Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Брижит Бардо није била глумица као друге. Она је била догађај – чувена оцена Жан Лик Годара можда најприближније објашњава колико је чувена ББ била не само глумица или уметник већ културни феномен. Њена личност и дело створили су је симболом Француске и синонимом еманципације жена у првим деценијама након Другог светског рата. Својим начином живота и изјавама, посебно о животињама, имиграцији и различитим политичким питањима, изазивала је бројне контроверзе и постала је мит и пре краја живота.
Појава Брижит Бардо средином педесетих година прошлог века означила је радикални прекид са традиционалним представама женствености у француском филму. Филм И Бог створи жену (1956) представио је женско тело не као објекат моралне контроле, већ као извор жеље, енергије и непокорности. Бардо није играла заводницу у класичном холивудском смислу, већ је њена сензуалност била спонтана, неукроћена и лишена кајања. Све, дакле, супротно традиционалним патријархалним и конзервативним друштвеним назорима. Међутим, Брижит Бардо је изазвала фасцинацију код публике која је у њој препознавала наговештај нове слободе. У том смислу, постала је симбол еманципације. Њен начин живота, слободни односи, одбијање друштвених норми, отворено показивање тела и емоција деловали су револуционарно. Парадокс је да је постала икона женске слободе без жеље да та слобода буде политички артикулисана или колективно организована.
Статус ББ мита додатно је учвршћен медијском експлозијом која ју је пратила. Брижит Бардо је била међу првим модерним звездама чији је приватни живот постао виралан. Фотографије из Сен Тропеа, љубавне афере, бракови и психолошке кризе били су подједнако важне јавности као и њене улоге на филму. Брижит Бардо се може разумети кроз призму теорије мита Ролана Барта: она постаје „природнаˮ појава, симбол који изгледа спонтано, али дубоко културно конструисан.
Посебан значај у разумевању симболичке улоге Брижит Бардо је чињеница да је 1969. године њен лик послужио као модел за Маријану, алегоријску представу Француске Републике. Овај избор није био ни случајан ни само естетски, већ одражава тренутак у којем се републикански идентитет Француске покушавао обновити и приближити савременом друштву након догађаја из 1968. године. Маријана симболизује вредности Републике – слободу, једнакост, братство, секуларизам и грађанску еманципацију. Њено лице се појављује у градским већницама, на маркама и службеним документима, дакле, у питању је визуелна пројекција идеалне Француске. Избор Брижит Бардо за Маријану означио је радикалан прекид са дотадашњим, класичнијим представама Републике. По први пут, национални симбол добија лице савремене филмске звезде и жене чија је слика у јавном простору била обележена слободом тела, еротизмом и непокорношћу.
Са једне стране, Брижит Бардо као Маријана представљала је Републику која жели да буде модерна и ослобођена лицемерног морализма. Она је у том тренутку персонификовала идеју Француске као земље индивидуалне слободе, креативности и неконформизма, дакле, вредности којима се Република поносила у међународном контексту. Са друге стране, тај избор је отворио дубоке контроверзе. За део јавности, Брижит Бардо је била „недостојнаˮ да представља Републику „превише слободна и удаљена од традиционалног појма републиканске врлине”. Управо у том отпору огледа се и парадокс француског републиканизма. Иако Република почива на идеји еманципације, она је на примеру Брижит Бардо показала и нелагоду када та еманципација добије телесни, женски и „неконтролисани” облик. Брижит као Маријана тако постаје симбол напетости између апстрактне Републике и конкретне жене. Њено тело, које је у филмовима било предмет жеље и скандала, сада је уздигнуто на ниво државног симбола. Та трансформација представља признање њене културне моћи и покушај њене институционализације. Република присваја икону слободе, али је тиме и фиксира, претварајући живу, контрадикторну личност у идеализовани лик. Отуда Брижит Бардо као Маријана показује како држава користи популарну културу да би обновила сопствени легитимитет, али и како тај процес открива границе републиканске толеранције према радикалној индивидуалној слободи. Каснији живот Брижит Бардо (њено повлачење, политичке контроверзе и дистанца од републиканских вредности) додатно наглашавају колико је та идентификација била историјски условљена и нестабилна. Ипак, као Маријана, Брижит Бардо остаје снажан симбол једног тренутка у историји Француске: тренутка у којем је Француска Република покушала да у своје лице упише слободу тела и духа.
Као мит, Бардо је представљала Француску као земљу слободе, еротизма и неконформизма. У иностраној јавности, она је функционисала као неформални амбасадор француског начина живота. Била је супротстављена америчком пуританизму и холивудској дисциплини. Међутим, њена сложена личност у оквиру мита ББ садржи контроверзу и бива често сведена само на димензију тела, које је истовремено обожавано и осуђивано. Још током филмске каријере, Бардо је отворено говорила о патњи коју јој је донела слава, о покушајима самоубиства и осећају заточеништва. Њена одлука да се 1973. године повуче из филма може се тумачити као радикалан чин отпора култури спектакла. Оцењена је као чин одрицања од славе, као облика симболичког насиља. Ипак, контроверзе су се наставиле и након њеног повлачења. Њен ангажман у борби за права животиња донео јој је нови облик јавне видљивости, као и оштре критике због политичких ставова који су често били у супротности са либералним и хуманистичким вредностима које јој је јавност раније приписивала. У последњим деценијама живота Брижит Бардо више није икона еманципације, већ и оспоравања, које разоткрива границе пројекција које друштво поставља на јавне личности.
Брижит Бардо показује да симбол никада није стабилан, нити једнозначан. Она истовремено припада историји феминизације јавног простора, историји медијске митологије и историји друштвених сукоба око морала, тела и идентитета. Као симбол Француске, она не представља хармонију, већ напетост – између слободе и контроле, индивидуалности и колективних очекивања, еманципације и њених ограничења. У том смислу, Брижит Бардо није само „икона века” како је назива Макрон, већ огледало у којем се и данас може читати сложен однос друштва према женама, слави и слободи. У амбивалентности између слободе коју је оличавала и отпора који је изазивала Брижит Бардо је постала симбол Француске и припада јој јединствено место у историји њене земље, али и читавог света друге половине 20. века.
Остави коментар