Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Фокландска острва (аргентински: Islas Malvinas), изоловани архипелаг у јужном Атлантику, деценијама су предмет једног од најдуготрајнијих и најнерешивијих територијалних спорова на свету. Смештена на око 480 километара од аргентинске обале и скоро 13.000 километара од Лондона, ова острва су повод за дипломатске тензије, економске санкције и један кратак, али крвави рат. Проблем суверенитета над овим архипелагом није само питање колонијалног наслеђа, већ комплексна игра која укључује контролу над поморским путевима ка Антарктику, право на експлоатацију нафте и гаса у подморју, као и питање националног идентитета оба претендента.
Суштина геополитичког проблема лежи у супротстављеним историјским наративима. Уједињено Краљевство своје право заснива на континуираној администрацији од 1833. године и на чињеници да су британски морепловци међу првима открили и населили острва. За Лондон, кључни аргумент је жеља становника острва (Келпера), који су се на референдуму 2013. године са 99,8% гласова изјаснили за останак под британском круном.
Аргентина, с друге стране, тврди да је суверенитет наследила од Шпаније након стицања независности 1816. године. Из перспективе Буенос Ајреса, британско заузимање острва 1833. године било је чин илегалне колонијалне агресије којом је локално аргентинско становништво протерано. Аргентина спор види као питање „територијалног интегритета” и сматра да се принцип самоопредељења не може применити на „увезено” становништво које је поставила колонијална сила.
Ниједан аспект овог спора не може се разумети без анализе Фокландског рата. Инвазија коју је покренула аргентинска војна хунта 2. априла 1982. била је покушај да се унутрашња економска криза и политичка нестабилност реше националистичком победом. Ипак, одлучна војна реакција Британије под вођством Маргарет Тачер трајно је променила статус кво.
Победа Британије довела је до пада војне диктатуре у Аргентини и демократизације земље, али је на острвима изазвала масивну милитаризацију. Лондон је изградио велику ваздухопловну базу „Маунт Плезант” (Mount Pleasant), чиме је архипелаг трансформисан из удаљене колоније у моћну војну тврђаву која контролише јужни Атлантик.
У 21. веку, спор је добио нову, економску димензију. Истраживања су потврдила постојање значајних резерви угљоводоника у територијалним водама архипелага (нарочито басен „Sea Lion”). Могућност да Фокланди постану значајан произвођач нафте и гаса додатно је заоштрила односе. Аргентина је увела законске казне за сваку компанију која истражује нафту у тим водама без њене дозволе, сматрајући то пљачком националних ресурса.
Осим нафте, риболов је постао главни извор прихода за острвљане. Продаја лиценци за излов лигњи, пре свега далекоисточним флотама, донела је економски просперитет који је Фокланде учинио потпуно финансијски независним од Лондона у погледу цивилног буџета. За Буенос Ајрес, ова економска активност је директно кршење регионалних споразума о заштити ресурса.
Геополитички значај Фокланда лежи и у њиховој близини Антарктику. Британија користи острва као главну логистичку базу за своје истраживачке програме на „Британској антарктичкој територији”, коју Аргентина такође сматра својом. Контрола над Фокландима омогућава Британији да задржи статус „антарктичке силе” и утицај на будуће преговоре о ресурсима на најхладнијем континенту након што Антарктички уговор дође на преиспитивање.
Аргентина је постигла велики успех у мобилизацији подршке међународних организација. Организација америчких држава (ОАS) и блок МЕРЦОСУР редовно издају саопштења у којима признају аргентински суверенитет и позивају на дијалог. Многе латиноамеричке државе забрањују улазак бродовима са фокландском заставом у своје луке, чиме се покушава извршити економски притисак на острва.
С друге стране, Уједињено Краљевство се ослања на своју позицију сталне чланице Савета безбедности УН и на чињеницу да Повеља УН прокламује самоопредељење као врховно право. Лондон одбија преговоре о суверенитету све док становници острва то не затраже, што ствара потпуни дипломатски пат-позицију.
Излазак Британије из Европске уније (Брегзит) донео је нове проблеме Фокландима. Пре Брегзита, европске земље су биле обавезане да подрже Британију као чланицу ЕУ. Сада, многе државе заузимају неутралнији став, што је видљиво из формулација у званичним документима ЕУ где се сада паралелно користи назив „Малвинска острва”. Такође, извоз рибе са острва на тржиште ЕУ сада подлеже царинама, што додатно компликује економску слику.
Геополитички проблем се огледа и у сталној трци у наоружању ниског интензитета. Свака набавка модерних борбених авиона или бродова од стране Аргентине (нпр. из Кине или Русије) у Лондону се посматра као потенцијална претња. Британија одржава око 1.000 војника на острвима, што је огроман број у односу на цивилну популацију од око 3.500 људи. Ова војна присутност служи као средство одвраћања, али и као стална иритација за латиноамеричке земље које се противе „милитаризацији јужног Атлантика”.
У оквиру Комитета УН за деколонизацију (Ц-24), Фокландска острва представљају правни парадокс. Британија тврди да је деколонизација завршена јер становништво жели да остане британско. Они се позивају на Члан 73. Повеље УН, који примарним сматра интересе становника територије. Међутим, Аргентина вешто користи Резолуцију 1514 (XV) из 1960. године, која наглашава да „сваки покушај усмерен на делимично или потпуно нарушавање националног јединства и територијалног интегритета земље није у складу са сврхама и принципима Повеље УН”.
Овај сукоб између права на самоопредељење (које штити људе) и права на реституцију територије (које штити државу) чини Фокланде правним „сивим пољем”. Аргентина тврди да становништво на острвима није „народ” у међународно-правном смислу, већ „насељена заједница” која не може сама да одлучује о суверенитету земље која им не припада. Оваква аргументација омогућава Буенос Ајресу да сваке године добије подршку већине земаља у развоју, чиме се питање суверенитета одржава живим на глобалној сцени.
Након 1982. године, Британија је усвојила доктрину „Тврђаве Фокланди” (Fortress Falklands), која је еволуирала у један од најсофистициранијих система одбране на јужној хемисфери. Кључна тачка је ваздухопловна база Маунт Плезант, која поседује две дуге писте способне да приме највеће транспортне и борбене авионе. Овде су стално стационирани вишенаменски ловци Eurofighter Typhoon, који осигуравају потпуну супериорност у ваздушном простору.
Поред ваздушних снага, одбрана се ослања на радарски систем за рано упозоравање на планинским врховима и стално присуство једног разарача или фрегате Краљевске морнарице у патроли. Сврха ове војне географије није само заштита од инвазије, већ и онемогућавање било каквог покушаја блокаде острва. За Аргентину, ово присуство представља „непропорционалну војну претњу” и главни изговор за дипломатску офанзиву против британског империјализма у 21. веку.
У последњој деценији, спор је престао да буде искључиво билатерални проблем. Аргентина је пронашла моћног савезника у Кини. Пекинг отворено подржава аргентинске захтеве за суверенитетом у замену за стратешки приступ аргентинским ресурсима и пољопривреди. Кина ову подршку користи као дипломатску противтежу западним критикама поводом Тајвана или Јужног кинеског мора, повлачећи паралелу између „територијалног интегритета” у оба случаја.
Такође, односи Аргентине и Русије су се интензивирали, посебно у погледу војне сарадње. Свака најава продаје руских авиона попут Су-24 или модернизације аргентинске морнарице изазива моменталну реакцију у Лондону. Ово претвара јужни Атлантик у поље где се велике силе индиректно сукобљавају, користећи Малвинска острва као монету за поткусуривање у већим глобалним преговорима.
На крају, важно је разумети „психолошку географију” овог спора. За Аргентину, Малвинска острва су део националног идентитета. Устав Аргентине из 1994. године садржи одредбу која каже да је „опоравак тих територија стални и неотуђиви циљ аргентинског народа”. Сваки ученик у Аргентини учи географију са мапама на којима су острва приказана као део националне територије.
На Фокландима, с друге стране, развио се специфичан „острвски идентитет”. Келпери себе више не виде само као Британце у дијаспори, већ као самосталну нацију која је економски успешна и културолошки везана за јужни океан. Овај сукоб два идентитета, једног који се заснива на емотивној вези са изгубљеном земљом и другог који се заснива на физичком поседу и демократској вољи, чини овај геополитички чвор готово немогућим за разрешење без фундаменталне промене у обе државе.
Геополитички проблем Фокландских (Малвинских) острва остаје један од симбола недовршене деколонизације или, зависно од перспективе, симбол одбране демократске воље једног народа. Решење није на видику, јер оба аргумента, историјско-територијални и демократско-људски, имају своју тежину у међународном праву. Док се светске силе све више окрећу борби за ресурсе у океанима и на Антарктику, значај овог архипелага ће само расти. Острва ће остати подсетник на то како мали географски простор може постати поприште великих глобалних амбиција, где се историја, нафта и национални понос преплићу у нераскидив чвор.
Један од технички најсложенијих геополитичких проблема је дефинисање епиконтиненталног појаса у јужном Атлантику. Према Конвенцији Уједињених нација о праву мора (UNCLOS), државе имају право да траже проширење свог појаса преко 200 наутичких миља ако докажу да се копнена маса природно наставља под водом.
Аргентина је 2016. године поднела захтев Комисији УН који је укључивао воде око Малвина. Иако је Комисија признала научну исправност аргентинских података, нагласила је да не може донети коначну одлуку због постојања територијалног спора. За Британију, ово представља правни изазов јер Лондон мора константно да доказује да Фокланди имају сопствени појас, независан од аргентинског. Ова „правна битка на дну океана” директно је повезана са будућом експлоатацијом минерала и енергената, чинећи сваку научну експедицију у овом региону потенцијалним дипломатским инцидентом.
Геополитички опстанак Фокланда зависи од феномена познатог као „Ваздушни мост” (Air Bridge). С обзиром на то да Аргентина забрањује прелет својим ваздушним простором за летове ка острвима, Британија одржава редовну линију из базе Брајз Нортон (Brize Norton) у Енглеској до острва, са заустављањем на острву Асенсион усред Атлантика.
Ова рута је једна од најдужих и најскупљих војно-цивилних линија на свету. Она симболизује британску решеност да по сваку цену одржи везу са архипелагом, али истовремено показује и рањивост острва. Уколико би друге земље у региону (попут Бразила или Уругваја) потпуно затвориле своје луке и аеродроме за британске потребе под притиском Аргентине, Фокланди би постали „пловеће утврђење” потпуно зависно од скупог прекоокеанског снабдевања. Ова логистичка географија је кључно оруђе којим Аргентина покушава да учини британску управу над острвима економски неодрживом на дуге стазе.
До 2020. године, Лисабонски уговор ЕУ третирао је Фокландска острва као прекоморску територију државе чланице, што је Британији гарантовало аутоматску солидарност 27 европских нација. Након изласка Британије из ЕУ, ова правна заштита је нестала.
На самиту ЕУ и Заједнице латиноамеричких и карипских држава (CELAC) 2023. године, у званичној декларацији је по први пут употребљен назив „Islas Malvinas” поред назива „Falkland Islands”. Иако је ЕУ нагласила да то не мења њихов званичан став, сам чин признавања аргентинске топонимије био је велики дипломатски пораз за Лондон. Ово показује како промена геополитичког положаја Британије у Европи директно слаби њену позицију у јужном Атлантику, отварајући врата Аргентини да агресивније лобира код европских партнера.
Чак и спорт на Фокландима има геополитичку тежину. Учешће фокландских тимова на такмичењима попут „Игара Комонвелта” Аргентина редовно протестује, сматрајући то покушајем легитимизације британског суверенитета кроз спорт. С друге стране, аргентински спортисти су често користили велике догађаје (попут Олимпијских игара) за слање политичких порука о Малвинима, што је доводило до санкција међународних спортских федерација.
Овај „рат симболима” протеже се и на филмску индустрију, књижевност и дигитални свет. Аргентина је чак увела обавезу да сви јавни превозни капацитети носе натпис „Малвини су аргентински” (Las Malvinas son Argentinas). Оваква свеприсутна пропаганда с једне и британско инсистирање на „слободи избора” с друге стране, створили су дубок јаз у перцепцији истине. Геополитика острва се тако не води само ракетама и нафтом, већ и заставама, атласима и наративима који се преносе новим генерацијама.
Остави коментар