Аутор: др Милена Кулић
Нове поетске праксе у савременој српској поезији показују померања тежишта унутар већ постојећих поетичких могућности, као реорганизација лирског говора, измештање перспективе субјекта, те као све израженија свест о томе да песма није само израз, него и поступак мишљења. Три књиге о којима у овом есеју говоримо – Показне вежбе Јане Алексић, Шта о нама мисле анђели? Томислава Маринковића и Жалац Верољуба Вукашиновића – показују три различита али компатибилна облика савремене поетске праксе, енциклопедијско-метапоетички модел у којем се песма организује као систем знања и искуства, духовно-дијалошки модел лирике као непрестаног разговора са невидљивим адресатом и као етичке будности и симболичко-етички модел у којем песник гради „кошницу“ мотива и интертекстуалних упоришта да би артикулисао улогу поезије у друштвеној стварности. Уместо да се ове књиге читају као три усамљена примера, продуктивније је видети их као три варијанте истог појачања поетичке самосвести управо због чињенице да се поезија све више конципира као рефлексивни апарат који истовремено производи значење и проверава услове сопствене могућности. „Ново“ овде није синоним за естетички прекид са традицијом, него пре означава померање унутар лирске традиције, промену начина организовања песничке књиге, интензивирање метаопетичке свести, преосмишљавање односа између субјективности, колективног искуства и културног памћења. Ове три књиге показују да савремена поезија све ређе функционише као збир аутономних лирских тренутака, а све чешће као сређен поетички апарат, књига се конципира као семантичка целина са унутрашњом архитектуром, а песма као место где се искуство истовремено изриче и анализира. Таква пракса не умањује емоционалну димензију лирике, напротив, чини је сложенијом, јер осећање више није само исповест већ елемент система у којем се емоција прелама кроз културне знакове, етичке дилеме питања о егзистенцији.
У Показним вежбама Јана Алексић нарочито је видљива тежња ка систематизацији лирске грађе. Полазиште је интимни и рефлексивни лиризам, где се види континуитет са претходним књигама Јане Алексић, али је резултат другачији. Енциклопедијски оквир, у књижевној традицији везан за класификацију и рационализацију знања, овде се премешта у лирику као форма која организује неизвесност, рањивост и афективну меморију. У том поступку препознаје се једна од кључних савремених стратегија, а то је жанровска хибридизација. Енциклопедија постаје принцип композиције који успоставља мрежу појмовних чворишта (искушења, заборав, срце, гласине, светлост, бројање), при чему сваки циклус функционише као засебан модул, а истовремено као део ширег система. Тиме се лирска књига приближава моделу „поетске енциклопедије“ у којој се знање не износи као готов садржај него као процес, искуство се разврстава, доводи у везу, преиспитује, а затим поново дестабилизује.
Посебно је индикативно што је такав систем окончан мотивом кружног кретања, чиме се избегава телеолошка логика напретка и завршности. Уместо закључавања искуства у линеарну нарацију, успоставља се кружни принцип, спознаја није кумулативна, већ ритмичка и повратна, непрестано у самопревазилажењу. То је релативно за разумевање нових поетских пракси, савремена лирика све чешће одбија идеју дефинитивног смисла и уместо тога производи динамику читања у којој се значења враћају, мењају место, осветљавају једно друго из нових углова. У том смислу, књига Јане Алексић показује научност лирике у специфичном смислу, не као научну егзактност, већ као метод, као дисциплину мишљења која успоставља појмовни апарат да би се уопште могло говорити о ономе што измиче.
У исто време, тај поетички систем није апстрактан. У њему су снажни активни културни и митолошки кодови као поље конфликта између естетског, моралног и егзистенцијалног. Када се у поетичком простору појаве фигуре попут Микеланђела или митолошких јунака, оне су семиотички окидачи који тематизују однос стварања и страдања, лепоте и насиља, традиције и субјективног искуства. У том кључу треба читати и изражену усмереност на женско искуство у мушком свету, субјект се формира у напетости између унутрашњег гласа и спољашњих режима моћи, између самоодређења и друштвених образаца. Поезија Јане Алексић суптилним померањима у језику прави поетички оквир, парадоксима, фином нарацијом преиспитивања. Нова пракса овде се очитује као поетичко обликовање интимног, лирско ја постаје аналитичар симболичких структура које та осећања производе и усмеравају. Тако и културни симболи престају да буду безусловно уточиште, они могу деловати као обележја која жигошу, изазивајући болно самопоуздање. Тиме се успоставља критичка свест о амбиваленцији традиције, наслеђе није ни идол ни непријатељ, него материјал који се мора изнова тумачити.
За разлику од те књиге, књига Томислава Маринковића Шта о нама мисле анђели гради другачију верзију савремене поетске праксе, поезију као дијалог, као духовно-етичку будност. Овде је пресудно питање адресата. Лирски говор успоставља вертикалну комуникацију са невидљивим сапутницима. Тај поступак производи специфичну реторију, тон је тих, смирен, истрајан, а значење се гради на граници између изрецивог и неизрецивог. У теоријском језику, реч је о поетичком систему који инсистира на питању, на тами, на тишини као медијуму смисла. Савремена поезија често трага за новим начинима да говори о трансценденцији без повратка догматском језику, Маринковићев одговор је да трансцеденција овде постаје дисциплина пажње. Анђели престају да буду декоративна метафора, и постају фигура која омогућава да се проговори о одсуству, губитку, граници живота и смрти, као и о потреби да се остане будан када све друго клизи у механичност свакодневнице. Маринковићев лирски субјект креће се кроз различите просторе, али ти простори постоје као места на којима се испитују границе смисла. Тако се појављује и музички слој, музика овде делује као модел духовне структуре, јер омогућава да се о унутрашњим стањима говори мимо строго поверљивог језика. То је још једна савремена пракса: поезија преузима логику других уметности (музике, понекад визуелног) како би проширила сопствени израз и избегла баналну психологизацију. Чин писања постаје тема, али не као самодовoљна метапоетичка игра, већ као егзистенцијална потреба и као облик одговорности. Појам дара (писање као нешто што је додељено, а не потпуно поседовано) уводи у лирику етичку димензију, реч није приватна својина, већ обавеза. У савременом контексту, то значи да поезија не пристаје на потрошну реторику ни на емоционални спектакл; она бира спорост, сабраност и трајање.
Жалац Верољуба Вукашиновића представља трећу варијанту нове поетске праксе, изграђивање симбола као дуготрајног организационог принципа, уз наглашену етичку саморефлексију о улози песника у савременом друштвеном контексту. Полазиште је вишезначност саме речи „жалац“, убод, рана, провокација, упозорење. Уместо да се друштвена осетљивост реализује у виду директне ангажоване поезије (парола, манифест, политичка сатира), она се преводи у симболички систем. Ту се појављује централни мотив пчеле и метафора кошнице, који повезују читав песнички свет у органску целину. „Кошница“ је овде више од слике: она је модел поетике. Као што кошница претпоставља ред, рад, ритам и заједницу, тако и књига претпоставља унутрашњи поредак мотива (песник, мед, пчела, отров, вино, читање, природа, мајка, смрт, кућа), који се враћају и премештају, формирајући густу семантичку мрежу. То је обележје савремене књиге као система: мотиви нису украси, него носећи стубови поетичког мишљења.
У Жалцу је посебно важно и питање форме. Вукашиновић показује да савремена поезија не мора да бира између „слободног“ и „везаног“ стиха као идеолошких табора. Он форму користи као инструмент, мења ритам, искушава традиционалне метричке обрасце, укључује сонет или десетерац, не да би „доказао вештину“, него да би постигао прецизност израза и етичку озбиљност тона. То је уједно и полемика са симплификацијом савременог укуса који формалну дисциплину често погрешно тумачи као пуки традиционализам. У Вукашиновићевој пракси форма постаје начин да се савлада расутост савременог искуства, она „скупља“ говор, згуњава га, даје му меру. Тиме се отвара и питање континуитета са традицијом. Интертекстуални дијалог са другим песницима није овде само гест поштовања, него и метода самопозиционирања, песма настаје у разговору са претходницима, у размени, у преношењу и преобликовању.
Када се ове три књиге читају упоредно, постаје јасније шта се под „новим поетским праксама“ може методолошки утемељено подразумевати. Прво, све три књиге показују изразиту свест о композицији. Књига је конципирана као целина, често циклична, са јасно успостављеним унутрашњим релацијама. То значи да се поетска пракса помера са нивоа појединачне песме ка нивоу књиге као пројекта. Енциклопедијска структура Јане Алексић, циклична градација духовног трагања Томислава Маринковића и „кошница“ мотива и форми Верољуба Вукашиновића, све су то различити облици исте тенденције, поезија се организује као систем, а не као збир. Друго, све три књиге проширују дискурзивни репертоар лирике. Јана Алексић уводи енциклопедијски и концептуални језик у простор интимног, Томислав Маринковић уводи дијалошко-духовни регистар и естетику тишине, Верољуб Вукашиновић спаја симболичко, етичко и формално дисциплиновано. Тако се лирика показује као поље у којем се преплићу знање и осећање, искуство и културни код, лично и колективно. Треће, субјект у све три књиге делује рефлексивно, он није само „глас емоције“, већ инстанца која промишља услове свог говора. То је особина савременог лирског субјекта: истовремена изложеност и аналитичност, рањивост и интерпретативна енергија.
У средишту свих ових поетичких решења стоји питање односа према традицији и симболима. Јана Алексић показује да симбол може бити и уточиште и рана; Маринковић показује да метафизички хоризонт може бити присутан без догматске сигурности, као трајно питање; а Вукашиновић показује да се традиција форме и симбола може активирати као савремени етички инструмент. Другим речима, нова пракса значи премештање и преосмишљавање постојећих ресурса, мит, религија, класична уметност, метрички обрасци, интертекстуални дијалог, све то улази у савремену песму, али на начин који избегава и наивну рестаурацију и циничну деконструкцију. Она радије бира критичку амбиваленцију и одговорност. Зато се као обједињени закључак намеће следеће: три анализиране књиге потврђују да савремена српска поезија своје „ново“ најубедљивије остварује у начину организовања искуства, а не у спољашњој ефектности поступака. Показне вежбе показују да интимни лиризам може постати концептуално структуиран систем, у којем се знање и осећање узајамно легитимишу и доводе у напет однос; Шта о нама мисле анђели показује да духовна димензија савремене лирике може бити заснована на будности, питању и тишини, при чему песма постаје етички чин опстајања у свету губитка; Жалац показује да симболичко мишљење и формална дисциплина могу у савремености деловати као „жалац“, као прецизна, понекад болна интервенција језика у стварност, али и као покушај да се очува унутрашњи поредак смисла. Заједно, ове књиге сведоче о поезији која се све јасније разуме као облик мишљења: песма није само експресија већ процедура интерпретације, а лирска књига није само збир већ поетичка конструкција. У тој перспективи, „нове поетске праксе“ означавају пре свега појачану системност, хибридизацију дискурса, рефлексивни субјект и обновљену етичку димензију, укратко, поезију која истовремено памти традицију и критички је преобликује, чинећи од језика место где се искуство не само изговара него и разуме.
Остави коментар