичка трансформација” исламског света у смеру урушавања његовог изгледа који је успостављен у време хладноратовске поделе света. Прва жртва те трансформације биле су државе тзв. „исламског социјализма” (Либија, Ирак, Тунис, Сирија, донекле Египат). Широм исламског ареала ојачале су радикалне „исламистичке структуре” које су попут „Исламске државе” или Муслиманског братства у Египту успоставиле механизам терора не само над немуслиманима, него и припадницима исламске вере и угрозиле суверенитете многих држава (Либија, Сирија и Ирак су типични примери, док се Египат спасао у последњем тренутку).
Коначно, трећа школа мишљења узроке догађаја од 11. 9. види у кључним карактеристикама идеологије глобализма која се све више на америчком примеру показује као „мач са две оштрице”. Према теоретичару Хантингтону ми смо тога дана присуствовали „разарању још једне идеолошке утопије” (идеологије глобализма – прим. аутора). Мало је познат податак да је у време председника Клинтона у најстрожој тајности донет акт о потпуној дерегулацији који је „терористичким организацијама” у пракси омогућио несметано инвестирање и приступ осетљивим технологијама, куповину медија и берзанске велеоперације „прања новца”. Занимљиво је да је убрзо по отварању и затворено финансијско крило истраге о 11. 9. 2001. године. Данас нису непознате пословне везе породице Буш са саудијским милионерима и породицом Бин Ладен.
Агресија на Евроазију
Агресија коју изводе Сједињене Државе и Израел – на подручју Блиског истока срачуната је на одржавању њихове светске хегемоније, а истовремено има два правца дејстава: стварање „Великог средњег Истока” (Greater Middle East) помоћу ратова у Ираку, Сирији, Либану, Палестини, и сада Ирану, али и тежи другом ништа мање важном циљу: одвајању Русије од Европске уније помоћу кризе изазване у Украјини.
Једна од почетних идеја дестабилизације Евроазије, од Украјине до Блиског истока, била је и стварање пометње у односима између Русије и Кине, коришћењем муслиманског фактора у Закавказју и Синкјангу. За остварење те идеје било је потребно успостављање некаквог „исламистичког калифата” као својеврсног плацдарма који би послужио за унутрашњу дестабилизацију Русије и Кине. Тај свој наум англосаксонске силе су делимично оствариле у Сирији, Ираку и Либану, а данас им је идеја да дестабилизују регион рушењем „антиимперијалистичког покрета хомеинијеваца”, низом операција обавештајно-терористичког карактера.
Схватајући да руководства европских земаља не служе интересима својих народа, него интересима Англосакса, Русија је дуго била уздржана у Украјини. У објављеном економском рату, Москва је узвраћала симетричним мерама, али се очигледно годинама спремала за рат, преуређујући првенствено пољопривредну производњу ка смеру пуног суверенитета. Досадашњи ток рата у Украјини показао је и да нису успели никакви западни планови унутрашње дестабилизације Русије и поделе њене територије по обрасцу о којем је писао Збигњев Бжежински у Великој шаховској табли (1996) својеврсном ратном манифесту англоамеричких сила на подручју Русије – Евроазије.
У исто време, утисак је да су покушаји дестабилизације Ирана – по систему блицкриг ратовања – доживели потпуни неуспех, уз очигледан изостанак било какве излазне стратегије САД. То поменутим догађајима даје изразито опасно значење, и погодује стварању атмосфере о некаквом „есхатолошком сценарију судњег дана” и улози Трампове администрације у реализацији овог концепта, који има своје мистично објашњење о којем смо писали у претодним поглављима овог текста.
За крај ове анализе изнео бих и лично мишљење о томе да је Русија главна сила која је у стању да пружи отпор англосаксонском империјализму. Она за то располаже са три моћна инструмента као што су: БРИКС као савез економских организација које су способне да се усклађено развијају; затим је ту Шангајска организација која је прерасла у својеврсни стратешки савез са Кином и као таква спречава дестабилизацију средње Азије, и коначно није без значаја улога војног савеза ОДКБ на постсовјетском простору. Ипак, најважнија одлука је она о стварању резервног валутног фонда и Банке БРИКС-а, која закономерно води дедоларизацији целокупног платног система на којем је деценијама била заснована американоцентрчна слика света. Ту никакав мистицизам није од помоћи.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад
- Дугин, А. (2008). Мистерије Евроазије, Логос, Београд
- Степић, М. (2017). Поимање простора и геополитичност савременог света, у: Савремени човек и савремени свет, књ. 3, Матица српска, Нови Сад
Остави коментар