Поова поетика тајанства и страве у причи Маска црвене смрти

Аутор: проф. Мирјана Грдинић

Едгар Алан По – необични песник и приповедач, есејиста, пу­бли­ци­ста, теоретичар књижевности, данас се сматра једним од нај­значајнијих представника романтизма у историји аме­ри­чке књижевности. Постао је познат у Европи када су вред­ност његовог дела открили француски песници симболисти Шарл Бодлер, Стефан Маларме и Пол Валери. По речима Бодлера По је био „пророк непознатог и злокобног, истраживач несазнатог, биће загледано у „светлуцање трулежи” и опчињено „мирисом олује” и „одмеравањем немерљивогˮ (Јеремић, 1990: 319–320). Поов свет насликан у прози је толико специфичан да га је те­шко именовати једним појмом. Присутни су невероватни, чу­десни догађаји, стравична атмосфера, мистичне и језовите теме помоћу којих По успоставља поетику „тајанства и стра­ве”, фантастичног и невероватног. Поседовао је моћ да у сво­јим делима повезује реално и натприродно, стварајући илу­зи­је стварности из немогућих околности. Сам Достојевски за њега је рекао да је писац који „налази фасцинантне појединости које постепено граде утисак да је оно што је с почетка изгледало фантастично, у ствари, могућно и стварно” (Јеремић, 1990: 322). Управо оваква нео­би­чна уметничка способност формирала је једну посебну на­ра­тивну структуру за коју је сам По нашао право име већ у на­слову своје прве збирке приповедака Гротеске и арабеске. Наша књижевница Исидора Секулић у свом есеју Један од песника понора Едгар Алан По за Поове приповетке каже „оне су не само чудне него чудовишне, у њима су све ужасне комбинације најзад реалистички скопчане и разрешенеˮ и наставља „По је у томе чист материјалиста у прози, јер све доказује, објашњава и везује, служи се у исти мах и симболима и цифрама, и маштом и наукомˮ  (Секулић, 2002: 324). Као један од примера преко којег се може сагледати Поова поетика тајанства и страве је свакако прича Маска црвене смрти.

У причи Маска црвене смрти Поов јунак, принц Просперо, одвајање од остатка света види као једини начин да се победи смрт коју доноси епидемија куге – попут оквирне приче у Бокачевом Декамерону. Просперо позива унутар зи­ди­на замка (симбол заробљености, безизлаза) своје пријатеље да би се склонили од куге која пустоши земљу. И док у спољашњем свету људи умиру, у замку, чије су капије зако­ване изнутра, време се испуњава уживањем у чарима привидно заштићеног жи­во­та. Контраст спољашњег и унутрашњег изазива језу – живот делује помало са­бла­сно и настрано: У тврђави је било довољно намирница […] дворани су могли да пркосе зарази. Ос­та­ли народ нека се побрине сам о себи […] Принц је спремио све што је потребно за ужи­ва­ње […] лакрдијаша, импровизатора, играчица […] свирача, лепотица и вина. Свега је било, а изнад свега безбедности од заразе. Напољу је владала ‘Црвена смрт’ (По: 128–129).

Само принчево име Просперо симболизује срећу и благостање и принц, баш као и сва ос­тала друга бића, користи срећу како би избегао смрт. Врхунац ужит­ка представља тренутак када принц Просперо позва својих хиљаду при­ја­те­ља на највеличанственији бал под маскама који се одиграо у седам – правих цар­ских салона (По: 129). Ови салони били су распоређени од истока ка западу (излазак и залазак сунца), те на тај начин симболизују људски животни процес. Ефекат страве По остварује и симболиком боја. Све просторије су биле дру­гачије обо­јене, са прозорима чија се боја слагала са бојом просторије, осим по­след­ње седме. Седам боја које представљају циклус људског живота су: 1. плава – рођење; 2. љубичаста – од­растање; 3. зелена – младост (пролеће); 4. наранџаста – лето и је­сен живота, 5. бела – старост; 6. тамнољубичаста – тама и 7. црна – смрт. Седма со­ба је била сва пресвучена црним сомотом који покриваше таваницу и зидове, а тешки му на­бо­ри падаху на под застрвен тако исто црном кадифом. Али у овој со­би само се про­­зори по боји не слагаху са декорацијом. Прозорска окна била су као крв црвена (По: 129).

У овој причи фантастично почиње да се назире увођењем светлосних ефе­ка­та у одајама замка који стварају „мноштво сјајних и фантастичних утисака”. Убр­­зо схватамо да је то само начин да се читалац доведе до кључног места приче – црне одаје. Та одаја је „бескрајно језива”, а оно најстрашније у њој јесте ог­ром­ни џиновски ча­совник од абоноса у црном сомоту окренут ка западној страни, који се ог­ла­шава чудесним звуком. Сат симболизује мерење пролазности овоземаљског живота, а његова симболична позиција указује на путању сунца и његов коначни залазак на западу. Писац уводи и потмуле ефекте шумова, сугеришући атмо­сфе­ру стра­ве и ужаса која ће уследити: Са потмулим, тешким и монотоним шумом кретала се његова шеталица тамо и амо; а кад ка­заљка која показује минуте заврши свој круг на плочи, и часовник почне избијати, из ме­тал­не утробе разлеже се звук јасан, звонак, дубок и необично музикалан, али са тако необичним то­ном и изразом да су на свако избијање часовника свирачи сместа остављали своју свирку и слу­шали; играчи валцера престајали су да се окрећу, а целим веселим друштвом би завладало тре­нутно неугодно осећање (По: 129).

Сликовитим описом дејства откуцаја часовника на учеснике бала, атмосфера страха расте, а и сам бал, подсећа на бал смрти. Тај сат је memento mori (латинска изрека = „сети се смрти”), предсказање којем се шаренило маски само привидно су­протставља – маска представља симбол прикривања идентитета, нај­­јед­но­став­нији начин за остварење тежње бића да буде нешто друго. Догађај који коначно преводи причу у домен страве и ужаса одиграва се тачно у поноћ: кроз седам различито обојених просторија пролази дугачка и мршава спо­доба увијена од главе до пете у мртвачки покровац, а образина која по­кри­ва­ше лице било је укочено лице лешине[…] оличење ‘Црвене смрти’ (По: 130–131). Када је Просперо видео новог мистериозног госта на балу он почиње да га јури кроз свих седам соба, при чему потеру почиње у плавој, а кулминација се одиграва у црној соби. Ова потера има своју симболику јер Просперо и мистериозни гост путују из плаве, која представља рођење, у црну собу, која представља смрт, односно завршетком њиховог путовања у суштини завршава се природни циклус живота. Маска црвене смрти, бестелесна је и немилосрдна, и као таква примерена је стравичном за­вршетку приче – сви гости падају мртви. Црвена смрт ушуња­ла се полако као крадљивац узи­ма­ју­ћи данак, не правећи разлике и чинећи да су сви, у судњем часу јед­наки: прин­че­ви и дворјани, као и обични људи. Дакле, смрт није неки спо­љаш­њи антагониста и не може да се задржи ван зидина људских тврђава, већ је део сва­ког човека.

Ова Поова прича представља перфектно обликовани мозаик где сваки део, сва­ки елемент, свака реченица, реч, звук или шум брижљиво конструишу целину креи­рајући магичну, на моменте застрашујућу, али свакако вели­чан­ствену кратку причу. Жорж Тамарин истиче да је По у свом стваралаштву извршио синтезу фантастичног, гротескног и бизарног, а ова прича је најочигледнији пример у чијој основној замисли је гротеска: приказује малу декадентну заједницу богатих, срећних, здравих и раскалашних људи затворених у замку, док око њих цела земља умире у најгорим мукама. Поова прича је алегорија о неизбежности смрти, али је такође и прича о моралу и емпатији, где По кроз лик Проспера осуђује неправедне моћнике који не цене животе обичних људи. Ако боље размислимо, ова прича, можда у неким другачијим околностима и окружењу, својеврсна је представа савременог друштава у којем живимо.

Централни мотив ове приче је маска која се користи, како каже Бахтин, као средство обмане и скривања, а иза ње се често указује страшна празнина, баш као што и смрт иза своје маске не садржи никакво опипљиво обличје (По: 131). У складу са тим По је применио маску како би појачао апсурдност и бизарност света у којем владају језа, страх и ужас. Међутим, није он описао само своје време, већ и наше и неко будуће, јер увек ће постојати појединци који теже да сакрију своје право лице и да побегну од своје судбине. Узалуд је све – сви ти „колекционари јефтиних маскиˮ, ма колико скривали своје право лице, када животни сат откуца поноћ Маска црвене смрти пронаћи ће пут до њих, јер смрт је неизбежна и има бесконачну моћ над обичним смртницима који желе да јој пркосе.

Литература:

1. Бахтин, М. (1978). Стваралаштво Франсоа Раблеа, Нолит, Београд
2. Ђурић Пауновић, И. (2007), Елементи фантастике и научне фантастике у приповедној прози Едгара Алана Поа, Соларис, Нови Сад
3. Јеремић, Љ. (1990). „Записи о приповеткама Едгара Поаˮ, поговор у књизи Најлепше приче Едгара Поа, БИГЗ, Београд, стр. 319–324.
4. Мијановић, Љ. (2009). Готски елементи у кратким причама Едгара Алана Поа, Часопис Васпитање и образовање, ЗУНС, Подгорица
5. По, Е. А. (2007). Украдено писмо и друге приче, Адреса, Нови Сад, стр. 128–131.
6. Секулић, И. (2002). Један од песника понора Едгар Алан По, у „Светска књижевност Iˮ, Stylos, Нови Сад, стр. 323–333.
7. Тамарин, Ж. Р. (1962). Теорија гротеске, Свјетлост, Сарајево