Данило Калафатовић у свијетлу историје

Аутор: Спасоје Томић

Личност генерала Данила Калафатовића заузима посебно мјесто у историји српске и југословенске војске, али и у колективном памћењу које је, често неправедно, свело његово име искључиво на април 1941. године. Та редукција историјске улоге једног официра, који је готово цио живот провео у служби државе и војске, представља озбиљан историографски проблем. Да би се Данило Калафатовић правилно сагледао, неопходно је његову каријеру посматрати у цјелини, а посебно кроз призму Првог свјетског рата, гдје је формиран као официр и гдје је испољио највећи дио својих војничких квалитета.

Официр српске војске у Великом рату

Данило Калафатовић припадао је генерацији официра која је стасавала у тешким условима балканских ратова и Великог рата. Као официр српске војске у Првом свјетском рату, био је дио војне елите која је изнијела на својим плећима одбрану државе у најтежим историјским околностима. Српска војска тог периода није била само оружана формација, већ институција националног опстанка, а официри су носили огромну одговорност, не само војну већ и моралну.

Калафатовић се у ратним условима показао као дисциплинован, професионалан и систематичан официр, склонији планском раду и организацији него импровизацији. Није припадао типу харизматичних команданата чије се име везује за велике јурише и легендарне пробоје, али је био поуздан у извршавању задатака, што је у модерном рату често подједнако важно као и херојски гестови. Његова служба у штабним и командним структурама указује на висок ниво повјерења које је уживао код претпостављених.

У условима повлачења преко Албаније и касније реорганизације на Крфу и Солунском фронту, управо су официри Калафатовићевог профила били кичма војске: људи који су одржавали ред, систем и функционалност у тренуцима када је држава била на ивици физичког уништења.

Позитивне стране војне каријере

Након Првог свјетског рата, Калафатовић наставља каријеру у новоформираној војсци Краљевине СХС, односно Југославије. Његов успон у хијерархији био је резултат професионалне репутације, а не политичких интрига, што га издваја од дијела генералитета међуратног периода.

Међу његовим несумњивим врлинама могу се издвојити:

• изражен осјећај дужности и лојалности држави и институцијама,
• висок ниво стручног образовања и познавање војне теорије,
• склоност реду, дисциплини и формалном поштовању командног ланца,
• одсуство политичког авантуризма и идеолошке радикализације.

Калафатовић је био типичан представник „школованог генерала“, човјека који је вјеровао у институцију војске и у прописе, чак и у временима када су се ти прописи показивали као недовољни за реалност рата.

Грешке и ограничења

Ипак, управо те врлине постале су и његова слабост у критичним тренуцима. Калафатовић није био официр који је лако излазио из оквира задатог система. У времену када је југословенска држава била изнутра подривена, а споља изложена блицкригу модерне њемачке војске, таква врста официра нашла се у објективно немогућој позицији.

Његова највећа историјска грешка – прихватање улоге преговарача и потписника акта капитулације 1941. – не може се посматрати ван контекста потпуног распада командне структуре. Ипак, остаје чињеница да је преузео одговорност за чин који је превазилазио његова уставна овлашћења. Тај поступак није нужно био издајнички, али јесте био правно и политички проблематичан.

Калафатовић је у априлу 1941. поступао као официр који жели да заустави даље бесмислено крвопролиће, али не и као државник свјестан далекосежних правних и историјских посљедица свог потписа. Управо ту се огледа његово ограничење: био је војник система, а не човјек историјског прелома.

Историјска оцјена

Историја је према Данилу Калафатовићу била строга, а често и неправедна. Сведен на „генерала који је потписао капитулацију“, он је изгубио сложеност личности и каријере коју је заиста имао. Савремена историографија, ослобођена идеолошких притисака, све више указује да је Калафатовић био трагична фигура једног државног слома, а не његов узрок.

Он није био ни издајник, ни кукавица, али није био ни војсковођа формата историјских гиганата. Био је професионални официр старе школе, обликован у епохи када се вјеровало да институције могу преживјети све кризе – па чак и сопствени распад.

Закључак

Данило Калафатовић у свијетлу историје остаје сложена и противрјечна личност. Као официр Првог свјетског рата, био је дио генерације која је одбранила државу у најтежем часу и прошла кроз искуство националне катастрофе, повлачења и васкрса на Солунском фронту. Као генерал Краљевине Југославије, био је свједок и учесник њеног слома, али не и његов узрок.

Његова дотадашња служба није била без признања. За заслуге у ратовима и дугогодишњу војну каријеру, Калафатовић је био одликован више пута, међу којима се издвајају висока српска и југословенска одликовања, укључујући ордене за храброст и заслуге стечене у Првом свјетском рату, као и признања за службу у мирнодопском периоду. Та одликовања свједоче да је у свом времену био сматран поузданим и заслужним официром, а не маргиналном или спорном фигуром.

Његова судбина симболизује трагедију једне државе и једне војске које су у априлу 1941. поражене не само оружјем, већ и унутрашњим слабостима. Управо зато, Данило Калафатовић заслужује да буде посматран цјеловито – као човјек свог времена, са врлинама, грешкама и историјским теретом који је носио до краја живота.