Срби у Банату

Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар

Банат је област у Панонској низији на укупној површини од 30.680 километара квадратних, која се простире у Мађарској (мањи део), Румунији (21.800 км²) и Србији. Српски део Баната највећа је од три регије које чине Аутономну покрајину Војводину (Банат, Бачка, Срем) и заузима површину од 8.997 км². То је изразито равничарски предео са Делиблатском пешчаром и Вршачким планинама (висине 641 м). Има 177 насеља панонског типа, од којих 30 са више од 5.000 становника, а укупно у српском делу Баната живи 750 хиљада становника. Највећи град и административни центар је Зрењанин, потом Панчево, Вршац, Кикинда, Нови Бечеј, Ковин, Чока. Најбројније је српско становништво (65%), потом мађарско, па румунско.

Насељен је још почетком старијег неолита, потом је део римске провинције Дакије, а од X века под влашћу Мађара. Од 1527. до 1717. окупиран је од стране Турака, потом је под Аустријом, а од 1849. до 1860. године део је Војводства Србије и Тамишког Баната. Године 1876. потпада под мађарску управу, да би након Првог светског рата био подељен између новостворених држава, Краљевине Југославије и Румуније. Највећи град Баната, Темишвар, припао је Румунији.

Порекло назива Банат

Банат је географска област која се данас налази највећим делом у Румунији, Србији и мањим делом у Мађарској. Тај простор током историје није чинио јединствену политичку целину. Њиме су владали разни народи. Банат је био територија којом је владао бан, управник поједине области, обично постављен од централне власти (као намесник), често са војном улогом (војводе). Титулу бана носио је касније и заменик мађарског краља у Хрватској. Порекло назива је аварско.

Овидију Печикан је о првобитном Банату, у својој књизи „Историја Румуна“ (Београд 2015) написао:

,,Први банат на простору данашњег оформили су још Бугари у IX веку. Бугарски владар (са титулом кан/каган) је искористио пропаст Аварског каганата, нападнутог са запада од Франачког царства Карла Великог (тада најмоћнијег у западној Европи), да прошири своју власт северно од Дунава. На простору данашњег Баната је формирао војну крајину током 803. и 804. године. У наредном периоду су се сукобљавали са Франачким царством (које се поделило 843. године). Долина Тисе је прешла под бугарску контролу, што је обележено 864. дипломатским и војним кретањима, када је бугарски хан Борис, на путу према Моравској, чини се, у својству савезника Лудовика Германика, прошао ове у великој мери ненастањене просторе. Борис је осетио потребу да баш у том раздобљу организује такозвани Банат Северин (било стога што је била реч о северном Банату, било стога што се заснивао на територији настањеној племенима Словена), у данашњој Олтенији и у источном делу Баната. Та иницијатива је имала за циљ да успостави неку врсту бугарске претходнице у погледу будућих освајања у правцу севера и запада. Почеци организације Баната Северин одиграли су се чак неколико деценија раније (803-804) када је, као што смо видели, овде настала војна крајина.“

Касније су Банатом завладали Мађари, који су на простор Панонске низије дошли крајем IX века (896), а државу оформили око 1000. године.

Безбедности Угарске требало је да допринесе оснивање нових бановина (баната) на њеним границама. На чело ових бановина постављани су често чланови владарске куће. Међу ове бановине спада, такође, обновљени Северински Банат, који је обухватао Малу Влашку (Олтенију, у југозападној Румунији) са седиштем у Турну-Северину. Бан овог баната био је често уједно управитељ јужноугарских жупанија између Мориша, Тисе, доњег Дунава и трансилванских планина. Због тога се назив Северинског баната проширио и на њихову територију. А када је Северински банат турским освајањем у XVI  веку престао да постоји, назив Банат се ограничио на тле ових жупанија, и тај назив у том значењу сачувао се до данас.

(Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд 2002)

Основни аутохтони елеменат предсловенског доба на простору Баната представљали су Дачани, чија је култура позната кроз последње векове старе ере до I века нове ере, али било је и других народа. После дугих борби које су вођене готово до II века, Римљанима је успело да надвладају и покоре Дачане. То се догодило 107. под царом Трајаном (98–117) и од тада, па све до упада Гота 272. године, подручје Баната припадало је Римљанима. Током Сеобе народа кроз Банат су прошли Готи, Гепиди и Хуни. После Хуна појавили су се Авари, који су дошли у Банат 566. године на позив Лангобарда, а у оквиру заједничког похода против Гепида. Пошто су Гепиди разбијени, Лангобарди су отишли на северне Апенине, у Ломбардију, а Авари више од два века доминирају у Банату. Заједно са Словенима као принудним савезницима, ратовали су против Византије, све док франачка освајања Карла Великог 791. године нису уништила Аваре. Словени су се на простору Баната налазили знатно пре доласка Франака и пре коначне аварске пропасти. Под франачком династијом Каролинга Банат је носио назив Франкарион, а када је Франке потиснуло словенско племе Moravana-Ducatus Horomiensis (Рамско војводство), крајем IX века досељавају се Мађари предвођени Арпадом. Банат је под мађарском влашћу био подељен на Торонталску, Ковинску, Крашовску и Тамишку жупанију.

Ток и крај устанка у Банату 1594.

Банат је 1552. године пао под турску власт и остао под њом до 1716. године. Становништву су наметнуте обавезе према спахијама, а татарски војници, који су логоровали у Банату, чинили су пљачке и терор. Због тога су се банатски Срби и Румуни подигли на устанак, 1594. Вође устанка, у којем је учествовало око 1.500 људи, биле су владике Теодор Тиводоровић и Доцијал. Турци су, предвођени темишварским беглербегом Хасаном, угушили устанак и опустошили српска насеља. Од XVII века Турци су увели и ванредне порезе и давања, а постојали су и разни облици кулука.

Пред крај XVI века доживели су Турци два велика пораза: поморски, код Лепанта 1571, и на сувом, код Сиска 1593–1606. године. Утисак ових успеха хришћанске војске био је огроман, морални успех био је можда и већи од војничког, почеле су да се гаје наде да ће се Турска моћи убрзо сломити. Нарочито се Хабзбуршка монархија осећала позваном за ову мисију, цар Рудолф добијао је потпору са свих страна. Међутим, и поред све новчане и моралне помоћи коју су му пружали папа, Шпанија, неке немачке државе, чешки сталежи и разни италијански градови и кнежеви, цар Рудолф је у ствари био доста слаб према Турцима. Главни терет за овај рат примили су на себе мађарски сталежи, мада је тадашња Мађарска била мала и исцрпљена земља. Ердељ је био вазална турска провинција, а јужни и централни део Мађарске са Будимом под Турцима. За цара Рудолфа било је од нарочите важности да за ову акцију против Турака придобије ердељског кнеза и Србе, са којима се већ од раније преговарало. Већ крајем 1591. године преговарао је са Србима и Бугарима неки Рихард Штрајт, па им је том приликом обећао да ће цар Рудолф кренути са војском на Турке. Срби и Бугари су му се преко својих свештеника заклели да ће се, чим виде царску војску, одмах побунити против Турака.

Овај покрет је био шири него што се то обично мисли: обухватао је не само Србе од Дунава до аустријске границе, него се осетило врење и у крајевима Херцеговине, Старе Србије (Стара Рашка, Косово и Метохија и највећи део Вардарске Македоније, М. Ј.) и Црне Горе. Србе су хтели да искористе и цар Рудолф и ердељски кнез Жигмонд Батори, сваки за свој рачун и на свој начин: цар Рудолф отворено, а кнез Батори потајно. По Србе у Банату је било од посебне важности држање ердељског кнеза (Банат се непосредно граничи са Ердељом или Трансилванијом). У име ердељског кнеза Србе су посебно храбрили лугошки бан Ђорђе Палотић и Ференц Гести, један од главних ердељских војних заповедника.

Да се вратимо отприлике један век пре: српско племство и војне војводе добијали су привилеговани правни положај, како би се досељавали у Банат и доводили народ са собом. За разлику од угарских магната који су били заступљени на сталешком сабору, ситни племићи су управљали жупанијама, па су банатске жупаније биле стециште властелина Срба. Као појединачно најбројнија народносна група у Банату, Срби су складно живели са Мађарима и Власима. То се посебно види приликом устанка Ђерђа Доже 1514. године. Срби, заједно са Мађарима и Власима, учествују на обе стране, и као властелини, и као Дожини устаници. Уплетеност угледних Срба у провинцијалне органе власти у Банату значајно је утицала на формирање посебних видова српског друштва. На пример, када је устанак започео, Срби су показали највише страсти и енергије према успостављању хришћанске државности, али и отпора исламу и отоманском уређењу државе.

Граница између Отоманског и Хабзбуршког царства у банатском делу била је дуга и веома пропусна. Са обе стране границе постојали су гранични појасеви, изузети од званичног административног система, у којима је лако долазило до неформалних договора, нагодби и комуникације, опет неформалних група (државних, вандржавних, војних, паравојних, па и разбојничких). Све ово одвијало се без икаквог обавештавања централних власти са једне или друге стране границе. Поред позитивних страна ове пропустљивости, постојале су и негативне, попут хајдучије, која је била присутна са обе стране границе. Посебно је било алармантно у време турских упада у Банат ради паљења и отимања робља. Османлије почињу чешће да упадају у Банат после средине XVI века, што значи да крајем столећа још увек живе људи чији се вредносни судови ослањају на митовима о обнови средњовековним вредностима српске државности.

Побуна је кренула пре времена и бар тако изгледа, прво међу Србима и Власима у пограничним крајевима Ердеља према Банату. На челу побуњених ставио се неки, вероватно Влах, Петар Мајзош. У марту 1594. године он је провалио са својом четом у Банат и напао Вршац. Пред Вршцем је један од вођа Срба, неки Јанко Халабура, убио на мегдану вршачког војног заповедника Турчина. Мајзеш пороби и попали Вршац и неке паланке, а затим се врати у Ердељ, где је покрет почео да се шири. Синан паша, који се тада налазио у Београду на зимовању са војском, одмах је обавестио Баторија о овом нападу и затражио од њега да казни Мајзаша и његове саучеснике. Батори се пред пашом да су то само разбојничке банде, али је обећао да ће се потрудити да ће виновници те неподобштине бити похватани и примерно кажњени. Успех ердељских побуњеника охрабрио је Србе под Турцима. Према једном савременом извештају, кратком али веома садржајном, „Срби су се побунили против Турака и окупило их се неколико хиљада измеđу Будима и Београда. Између себе су изабрали једног војводу.“

Срби су нарочито желели да придобију ердељског кнеза, већ поменутог Жигмунда Баторија, али је он оклевао. Батори се прибојавао отворене акције и држао се дволично, и према Србима и према Турцима. Међутим, он се интимно дивио Србима и наговарао их да истрају. У исто време преговарао је о заједничкој акцији са царем Рудолфом и великим војводом Михаилом (Михаило Храбри, Михај Патрашку1558–1601, кнез Влашке, Трансилваније и Молдавије, накратко их је објединио, М. Ј.), а Турке је убеђивао у своју верност. Батори је желео да уђе у рат са Турцима, али су ердељски сталежи мислили другачије. На сабору је преовладала странка која није хтела да се ослободе турског сизеренства, док се не ослободи Будим. Батори је желео рат како би искористио покрет Срба под Турцима. Срби из Баната послали су му, још за време заседања ердељског сабора, посланство у ердељски Београд (Gyulafehervár), са владиком Теодором Тиводоровићем на челу. Ово посланство обавестило је Баторија о постигнутим успесима и понудивши му престо српских краљева или деспота, затражили од њега помоћ. Српски посланици били су лепо дочекани и испраћени, а најугледнијем Србину, члану посланства, поклонио је Батори 50 талира. Затим је банатским Србима послао заставу са поруком да истрају у борби, док је у исто време Турке, да би се показао лојалан обавештавао о покрету. Пошто се покрет већ разбуктао, надвојвода Матија запосео је (млађи брат цара Рудолфа, краљ Угарске од 1608. године, цар Светог римског царства, М. Ј. напустили тврђаву), са 50.000 војника Острогон. Опсада је почела 4. маја, а пребегло је из града у Матијин логор око 200 Срба заједно са породицама, умоливши Матију да их прими у службу.

Првог јуна 1594. године устаници ударе на Бечкерек, турски заповедник упути неколико угледнијих Срба са мисијом да побуњенике одговори од напада, али и преговарачи пристану уз устанике. Пошто су заповедник посаде и угледнији Турци тврђаву, устаници потуку преосталу посаду, али нису хтели да остану у тврђави. Бојећи се од освете Турака, бечкеречки Срби умоле вођство да остави један део устаника да их брани. Пошто су заузели Бечкерек, устаници крену на Бечеј, заузму варош и опседну тврђаву у којој се бранило педесетак турских харамија и „многа блага„. Друга чета нападне и освоји Тител, потом испадне и заплени 13 лађа што су носиле потребан материјал и оружје за Синан-пашину војску, која је била кренула према Острогону. Пошто су побили посаду турских лађа, устаници један део оружја и барут узму за себе, а остало потопе.

Нови темишварски беглербег Софи Синан-паша, потпомогнут од липовског, чанадског и ђуринског бега сакупи око 11.000 војника и башибозлука и крене на устанике. У првој декади јуна дође до сукоба са устаницима из краја око Бечкерека, али у том судару Турци претрпе страховит пораз. Срби запленише 18 топова, а од 11.000 војске једва да је остало хиљаду. Међу изгинулим телима пронашли су и пашиног сина. Софи Синан паша тада је поново окушао срећу уз помоћ војске коју му је довео темишварски паша Хасан, али и овог пута буде потучен. Убрзо затим заузму Срби и Липову. О својим успесима устаници су обавестили кнеза Баторија и генерала Тајфенбаха. Баторију пошаљу неке од својих трофеја и умоле га за помоћ. Писмо је послато на овај наслов:

„Az tűndőklö ės fenyessėges királynak Erdėlyország ės Raczorság királynak Zsigmondnak, moldvai és havasföldi dicsöséges vajdajának„.

Батори је био одушевљен трофејима и послао им је свога војводу, неког Михаила, и обећао им је да ће сам доћи, а на границу Ердеља пошаље Мојсија Секеља са одабраном војском. Почетком јула сазове он поново ердељски сабор у ердељском Београду, где је одржао ватрени говор указујући на опасност која прети Ердељу од Турака. Међутим, ни овога пута сабор није хтео да објави рат Турцима. Када је Секељ стигао на границу према Банату, пошаље му 13. јуна писмо Сава Бан, Веља Миронић и владика Теодор, у којем га у име спахија, кнежева и свих Срба умоле, да им што пре пошаље војну помоћ. У писму су јавили да је у Вршцу скупљено око 1.000 устаника, али да се очекује да пристигне 5, 6.000 људи. Сви устаници су положили заклетву верности војводи Баторију, а то ће учинити сви они који буду касније пристигли. Секељ није смео ништа да учини без Баторијеве наредбе, а сам кнез се није усудио да раскине уговор са Турцима. И даље их је уверавао у своју наклоност и оданост.

Софи Синан-паша је рођен у селу Виља, данашња Албанија, а умро у Родосту, на путу за Цариград 1615. године. Пред смрт у Призрену је, од рушевина Душановог манастира Св. Архангела, подигао џамију под својим именом. Паша је био познат и као исламски писац, његова књига Тезаррутати Софи Синан-паша је богословско-моралног садржаја, чита се међу муслиманима са посебним поштовањем. Због својих склоности ка књизи прозван је грчким називом Софи – учен човек, мудрац. Историчар Наима је у својој историји о њему записао: Софи Синан-паша од задужбина и богоугодних дела, био је два пута намесник садразма (великог везира), тј. вршио је дужност садразма. У турском адресару издатом 1858. године, у коме су пописани кратки животописи свих султана, садразама и других турских државних лица из старијих времена, наилазимо и на њега. Синан паша је начињен везиром 1603. године а у 1604. години (1013. година по муслиманском рачунању времана) био је намесник садразма Лале Мехмед паше. Након престанка те дужности послат је са посебним задатком у Јемен, одакле се вратио у престоницу 1605. године. Турска историја Тарих Гјулшан-и-меариф сведочи да је паша 1595. године био валија (начелник области) Офена и да је спалио мошти Св. Саве на Врачару у Београду. На крају живота опет је дочекао да буде валија Офена, али је током пута умро у месту Родост. Сахрањен је у турбе на хиљаду корака од Галипоља, у месту Барут-хана, заједно са својом омиљеном супругом, која је била кћи султана Бајазита II.

Устаници су били у сталном контакту и са Тајфенбахом испред аустријске војске. Тајфенбаху, који је водио опсаду Хатвана, пошаљу човека који је већ од раније са њиме у име Срба водио преговоре. Убрзо му пошаљу и новог изасланика, Ђорђа Раца. Раца среди код Тајфенбаха да га препоручи надвојводи Матији, који је био запосео Острогон, уједно су устаници послали своје емисаре надвојводи Матији и Николи (Миклошу) Палфију. Палфи им пошаље неколико одличних ратника, надвојвода Матија 400 војника, а Тајфенбах 300 коњаника и 100 аркебузира, на челу са Фрањом (Ференцом) Балашом.

Иако нису били издашно помогнути ни са једне стране, Срби су у 1594. години успели да заузму Бечкерек, Бечеј и Вршац. У 1595. години уз помоћ Баторијевог војводе Ђерђа Борбеља очисте од Турака и добар део Зарандске и Арадске жупаније. Липова је тада прелазила из руке у руку, да напослетку остане у турском поседу. Темишвар, кога су опседали 40 дана, нису успели да заузму. Синан паша је сасвим правилно оценио ситуацију: прво је ваљало ослободити опседнуте турске гарнизоне, у Острогону и Хатвану, а затим се обрачунати са Србима. Крајем јуна крене он према Острогону, док је кримски кан Газигерај имао са својом војском да провали са источне стране, требало је да се састану под Будимом. Успут, кримски Татари код брда Моноштор срели су Балашу и његове катане који су били кренули Србима у помоћ и ту их сатру, а сам Балаша је погинуо. Када је Тајфенбах сазнао да је Синан-паша кренуо на Острогон, напусти опсаду Хатвана и пожури у помоћ надвојводи Матији, који са опсадом није имао много среће. Уз помоћ Срба који су били у турској војсци успео је да освоји горњу варош и једно утврђење, том приликом одликовао се веспремски војвода Радић, који је са својом четом први продро у ово утврђење. Пошто су прво све Србе на које су по утврдама нашли побили, Турци су тврђаву храбро бранили. На вест о доласку Синан-паше сви хришћани су напустили опсаду Острогона, пошто су претходно запалили освојени део.

Судбина српског покрета у Банату тада је била запечаћена и Турци сада јурну да се обрачунају са Србима. Почетком јуна 1595. године сједини будимски паша своју војску са војском темишварског бега, па крене на Србе. Турска војска је бројала око 30.000 људи, до сукоба је дошло у близини Бечкерека. Устаничка војска, састављена већином од Срба, понешто и од Мађара и Влаха, једва да је бројала 4.300 војске. Устаници се тада послуже старом варком, симулирајући као да одступају. Да би опколили Турке, Мађари устаници крену постранце, што се Србима учинило као да беже и то их збуни. Настао је тада покољ, од устаника се спасло око 300, све остало било је посечено. Том приликом, у понедељак 10. јуна, Турци опљачкају и попале Бечкерек. Са остацима побуњеничких чета они су лако завршили, једну већу чету уништили су код Темишвара, другу код Парте у јужном Банату. Том приликом погинуо је војвода Јанкул, један од главних устаничких вођа. По једном запису темишварски паша ухватио је вршачког владику Теодора Тиводоровића и наредио је да се жив одере.

После гушења побуне Турци су позвали народ да се покори. У једном савременом запису приказан је крај побуне овако:

„Потом изиде темишварски паша на Вршац, ухвати вршачког владику и одере га на мех; и самутише се вси људије иже под властију вршачкоју: једни побегоше в горе, једни осташе. Потом паша виче: чујете људије, тко је царев, не бој, врати се опет на село; тко је краљев, да знам. Потом се људије вратише к паши, дојдоше с частију.“

Пошто су угушили устанак, Турци су опустошили и поробили села и насеља до Мориша. По једном писцу били су Срби у Банату готово искорењени. Већ средином јуна 1595. године цео Банат био је потпуно у турским рукама. Устаници који су успели да изнесу живу главу, разбежали су се на све стране: део је пребегао у Ердељ, а други у Аустрију; једна група од 400 људи ступила је у аустријску војну службу. Већи део оних што су избегли у Ердељ настанио је Батори у Тевиш.

Спаљивање моштију Св. Саве

Неки од европских путника из доба османлијске страховладе у Србији видели су у Милешеви саркофаг Св. Саве ,,са гомилама поклона на њему, дароданих од муслимана„. Неки од њих посведочили су да су чак и неки римокатолици из Далмације и Јевреји долазили на поклоњење светоме гробу. То је трајало све до пред крај шеснаестог века. У то време Турци постадоше веома љути на Србе због њених честих побуна и устанака. Чињеница је да се Срби нису никада помирили са својом тешком судбином робовања, што су шумски герилци, хајдуци и ускоци у земљи са једне стране, и избеглице из Срема, Славоније и Баната са друге, непрекидно су узнемиравали отоманску власт. Ови непослушни поданици и борци су се у манастирима напајали причама и митовима из ближе и даље српске прошлости. Култ и поштовање Св. Саве било је тада тако јако и велико као никада раније. Штавише, суочавајући се са све чешћим побунама и устанцима, тадашњи султани, као што су Сулејман Законодавац (1520–1566), Селим II (1566–1574), Мехмед III (15951–1609) и други, нису били довољно мудри ни разборити да употребе разумна средства за смиривање узаврелог народа.

У почетку 1595. године дошло је до промене на турском престолу. Нови султан Мехмед (Мухамед) III, био је сто друго дете султана Мурата. Његов отац био је „слабо створење, који је препустио улизицама да владају државом и пактирају са онима који су плаћали највише, а њиме су управљале његове жене. Син његов не бејаше бољи од свога оца. Обично су блудници велики тирани.“ Међутим, султан Мурат је био добро упознат са стањем на Балкану и наредио је Синан-паши да једном заувек угуши побуну код Срба, не бирајући средства. Овај крволочни паша био је обавештен да су српски манастири места у којима је подгрејан дух сталне побуне. Био је обавештен, уз доказе, да је Милешева постала поклоничко место у коме се скупљало различитог света, од умерених, до радикалних поборника против Турака. Милешева је била место у којем су се чак и мухамеданци враћали у хришћанску веру ,,гледајући многобројна исцељења њихових болесника, као и друга чуда на гробу Св. Саве.„

Синан-паша, надасве мудар, али још више свиреп човек, наредио је да се тело Св. Саве пренесе у Београд и тамо спали. Извршилац овог пашиног наређења био је неки Ахмет бег Окузи. Овај брутални слуга још бруталнијег господара, веран својој свирепој природи, учинио је све то на врло ригидан начин: прво је са војском начинио обруч око манастира, онда је приморао монахе да изваде дрвени ковчег из саркофага са телом светитеља. Ковчег је постављен на коње које су терали сами монаси, јер су се Турци бојали да се дотакну самог ковчега. Било је то време великог сујеверја. Кренула је тужна поворка, уз плач и ридање, монаси су били на сваки покушај застајкивања жестоко малтретирани. Сваки Србин или Српкиња, које су успут сретали, били су убијани или насилно одведени, како би били онемогућени да о овоме јаве хајдуцима у шуми.

И поред ригорозног односа Турака према свакоме ко би се приближио поворци, она је невероватно нарасла док није стигла до Београда. На месту званом Врачар (да ли је то данашњи Врачар, не зна се), на периферији Београда, била је припремљена велика ломача. На њу ставише дрвени ковчег са свечевим телом, и ту 27. априла 1595. године тело Св. Саве би спаљено и претворено у пепело. ,,Необично велики пламен подиже се према небу и осветли цео град, тако да се задњи одбљесци светитељеви могали видети далеко преко Дунава. Турци урлаше од великог задовољства, а поробљени Срби плакали су, молећи се у пламену нестајућем светитељу„, остало је записано. Запис говори да су Турци, док се пламен стишавао њих ухвати изненадни страх и сви се разбежаше кућама, закључавши врата за собом. Око огња осташе само клечећи неколико монаха, чекајући да узму барем прегршт светог пепела и однесу натраг у Милешеву.

Темишвар

Пошто је пао под Турке 27. јула 1552. године, Темишвар је постао веома значајан град у војничком и привредном погледу. Постао је седиште санџаката (беглербеговата), коме је придодат придев Темишварски. Природно да је овај град постао седиште највиших војних, верских, управних, судских, финансијских и других видова власти овог пашалука. У етничком погледу Темишвар је тада сасвим изменио свој лик.  Уместо мађарског и католичког, долази у већој мери као владајуће турско, и у знатном броју српско становништво. Као нови становници први пут се појављују Јевреји и Роми.

Са новим становништвом добио је Темишвар карактер оријенталне вароши. Наместо ранијих, од камена саграђених грађевина, настају куће саграђене од дрвета на начин бондрука (зидна конструкција коју чине видљиви костур од дрвених греда, са омалтерисаном испуном од органског материјала или опеке, М. Ј.). Нови тип градње дочаравају џамије, амами и караван-сараји. О Темишвару знамо онолико колико га је описао Евлија Челеби.

„На граду нема ни цигаља, ни камења, него је читаво утврђење начињено од дебеле храстовине. Плетене ограде су као танак, сјајан зид. Вешти неимари су направили ограде од дивље лозе, пресвукао је гипсом и кречом, те тако направио као да је читав град бео. Унутрашњи град је од набоја између два реда високих колаца, чију је празнину мајстор тако вешто испунио цементом, кречом и гипсом да топовски меци, када доспеју у град не чине толико штете као код камених градова… Свугде около је дубок шанац, пун воде, а на три места су стражарске собе које гледају у шанчеве.“

У град се улазило на пет капија, испред којих су се налазили покретни мостови. У граду се уздизало око 1.200 већих и мањих кућа, највећих делом покривених шиндром. Око 400 радњи, радионица и других привредних субјеката чинило је ову лепу чаршију. Улице су биле покривене даскама и варош је имала четири џамије.

Варош се делила на спољашњу и унутрашњу. У спољашњој се налазиле већина стамбених објеката, док је у унутрашњем граду, замку, имао ,,троструку лепу капију на чврстим сводовима, која води у варош. Између сваке две капије налази се мост, који се диже на чекрк. Сводови су зидани од цигаља које иду у врх и покривене су даскама. У граду има један широк простор кои је поплоћан даскама и дебелим слојем цеманта. Овде станује само заповедник града, кетхуда (титула персијског порекла за поглавара заједнице, коришчена у Персији, средњој Азији и Османском царству, М. Ј.), имам и мујезин, док других људи нема„.

Темишвар, као и друга турска варошка насеља, делио се на махале. По Евлији Челеби, у Темишвару је живело близу 36.000 хришћана; Срби су свакако чинили знатан део, вероватно најважнији део хришћанског становништва. Поред Срба налазило се нешто Грка и Цинцара. Срби су били и сељаци, и војници-мартолоси, забележени су одабаше, јузбаше, буљубаше, бешлије, и занатлије, трговци и мајстори; пословни Срби имали су своје струковне организације. Међу Србима био је развијен верски живот, имали су неколико свештеника и проту. У Темишвару је било седиште српског владике. У граду, као важном трговачком месту живео је известан број трговаца Дубровчана.

Манастири у Банату

Према традицији, манастир Месић код Вршца основао је хиландарски калуђер Арсеније Богдановић, кога је Св. Сава рукоположио и произвео за игумана. Обновили су га деспоти Ђорђе и Јован. Слична легенда, везана за Св. Саву постоји и за манастир Златицу, који се налази југоисточно од Беле Цркве. Војловица код Панчева основана је 1383 или 1405. године и тамо су чуване мошти пустињака Григорија Синаита (оснивача манастира Горњак у источној Србији), што наводи на закључак да су и овај манастир подигли Синајци. Први писани помен о овом манастиру датира из 1567. године. По једној традицији Синајци су подигли и манастир Базјаш на граници са Србијом (Bazias, насеље у општини Соколовац, у округу Караш Северин у Румунији, М. Ј.). Проф. Грујић (1878-1955) био јр на правом путу када је мислио да је подизање ових манастира помагао кнез Лазар Хребељановић. И манастир код Зрењанина, можда звани Дреновац, могао је постати у доба деспота Вука, ,,пошто је Вук, око 1482. године добио бечкеречко (у Зрењанину) властелинство које су раније поседовали деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић„. Забележен је први пут 1660-6. године, овај манастир слави Св. Рафаила. У запису на једној икони у манастиру Хиландар је забележено:

,,Сеј свјатиј Рафаил, родом Сербин, свјаштеноинок хиландарски на таксил манастирское послан на манастирскоје послушаније у Банат, и тамо престависја, и прослави јего Бог дар чудотворенија от јего честних моштеј приходјаштим к нем с вјероју„.

Постанак манастира Ходош (румунски Manastirea Hodos, раније Бодрог) је манастир у Поморишју, код Арада, који је раније био српски као задужбина Јакшића. Традиција га везује за Стефана Јакшића. Данас је у влаништву Румунске православне цркве, посвећен је Успењу Пресвете Богородице. ,,На манастирској кули, која је данас звоник, стоји грб Јакшића, извајан у камену„. Једно време Ходош је био резиденција српских арадских епископа, а од 1854. године припада формално, а од 1887. године и стварно, румунској арадској епископији.

Манастир Св. Ђурађ (Сенђурађ, Шенђурађ), према традицији је основао деспот Јован Бранковић; налази се у близини Темишвара, на реци Брзави (Barzava).

У јесен 1716. године кад су Аустријанци протерали Турке из Баната, он је изгледао као пуста земља. Према службеним коморским пописима из тих година, становништво Баната свело се на 21.000 породица, већином српских, углавном врло сиромашних, претежно сточарских. Аустрија је прихватила организацију сеоских власти која је постојала под Турцима, а сводила се на један вид кнежинске самоуправе: на челу више села стајали су обор-кнезови, по селима кнезови и угледнији сељаци, кметови. Они су управљали селима, а решавали су сточне потрице и ометање поседа, прогонили разбојнике, разрезивали порез (контрибуцију) на поједине куће, убирали га и предавали коморским властима. Оборкнезови су плаћани из коморске касе и били су ослобођени пореза, док су кнезови уживали само ову другу повластицу. И једни и други су митрополитима плаћали тзв. кнежевски дукат: обор-кнезови по два, а кнезови по један дукат. У другој половини XVIII века број обор-кнезова је смањен, а као органи власти јављају се општине, састављене од више лица, укључујући и писаре или дијаке. Становништво је било оптерећено порезом односно главарином, порезом на земљиште и стоку, повременим бесплатним и плаћеним кулуком, арендама на пустаре и таксама на воденице, крчме, меснице и риболов. У целини гледано, стање становништва било је повољније него у другим крајевима феудално-спахијске Угарске. Границу према Турској од краја 1726. чувало је 4.200 припадника неплаћене земаљске милиције, састављене од пребега из Србије, распоређених у четири обер-капетаната са једним мајором на челу, снабдевених одговарајућим земљишним поседима.

Освајач Баната, принц Евгеније Савојски, још у току рата 1717. године предложио је Бечком двору да Банат не укључује у Угарску, него да га претвори у коморску област, која би Угарску одвајала од Турске и спречавала њихово могуће савезништво. Уједно и да држави омогући веће приходе од оних које су доносиле раније освојене земље од Турака, додељене угарским магнатима, ослобођеним од државних дажбина. Као коморски посед, Банат је држави послужио као огледно поље за њену меркантилистичко-популациону економску теорију и праксу, која се сводила на политику интензивног насељавања, на развитак ратарства и занатства, мануфактурну производњу и активну трговину, којом ће се новац из других држава привлачити у Аустрију. Спровођење те економске политике поверено је команданту и управнику Банату, генералу Клаудију Флоримунду Мерсију, реформатору, који ће за непуне две деценије Банат, од заостале области претворити у једну од најнапреднијих у Хабзбуршкој монархији. Генерал Мерси одлучио је да приступи насељавању непрегледних банатских пустара Немцима као занатским и ратарским становништвом, обећавши им да ће бити слободни и потчињени само држави, којој ће давати уобичајени порез и дажбине, а од ње добити три године ослобођења од терета, семе и алатке.

За кратко време дошло је око 15.000 колониста, попуњено је становништво градова, посебно Темишвара, заснована су многа села и отпочео интензиван економски развитак. Уз Немце, досељавани су Италијани, стручњаци за свиларство, повртарство и израду хартије, Шпанци, који су основали Нову Барселону, Бугари „Палћени„, Јермени, Цинцари, па чак и Турци ради израде платна абе, главног одевног предмета домаћег српског становништва. Ограничен је био само долазак Јевреја, на 60 породица. Да би побољшао пољопривреду, Мерси је приступио копању канала, регулисању река, изградњи путева и сузбијању пешчаре, уређивању сеоских атара, поседничких односа и увођењу двопољног и тропољног система обраде земљишта. Производња житарица убрзо је почела да задовољава потребе становништва и војске, а жита је повремено било и за извоз у Турску. Око Вршца, Беле Цркве и Оршаве Немци са Рајне бавили су се виноградарством, а Италијани уз дуд гајили су свилобубе и пиринач. Покушавало се и с гајењем лана, кудеље и уљане репице, као и са оплемењивањем говеда и оваца и стварањем државних фарми; пажња је поклањана и гајењу пчела ради трговине медом и воском, као и риболову, посебно значајном за Србе због њихових честих постова.

Велика пажња изван данашњег српског Баната, у то време такође насељеног Србима, посвећивана је рударству, посебно производњи бакра, као и мануфактурама у Темишвару, Липи, Карансебешу, производњи коже, а због нездраве воде производњи пића, посебно пива, карактеристичног производа Немаца и Чеха. Због довоза соли из Ердеља прочишћавано је корито реке Мориш, било је делимичне регулације Дунава, стварања поштанских станица и камбијатура за измену њихових коња. Општа динамичност осећала се на свим пољима привредног и друштвеног живота. У Темишвару је основана Немачка трговачка компанија која је требало да потисне српске, цинцарске и јеврејске трговце у Бaнату и преузме његову извозну трговину, посебно банатско–мајданпечким бакром који је извожен првенствено у Турску. Православни трговци основали су своју Рацко-грчку компанију, у почетку са 80 трговаца, који су се такође оријентисали према турским партнерима и били успешнији од Немачке компаније, нарочито у трговини храном и стоком. Свестрани економски и друштвени развитак Баната био је заустављен одласком генерала Мерсија на италијанско ратиште (1735) и новим ратом с Турском (1737–1739), у којем су Турци продрли у Банат и приближили се самом Темишвару, палећи и робећи села и градове, што је довело до бекства немачких и других колониста, тако да је јужни Банат, у којем их је било највише, опустео. Много становништва одведено је као турско робље, а много га је пострадало и у време епидемије куге 1738–1739. године.

Доласком на престо царице Марије Терезије поставило се и питање обнове Баната, али је оно због Рата за аустријско наслеђе (1741–1748) и Седмогодишњег рата (1756–1763) ипак било у другом плану. На чело његове управе дошао је генерал гроф Јоаким фон Енгелсхофен, који је радије примао српске и друге избеглице из Турске него Немце, које је сматрао непогоднима за насељавање у Банат. Он је тежиште привреде ставио на сточарство, због чега је свих 99 пустара у Банату издавао у закуп српским и цинцарским трговцима и тако с неколико стотина хиљада форинти пунио коморску и државну касу. Ипак, он није могао да се сасвим успротиви новој колонизацији Немаца, који су на разне начине долазили у Банат, па их је 1753. године поново било већ 25.000 душа. А то је био само увод у велику, планску државну колонизацију Немаца 1763–1771, иза које је стајао Државни савет (Staatsrath), основан 1761. године.

Да би колонисти дошли до доброг земљишта, власти су Србе и Румуне расељавали из насеља предвиђених за колонисте и потискивали из равничарских у брдовите области. Колонисти су добијали по шест година поштеде од дажбина, готове куће, стоку, инвентар, дрво и храну до прве жетве. Насеља су им давана поред река, потока и путева да би што лакше пласирали своје производе као слободни, царски поданици с правом наслеђа на земљиште које им је обилато додељивано. Занатлијама је дариван чак десетогодишњи имунитет од дажбина, а општинама су у закуп давана регална права, ватрогасне направе, учитељи и попови. Колонисти су доследно спроводили тропољни систем обраде земљишта, па је производња житарица толико напредовала да је потпуно задовољавала потребе становништва и све већег извоза, нарочито у области под Турцима. Сточарска производња је усклађивана са земљорадњом, пошто је потреба за њоме и даље била акутна. Рударска производња је обновљена, а бакар се поново нашао на тржишту Турске, а још више у Бечу.

Трговина је после рата 1737–1739. добрим делом била у рукама турских трговаца, који су увозили робу по царини од 3–5% и угрожавали домаће, првенствено српско-цинцарске трговце, који су подлегали далеко већим царинама, а то је њих натерало да обнове раније постојећу Рацко-грчку трговачку компанију, коју је подржала и држава да би потиснула неконтролисану трговину турских поданика. Компанија је у почетку имала између 250 и 280 чланова, а с државом је склапала вишегодишње уговоре, у почетку на 2.000 форинти годишњег ценза. Током времена број чланова компаније се повећавао, па је 1773. године износио 350, а годишња закупнина је досегнула цифру од 9.000 форинти. Тако је њен монопол постао потпун, а трговина с Турском је из руку турских прешла у руке домаћих православних трговаца. Други ток трговине у Банату од средине XVIII века потекао је речним путем према лукама на Јадрану, до Ријеке и Трста, као и до Љубљане. Њега је преузело Темишварско привилеговано друштво, основано 1759. године као акционарско друштво у којем су акције имале банатска и бечка аристократија, па и сам двор. Компанија је добила највеће привилегије и помоћ од државе. Указана јој је свака подршка у извозу житарица, стоке, бакра, меда, воска, коже, сланине, поташе. И поред тога, компанија није успешно пословала, па је 1765. године здружена са Тршћанским трговачким друштвом у нову, Царско-краљевску трговачку компанију у Темишвару и Трсту с импозантним капиталом од 600.000 форинти. Али ни нова Компанија није постигла очекиване резултате, што ју је водило ка ликвидацији до које је и дошло 1775. године. У исто време, Рацко-цинцарска компанија пословала је врло успешно, доказујући да су православни трговци били далеко способнији од немачких и с њима повезане државне бирократије.

На даљу судбину Баната битно је утицао и савладар Марије Терезије, њен син Јозеф II, који је 1768. године пропутовао овом облашћу. Дошао је до закључка да је ангажовање државних чиновника у привреди штетно, да треба разбити монополе и посебан положај Баната у оквиру царевине, односно предати га Угарској. Земљишне поседе треба изделити у мање парцеле и распродати их што већем броју људи из редова трговаца и средњег племства, а никако латифундистима, док сељацима треба дати повољнији урбар којим ће се спречити њихово израбљивање. Инкорпорација цивилног дела Баната изведена је 1779. године у интересу угарског племства, односно стварањем трију жупанија: Торонталске са седиштем у Великом Бечкереку, Тамишке у Вршцу и Крашо-северинске са седиштем у Лугошу. Темишвар је проглашен за слободни краљевски град, Велики Бечкерек за привилеговано трговиште, док су Великокикиндском диштрикту потврђене привилегије из 1774. године. Комора је задржала Вршац и рударску област, поморишка насеља због транспорта соли из Ердеља и неке пустаре, док је Рацко-грчка компанија проглашена за зеленашку у односу на сељаштво и укинута.

Инкорпорација коморског Баната у Угарску изазвала је велико разочарање код Срба, о чему речито сведоче њихове тужбе поднете народно-црквеном сабору у Темишвару 1790. године. Они су упоређивали коморску, немачку управу са жупанијско-мађарском и првој дали ласкаву оцену, а другој најгору могућу. Посебно су указали на рђаво судство, његову класност и националну необјективност, спорост и корумпираност, на гажење личне и имовинске сигурности. Посебно су се жалили на „право мача„, које је дато многим субјектима феудалног друштва, па и спахијама, на доступност служби само племићима. Жалбе су посебно биле на начин ношења јавних терета, злоупотреба у коришћењу работе и кулучних обавеза поданика. Жалбе и молбе банатских Срба су саслушане, подржане од комесара Сабора, генерала Јозефа Штимфелда, али су, ипак, остале неостварене. Повратак на коморски период остао је само жеља угњетеног српског народа, а тако је било и са Банатом као могућом српском националном територијом, на чему се на том Сабору инсистирало.

Ускоро после инкорпорације, држава је у два маха приступила распродаји коморских поседа у Банату, али не мађарском племству, које је очекивало да то буде путем донација, него најбољим купцима, првенствено Србима, Цинцарима и Јерменима, који су са поседима добијали и племство. Тако су нове банатске спахије постали Николићи (спахилук Рудна), Дамаскини (Немет), Сервијски (Кањижа), Нако (Семиклуш), Моско (Иванда), Маленица (Велики Гај), Којићи (спахилук Фиређхаза) и други, од којих су неки племство добили због услуга учињених држави у време Аустро-турског рата 1788–1791. године. Од тог времена, међу банатским поседницима нашао се и Загребачки каптол са спахилуцима Нодош и Билед, (делом и Кларија, данас Радојево, М. Ј.), где су од последњих година XVIII века почела насељавања сиромашног хрватског живља из каптолског провинцијала.  Каптол је добио као накнаду за поседе у Хрватској уступљене Војној граници.

Желећи да бар донекле заштити и сељаке, а нарочито Немце, чије је насељавање у Банату скупо коштало државу, двор је 1780. године донео посебан, релативно повољан урбар за Банат, знатно бољи од угарског и хрватског урбара. Њиме је смањен порез на земљу, а цео сељачки посед (сесија) I класе утврђен је на 34 јутра земље с највећим правом располагања у целој Угарској. Радна обавеза сељака на целу сесију износила је 104 дана ручне работе годишње, али је власник само 45,5 дана морао да одради „у натури“ у виду кулука, а 58,5 дана се откупљивало са по 10 крајцара за радни дан. Подложници без земљишног поседа, тзв. инквилини и субинквилини, морали су да дају 6 до 8 работа, што је било најмање у Угарској, док су занатлије и трговци могли да се откупљују од работе са 5–20 форинти годишње. Према меродавном сведочанству о Банату мађарског путописца Доминика Телекија из 1794. године, Немци, бивши колонисти, стајали су најбоље, пошто су у време коморске власти дуго бивали ослобађани од дажбина. За њима су следили Срби, за које је Телеки забележио да су били добри привредници, док су Румуни, претежно сточари, били много заосталији. Мађари су најчешће били пустарске дуванџије, кертиси.

Литература:

Историја народа Југославије II, Београд 1963;

Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини I, Нови Сад 1957;

Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад;

Никола Гаћеша, предговор Ј. Ердељановићу;

Славко Гавриловић, Историја Баната, електронски чланак из Српске енциклопедије.