ДРАМСКИ СВЕТ САЊЕ САВИЋ МИЛОСАВЉЕВИЋ

Аутор: др Милена Кулић

            У савременој драми важно је, најпре, питање односа у драмском тексту, а не само технике писања. Због тога су минималистичке драмске структуре, посебно дуодраме, постале прецизно место за испитивање интиме, породице, идеологије, генерацијских ломова и друштвених ломова. У бинарној драмској ситуацији, где су на сцени само њих двоје, све што би у ширем ансамблу било распршено на сцени овде се згушњава у говору и у краткој сцени. Тиме се открива да сукоб постаје спор око права на тумачење, око тога шта је истина, шта је кривица, љубав, прошлост итд. Посебно је значајно што се у дуодрами однос често не развија линијски, већ у петљама. Савремени живот, као и савремени говор, ретко има јасан почетак, средину и крај, он се враћа, понавља и пресвлачи у други регистар, и своје механизме открива управо када мислимо да смо иза тога. Зато је једна од кључних тема савремене драме кружност као модел понављања односа и улога. У кругу, оно што изгледа као излаз покаже се као нови улаз, једна реплика улази у другу, а онда се понавља у новом облику и на нови начин. У такав тематско-формални хоризонт уписују се и дуодраме Сање Савић Милосављевић, као и остатак драмског опуса ове ауторке. У питању су драме које се не читају као низ, већ као круг. Постоје књиге које нас воде напред, од почетка ка крају, а постоје књиге које нас изнова враћају на место одакле смо кренули, јер нам по завршетку открију свој прави облик. Драме Сање Савић Милосављевић траже да се уђе у њих, као у коло, као у систем који се обнавља у различитим варијантама. Већ сам наслов књиге Драмски вијенац указује на двојакост, венац означава украшавање и затварање, славље и обред, али и затегнуту нит која спаја различите елементе у једну форму. Ова књига управо ту двојност користи као јасан драматуршки принцип. Драмски текстови ове ауторке су самосталне творевине. Међутим, такви драмски текстови се не морају тумачити као засебни драмски текстови, већ као делови једне драмске мреже. Кружност постаје конструктивни принцип драмског света јер иако је реч о дуодрамама ликови се враћају и премештају из једног односа у други, а са тим померањем мења се и регистар, врста дијалога, смисао и напетост драмског текста. Ауторка у уводној речи нуди легенду тих прелаза, што показује да је повезаност структурална, тек у збиру варијација драмских текстова постаје видљив пун облик и смисао.

            Сања Савић Милосављевић гради напете и занимљиве дијалоге. Реч је о дуодрамама, али се чини да је много више учесника у драмским текстовима управо због драмске вештине коју ауторка показује. Дијалог функционише као место судара дискурса, породичног, интимног, генерацијског, идеолошког, и зато су сукоби у овим дуодрамама често мање спор око једне конкретне ствари, а више борба око права на значење. Посебно је важно што се смисао гради око онога што је изговорено, али и око онога што остаје на граници изрецивог. Тако се напетост производи микропомерањима који су сценски снажна управо зато што су препознатљива као реална динамика односа.

            Драмски вијенац је грађен од дуодрама „Go, Johnny, Go (Кад заборавиш јули)“, „Алгоритам, ПМС, комарац и тенк“, „Дјецу не доносе роде (Кратери)“, „Као да не бисмо“, „Вавилон“, „Предмет сукоба непознат (Неразумевање је мајка знања)“, „Зашто ме позвала у круг?“. Код Сање Савић Милосављевић дуодрама служи да артикулише чињеницу да се људски односи стварају у форми дуодраме, чак и када је око нас мноштво. Породица, љубав, сукоб, посао, генерацијски ломови и неразумевање сведени су на бинарну интеракцију. Чак и када су у питању историја и друштво, они се у овој књизи јављају као трећи, невидљиви лик који иза рамена и слуша. И ту се открива један од најзанимљивијих парадокса драмског света Сање Савић Милосављевић, што је сцена мања, интензитет света је већи.

            Поетика драмског света Сање Савић Милосављевић у исто време је читалачки заводљива али и изразито сценична. Минималан број ликова и економија простора на прави начин представљају концентрацију сценске енергије. Оваква поставка захтева прецизан ритам ауторске мисли, јер се све драматуршке функције морају носити искључиво кроз глас, паузу и позицију унутар дијалога. У том смислу, Сања Савић Милосављевић показује да је дуодрама форма појачане чулности и појачане одговорности језика.

            Један од најснажнијих везивних ткива Драмског вијенца јесте поступак именовања. Имена служе да би се показало како се идентитет мења у зависности од односа. Некада се име скраћује, некада удвостручује, некада прелази у надимак, некада се потпуно брише и замењује функцијом. Та замена никада код ове ауторке није случајна, а о томе пише и у уводној речи. Када неко постане само „Жена“ или „Мушкарац“, драмски текст нас упозорава да је неко у односу сведен на улогу, а улога је најчешће оно што се другоме допушта да буде. У том смислу, анонимизација је знак моћи, некоме не признајеш име онда када му не признајеш целовитост. У комадима Сање Савић Милосављевић везници постају људске судбине, а то је свакако више од драмске досетке. То можемо читати као сугестију да смо често у туђим причама сведени на функцију коју имамо у туђој реченици, неко је нечије „али“, а неко други је „или“. Ми смо или препрека или избор. И то је можда један од најболнијих увида драмског света Сање Савић Милосављевић, у односима се боримо за љубав, али и за то да будемо нешто више од граматичке улоге у туђем свету.

            У Драмском вијенцу простор није сценографија која се може мењати без последица, простор представља положај унутар језика. Када ауторка каже да „простори постоје кроз језик ликова“, она тиме указује да је место једнако начину на који говоримо, како се осећамо, шта прећуткујемо и где прелазимо у други регистар. У овој књизи простор се непрестано преображава у унутрашњу географију, постоје места која су у нама као нада и места која су у нама као обећање („Неки тону у своју Босну, неки су на београдској раскрсници, па хоће даље“). Драмски дијалог постаје мапа на којој се та географија исцртава. Зато се у овој књизи место може тумачити као стање у говору, неко је у сопственој Босни као у понору, а неко на београдској раскрсници као на обећању бекства. Оба простора постоје тек онолико колико их лик може изговорити или прећутати у дијалогу. Читалац осећа град као могућност да се преживи, а дом као меру кривице.

            Драмски комади Сање Савић Милосављевић крећу се између савремености и историје и показују како се данашњи живот може доживљавати као монтажни низ у којем се у истој реченици могу наћи различити регистри. Ови драмски текстови показују како се системи понављају, понављају се улоге, механизми, драмски изазови, начини на које људи комуницирају, чују али и не чују друге људе. Управо тако можемо читати и чињеницу да се неки ликови понављају у две драме, ти ликови су као ехо. У таквом драмском венцу није све тамно, то је и затвор и игра, али и шанса да се други пут некако другачије разреши сукоб. Да би се разрешио сукоб, мора се препознати образац. Ауторка управо то и ради, она нам даје да видимо образац и да осетимо где почињу страх, љубав, туга и немоћ.

            У појединачним дуодрамама ови односи добијају своје најконкретније облике. У драми „Go, Johnny, Go (Кад заборавиш јули)“ центар је разговор две сестре у којем се питања талента и уметничког позива неизбежно укрштају са породичним очекивањима и односом према родитељима, па дијалог постепено извлачи на површину све оно што је годинама било потискивано и одлагано. „Алгоритам, ПМС, комарац и тенк“ већ у уводној напомени радикално помера ослонац са фабуле на динамику односа, ауторка наглашава да драма нема класичан почетак, средину и крај, већ да почиње из средине, што се показује као прецизан поступак за приказ драмске свакодневице у којој се сукоб развија у петљама. „Дјецу не доносе роде (Кратери)“ гради однос Ивана и тетке, при чему младост и старост поетички наглашавају различите начине суочавања са губитком и са тугом која остаје када некога напустимо, или када нас напусти оно што смо некада били. „Као да не бисмо“ на почетку уводи мисао владике Николаја као концептуални ослонац, не може се говорити да ли Бог постоји већ само да ли имамо или немамо Бога у себи, чиме се питање вере премешта из сфере доказивања у сферу личног односа и унутрашњег стања. У „Вавилону“ тај принцип иде до језичке алегорије, ликови Или, Али и Странац откривају како граматичке везе могу постати драмске позиције и како се човек може свести на функцију у туђем исказу. „Предмет сукоба непознат (Неразумевање је мајка знања)“ усредсређен је на однос оца и сина, Илије и Слободана, и управо у тој генерацијској оси испитује како се неслагање гради изнутра, кроз неспоразуме и различите интерпретације истих речи. Коначно, „Зашто ме позвала у круг?“ затвара циклус реченицом која делује као поетска резолуција односа: „Јесам јер ти… ти си моје огледало“, чиме се наглашава да је други истовремено супротстављен и неопходан, као место где се сопствени лик мора препознати.

            У свему томе Сања Савић Милосављевић задржава хумор и језичку језгровитост препознатљиву и у њеном прозном делу, али их у драмском корпусу дисциплинује у прецизну реплику и згуснут дијалог. Њена драматургија показује да је реплика чин позиционирања, свако „ти“ може бити оптужба, позив, одбрана или огледало, и управо у тим микропомерањима регистра настаје сценска енергија. Драмски свет Сање Савић Милосављевић затвара и ликове и читаоце, читалац постаје невидљиви присутан лик коме је поверено да препозна обрасце тамо где их ликови још не виде. Зато се ови текстови читају као круг и зато нас враћају истом питању, а то је како настаје однос, како пуца неки однос и да ли се може поновити другачије. Драмски вијенац се може читати на прескоке, али се пуна снага књиге види када се чита као целина, тада постаје јасно да је свака дуодрама и самостална игра и део већег циклуса. Отуда ове драме могу деловати као мрежа у којој се читаоцу чини да је пронашао излаз, а онда схвати да је излаз заправо нови улаз, у другу драму, у други дијалог. У тим поновљеним драмским сценама види се истанчана драматуршка дисциплина Сање Савић Милосављевић, она врста унутрашњег ритма који одваја добар дијалог од истински драмског дијалога. Зато се ове драме могу читати и као потврда теоријске тачности дуодраме као форме, која, управо зато што је редукована, постаје осетљивија на смисао, на паузу, на подразумевано и на прећутано. Ту Драмски вијенац показује ауторску сувереност, свака драма је драматуршки занимљива и читалачки заводљива, а као целина функционише као јединствен композициони систем. Зато формула на почетку Драмског вијенца делује као шала, али функционише као критерујум, свака игра, свака добија, јер коју год драму да узмемо, читамо добру драму. Сања Савић Милосављевић се још једном потврђује као ауторка која влада драмским занатом, прецизношћу реплике, осећајем за ритам, за сукоб, сценску напетост и сценско значење. Драмски свет Сање Савић Милосављевић сведочи о успелом избору форме, али и о зрелом драмском писцу чији текстови истовремено траже читање и позивају на извођење.