ТАСМАНИЈА – ГЕОГРАФСКИ ОСВРТ

Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике

Тасманија, једина острвска држава Аустралијске заједнице, представља јединствен географски ентитет који се суштински разликује од остатка континента. Смештена приближно 240 километара јужно од копна, одвојена Басовим пролазом, она чини природну границу између Индијског и Пацифичког океана. Док је копнена Аустралија већином дефинисана аридним и семиаридним пределима, Тасманија је свет планинских масива, густих умерених кишних шума и сложених речних система. Њена географска изолованост, која траје од краја последњег леденог доба, омогућила је очување ендемске флоре и фауне које нема нигде другде на планети. Овај есеј анализира физичко-географске карактеристике острва, његов специфичан климатски режим, као и интеракцију између природних ресурса и људског деловања.

Геолошка историја Тасманије је нераскидиво везана за суперконтинент Гондвану. Острво је заправо наставак Великог разводног ланца источне Аустралије, али је тектонским покретима и променом нивоа мора постало изоловано. Рељеф Тасманије је изразито планински; она је најбрдовитија држава Аустралије. Централни део острва заузима Централна висораван, настала изливањем дијабаза (долерита) током јуре, што јој даје карактеристичне стрме литице и заравњене врхове.

На западу се протежу венци грађени од древних прекамбријских стена, где се налази и највиши врх острва, Маунт Оса (1.617 м). Овај део је под снажним утицајем глацијације из плеистоцена, што је резултирало стварањем бројних ледничких језера попут језера Сент Клер, најдубљег језера у Аустралији. Рељеф директно диктира насељеност – док је планински запад готово ненасељен, источни део са блажим падинама и широким долинама река Деруент и Тамар представља центар економског живота.

Клима Тасманије је примарни фактор који обликује њен пејзаж. Острво се налази директно на путу снажних западних ветрова познатих као „Хучни четрдесети” (Roaring Forties). Ово узрокује изразиту климатску асиметрију. Западни део острва прима огромне количине падавина (преко 3.000 мм годишње у неким деловима), што погодује развоју густих прашума умереног појаса.

Насупрот томе, планине у центру стварају ефекат „кишне сенке” на истоку, где годишња количина падавина износи свега 500–600 мм. Температурни режим је знатно блажи него на копну; лета су свежа, а зиме умерено хладне, са снегом који је редован на висоравнима. Оваква клима чини Тасманију „аустралијским Хебридима”, омогућавајући пољопривредне културе које не успевају у врелом остатку Аустралије, попут хмеља, јабука и винове лозе.

Речна мрежа Тасманије је међу најгушћим и најснажнијим у јужној хемисфери. Реке попут Гордона, Френклина и Деруента имају велики пад и стабилан протицај током целе године. То је довело до специфичног географског феномена – скоро потпуне енергетске зависности од хидропотенцијала. Тасманија је током 20. века изградила комплексну мрежу брана и хидроцентрала.

Међутим, изградња брана изазвала је један од највећих еколошких и политичких сукоба у историји Аустралије – борбу за реку Френклин током 1980-их. Овај сукоб је поставио Тасманију на светску мапу еколошког покрета, јер је довео до признавања „Дивљине Тасманије” као Унескове светске баштине. Данас, хидроенергија омогућава острву да буде лидер у производњи „зеленог водоника”, што је нови правац у географском позиционирању државе.

Биогеографски, Тасманија функционише као уточиште за врсте које су на копну Аустралије изумрле услед промене климе или доласка динга. Најпознатији пример је тасманијски ђаво (Sarcophilus harrisii), највећи преживели торбар месождер. Такође, до средине 20. века острво је било дом тасманијског тигра (тилацина), који се данас сматра изумрлим, али остаје моћан симбол тиморске изолованости.

Шумски системи су подједнако фасцинантни. Тасманија поседује неке од најстаријих живих бића на Земљи, попут бора Хуон (Lagarostrobos franklinii), чији примерци могу живети преко 3.000 година. Присуство ендемских врста букве (Nothofagus) директно доказује везу са Антарктиком и Јужном Америком из времена Гондване. Ова богатства чине 40% територије острва заштићеним подручјима, што је један од највећих процената у свету.

Традиционално, географија Тасманије је диктирала екстрактивну економију: рударство на западу (бакар, калај, цинк), шумарство и пољопривреду. Градови су се развили око природних лука – Хобарт на естуару Деруента и Лонсестон на северу.

Међутим, у последње две деценије дошло је до трансформације ка „економији искуства”. Туризам заснован на природним лепотама и врхунској гастрономији постао је главни покретач. Специфична географија изолованости сада се не доживљава као препрека, већ као предност – Тасманија се позиционира као „чиста, зелена” дестинација. Ипак, изазови остају, посебно у погледу транспортне повезаности преко Басовог пролаза, што поскупљује сваки извоз и увоз, чинећи тасманијску економију осетљивом на промене у бродском и авио саобраћају.

Развој насеља на Тасманији био је строго диктиран конфигурацијом обале и приступом изворима питке воде. Хобарт, главни град државе, представља класичан пример „луке за дубоку воду”. Смештен у подножју планине Велингтон (Маунт Велингтон), која га штити од најгорих јужних ветрова, и на естуару реке Деруент, Хобарт је кроз историју био идеална база за китоловце и истраживаче Антарктика. Планина Велингтон (1.271 м) доминира пејзажом града и директно утиче на микроклиму појединих четврти, где се снег може задржати чак и у касно пролеће.

На северу острва, Лонсестон се развио на ушћу река Еск у реку Тамар. За разлику од Хобарта, Лонсестон је окружен плоднијим брдовитим залеђем, што га је учинило пољопривредним чвориштем острва. Географско супарништво између севера и југа и данас је видљиво у политичком и спортском животу Тасманије. Мањи центри, попут Бурнија и Девонпорта, своју важност дугују најкраћој поморској вези са копненом Аустралијом (Мелбурном), што их чини кључним логистичким тачкама за извоз тасманијских производа.

Демографска структура Тасманије одражава њену географску позицију периферије. Са нешто више од 570.000 становника, Тасманија је најређе насељена држава Аустралије након Северне Територије. Карактерише је највећи удео становништва англо-келтског порекла у целој Аустралији, што је последица мањег прилива миграната из Азије и Европе након Другог светског рата у поређењу са Сиднејем или Мелбурном.

Један од главних демографских проблема је „одлив мозгова”. Млади Тасманијци често напуштају острво након завршетка Универзитета у Тасманији (UTAS) у потрази за боље плаћеним пословима у великим метрополама на копну. Ово доводи до бржег старења становништва у поређењу са националним просеком. Ипак, у последњој деценији приметан је и супротан тренд – такозвани „sea change” или „tree change” миграција, где се породице са копна селе на Тасманију тражећи нижу цену некретнина и чистије природно окружење, што полако мења социјалну топографију острва.

Географска чињеница да је Тасманија острво чини Басов пролаз најважнијом саобраћајницом у држави. Пошто су трошкови авионског транспорта високи за индустријске производе, економски опстанак острва зависи од ефикасности трајектног саобраћаја (Spirit of Tasmania). Савезна влада Аустралије субвенционише овај транспорт кроз „Шему за изједначавање терета”, како би цене транспорта биле конкурентне онима на копну. Ова „течна граница” је уједно и психолошка – Тасманијци себе често виде као посебан идентитет, различит од „Mainlanders-а” (људи са копна), што је директан продукт вековне физичке издвојености.

Економска мапа Тасманије је кроз историју била дефинисана њеним природним богатствима. Рударство на западној обали, посебно у рејонима попут Квинстауна и Зихана, деценијама је представљало кичму економије. Геолошка богатства у виду бакра, сребра и цинка извлачена су из древних прекамбријских стена, али су оставила и дубоке еколошке ожиљке. Географска изолованост ових рударских места условила је развој специфичних, затворених заједница које су данас, услед исцрпљивања ресурса, приморане на транзицију ка индустријском туризму.

Паралелно са рударством, Тасманија је искористила своје чисте приобалне воде за развој „плаве економије”. Узгајање лососа у хладним водама на југоистоку острва постало је једна од најпрофитабилнијих грана пољопривреде. Међутим, ова географска експлоатација обале изазива тензије између еколошких удружења и индустрије, јер осетљиви морски екосистеми тешко подносе интензиван узгој. Ово поглавље тасманијске географије најбоље илуструје конфликт између економског искоришћавања изолованости и очувања имиџа „нетакнуте дивљине” који је кључан за брендирање острва.

Један од најзначајнијих, а често занемарених аспеката географије Тасманије је њена близина Јужном полу. Хобарт је један од пет званичних светских „градова капија” за Антарктик (уз Кејптаун, Крајстчерч, Пунта Аренас и Ушуају). Овај географски положај дефинише Хобарт као стратешки центар за међународна научна истраживања.

У Хобарту се налази седиште Секретаријата Конвенције за очување антарктичких морских живих ресурса (CCAMLR), што граду даје међународни дипломатски значај. Лука у Хобарту је дом за ледоломце из целог света који одавде крећу на снабдевање антарктичких база. Ова „антарктичка географија” Тасманије има и огромне економске бенефите, јер се стотине милиона долара годишње сливају у државни буџет кроз услуге сервисирања експедиција. Тиме се Тасманија позиционира не само као јужни крај Аустралије, већ као кључна тачка глобалне научне и геополитичке контроле над најхладнијим континентом.

Иако је Тасманија хладнија од остатка Аустралије, она постаје све подложнија великим шумским пожарима. Специфичност тасманијских пожара лежи у томе што они сада угрожавају „алпске вртаче” и шуме оловних борова који нису еволуирали да преживе ватру, за разлику од еукалиптуса на копну. Губитак ових древних екосистема би трајно променио географски лик острва, претварајући јединствене прашуме у саване, што представља највећу претњу тасманијском идентитету у 21. веку.

Тасманија није само физички додатак Аустралији; она је географски микро-континент са сопственим правилима. Њена планинама испресецана унутрашњост, сурова клима на западу и плодне долине на истоку стварају мозаик пејзажа који је јединствен на јужној хемисфери. Кроз историју, њена географија је била препрека развоју, али у савременом свету, где су нетакнута природа и чиста енергија највреднији ресурси, Тасманија постаје стратешки важан центар. Очување ове деликатне равнотеже између економског искоришћавања планинских ресурса и заштите светске природне баштине остаје главни задатак за будућност ове острвске државе.