Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Надовезујући се на претходна разматрања о односу појединца и колектива, као и на увид у биографску условљеност стваралаштва Лазе Лазаревића, неопходно је подробније осветлети карактеристичне типове јунака који насељавају његову прозу. У обликовању ликова Лазаревић достиже пуну меру своје уметничке зрелости – његови јунаци нису пуке социјалне фигуре нити једнодимензионалне моралне параболе, већ сложене психолошке структуре у којима се укрштају страст, слабост, грижа савест и потреба за припадањем.
Једна од најупечатљивијих група ликова јесу тзв. „заблуделе овчице“ – појединци који у одређеном тренутку искорачују из оквира патријархалног поретка, али бивају враћени у његово окриље захваљујући опроштају и љубави заједнице. Ови јунаци не представљају револуционарне бунтовнике, већ људе обузете личним страстима, сујетом или непромишљеношћу. Њихова побуна није усмерена ка друштвеној промени, већ проистиче из „пренаглашеног, штетног индивидуализма“ (Раичевић 2003: 15), који нарушава склад колектива.
У приповеци „На бунару“ лик Аноке представља пример индивидуалне самовоље која ремети хармонију задружног дома. Анока у брак улази са очекивањем да ће задржати статус повлашћене и размажене девојке, неспремна да прихвати правила колективног живота. Њена појава уноси немир у породицу чији се односи темеље на узајамном поштовању и јасно утврђеној хијерархији. Међутим, Лазаревић не прибегава грубој осуди. Деда Матија, као глава породице, не реагује казном већ мудром тактиком: даје Аноки привидну слободу, препуштајући јој да сама увиди последице свог понашања. Тај поступак показује снагу патријархалне заједнице која не уништава појединца, већ му омогућава морално сазревање. Анокино покајање није изнуђено страхом, већ унутрашњим преображајем. Њено тражење опроста од сваког члана породице појединачно сведочи о постепеном прихватању вредности заједништва. Љубав се показује као темељ који чвршће од крвног сродства повезује људе унутар дома.
Још сложенији пример представља Вучко, јунак више повезаних приповедака, а нарочито оне која носи његово име. Он је темпераментан, својеглав и склон преступима. Његов покретач је инат, односно енергија која га гура у самопотврђивање кроз пркос. У њему препознајемо тип адолесцентног бунтовника, али не идеолошког, већ карактерног. За разлику од ликова код неких реалиста који завршавају у социјалној пропасти, Вучко добија прилику за искупљење. Пријем код газда Јове и указано поверење делују као морални коректив. Заједница му пружа „другу шансу“, а он је прихвата као позив на одговорност. Његов преображај није тренутан, већ постепен: хајдучка искра и даље повремено засветли, али је воља сада довољно снажна да је обузда. У томе се огледа Лазаревићево дубоко разумевање људске природе – човек није ни потпуно зао ни потпуно добар, већ биће у сталном процесу моралног обликовања. Јован Деретић наводи да у Лазаревићевим приповеткама
„свака заблудела овца има свог пастира који ће је пронаћи, кад се изгуби, и вратити је у стадо. Човек који се одао некој погубној страсти, нпр. коцки, размажена, својеглава жена која ни за шта не мари, неукротив дечак, одбачен од друштва и избачен из школе, не могу и не смеју пропасти, јер чим се нађу на крају своје странпутице, на рубу провалије, увек ће се наћи спасоносна рука која ће их задржати од пада и вратити у крило заједнице, где их чека радост и свеопште праштање. Конзервативна, затворена у себе, та заједница ће се отворити и пред туђином чим овај посведочи своје националне и људске вредности“ (Деретић 1987: 212).
Посебно место заузима лик Митра из приповетке „Први пут с оцем на јутрење“, где је мотив заблуде повезан са погубном страшћу коцкања. Митар је угледан трговац, али и човек чија слабост доводи породицу до руба пропасти. Његов пад је драматичан – од ауторитета постаје покајник, од господара судбине готово самоубица. Међутим, баш у тренутку најдубље кризе јавља се спасоносна рука заједнице. Породица га не одбацује, већ га својом љубављу и праштањем враћа у живот. Та сцена није само моралистичка поука, већ снажан психолошки моменат у којем се руши деспотска фигура оца и рађа човек свестан сопствене крхкости. Лазаревић овде показује да патријархални поредак није искључиво репресиван, већ поседује и могућност за милост и обнову.
Када се Лазаревићеви ликови посматрају у ширем контексту српске књижевности друге половине XIX века, уочава се њихова специфичност. Док код Милована Глишића често доминира социјално-сатирична нота, а код Јанка Веселиновића идилична слика села, Лазаревић продубљује психолошку димензију. Његови јунаци нису типови ради илустрације друштвених прилика, већ индивидуализоване личности у унутрашњем расцепу. У томе се приближава модернијој линији српске прозе коју ће касније развијати Бора Станковић, нарочито у приказивању трагике потиснуте жеље. Са друге стране, у идејном погледу може се уочити одређена сродност са моралистичким разматрањима Светозара Марковића, иако Лазаревић не прихвата револуционарну оштрину његове критике. Он не руши патријархални свет, већ га изнутра преиспитује, показујући његове пукотине, али и снагу.
У коначном збиру, карактеристични ликови Лазаревићевих приповедака сведоче о дубоком уверењу да човек може погрешити, али не сме бити коначно изгубљен. Праштање, солидарност и припадност колективу делују као стабилизујући чиниоци у свету који је у процесу модернизације и вредносних преиспитивања. У томе се уочава синтеза са раније изнетим увидима – лична драма није изолована појава, већ одраз ширег културно-историјског момента у којем се сударају традиција и индивидуална самосвест. Стога Лазаревићеви ликови остају репрезентативни не само за српски реализам, већ и за универзалну књижевну проблематику моралног избора. Његова проза показује да истинска трагика не произлази из спољашњег пораза, већ из унутрашњег одрицања или покајања – из тренутка када човек одлучује да ли ће остати сам или ће се вратити заједници која му даје идентитет и смисао.
Поред већ анализираних ликова, важно је уочити да Лазаревићев регистар обухвата и јунаке који не пролазе кроз јасан процес „повратка“, већ остају трајно обележени унутрашњим губитком. Такви су, на пример, јунаци приповедака „Швабица“ и „Ветар“, у којима је сукоб појединца и колектива већ унапред осуђен на компромис који доноси тиху, али дубоку егзистенцијалну празнину. Ови ликови нису ни морално посрнули ни друштвено изопштени, али су поражени на унутрашњем плану, јер су се одрекли сопствене емоционалне истине. На тај начин Лазаревић проширује галерију својих јунака: поред „заблуделих“ који се враћају у заједницу, постоје и они који остају у њој, али по цену личне среће. Та нијансираност показује да његова визија патријархалног света није једнозначно идеализована, већ прожета свешћу о жртви коју тај поредак понекад изискује.
Карактеристични Лазаревићеви ликови представљају мост између традиционалног реалистичког типа и модерног психолошког јунака. Док су код многих његових савременика доминантни социјални или етнографски аспекти, код Лазаревића у први план ступа унутрашња драма – колебање, стид, грижа савест, осећање дужности. Та унутрашња динамика омогућава да његови јунаци превазиђу оквире свога времена и постану општеважећи модели моралне дилеме. Повезани са претходним увидима о биографским и идејним основама његовог дела, ови ликови потврђују да је Лазаревић у српску прозу унео нови степен психолошке продубљености и етичке сложености, поставивши темеље на којима ће се касније развијати модернија струја српске књижевности.
Стога се може закључити да карактеристични ликови у приповеткама Лазе Лазаревића представљају најпотпунији израз његове поетике и етичког погледа на свет. У њима се укрштају историјски тренутак и лична драма, традиција и модерна самосвест, слабост и могућност моралног издизања. Лазаревић је показао да величина књижевног дела не лежи у обиму, већ у дубини продора у људску душу и у способности да се у појединачној судбини препозна универзална истина. Зато његови јунаци и данас делују живо и уверљиво – као сведочанство да је најтежа и најзначајнија борба она која се води унутар самог човека.
ЛИТЕРАТУРА
Деретић 1987 – Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности. Београд: БИГЗ.
Раичевић 2003 – Горана Раичевић. Лаза К. Лазаревић, Изабрана дела. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Рандељ–Живановић 2006 – Ђорђе Рандељ и Милан Живановић. „Паул Хајзе“ у: Нобеловци. Нови Сад: КЗ Љубитељи књиге.
Скерлић 1922/1992 – Јован Скерлић, „Лаза Лазаревић“ у: Писци и дела II. Београд: Српска академија наука и уметности.
Остави коментар