Aутор: Спасоје Томић
Увод
Априлски слом Краљевине Југославије представља једно од најконтроверзнијих питања новије југословенске историје. Иако је војна катастрофа 1941. несумњива, спор око тога да ли је Југославија као држава формално капитулирала и да ли је акт који је потписао генерал Данило Калафатовић имао правну снагу остаје предмет историографских, политичких и правних дискусија. Централно питање гласи: да ли потпис генерала Калафатовића представља правно обавезујући чин државне капитулације или тек војнотехнички акт о престанку отпора?
Историјски контекст априлског рата
Њемачки напад на Југославију 6. априла 1941. затекао је земљу у стању политичке кризе, етничких тензија и војне неефикасности. Удар Вермахта био је брз и ефикасан, а југословенске оружане снаге, упркос формалном мобилизацијском потенцијалу, биле су распарчане по етничким линијама, са слабим оперативним командовањем и дефицитом модерне технике.
Додатни фактори који су убрзали слом укључују:
– масовно напуштање положаја у појединим јединицама, нарочито у Хрватској и Словенији,
– унутрашње саботаже припадника усташког и других сепаратистичких покрета,
– одсуство јединства у Врховној команди.
Истовремено, влада и краљ су 15. априла напустили земљу, чиме је створен вакуум политичког ауторитета. У тим условима генерал Данило Калафатовић преузима улогу преговарача са њемачким представницима.
Улога генерала Данила Калафатовића
Генерал Калафатовић је по функцији био начелник Генералштаба Врховне команде, али није располагао пуномоћјем државног врха. Историографија се подјељено односи према питању да ли је он имао било какав мандат да закључи капитулацију:
- Теза о овлашћењу Врховне команде
Неки историчари указују да је у тренутку слома Врховна команда имала практичну, али не и правну надлежност да самостално закључи споразум о прекиду рата, јер је влада изгубила могућност управљања оружаним снагама. По овој интерпретацији, Калафатовић је de facto могао потписати војну капитулацију.
- Теза о неовлашћеном потпису
Строго правна анализа тврди да Калафатовић није могао, по Уставу Краљевине Југославије, да потпише акт који има државноправне последице. Ниједан документ владе или краља није му дао мандат за такво дјеловање. Поред тога, државни врх у егзилу није ретроактивно прихватио његов чин.
Овдје је разлика између војне нужде и државноправног ауторитета од централног значаја.
Преговори и садржај капитулације
Акт који је Калафатовић потписао није био класична државноправна капитулација, већ безусловна предаја војних снага. Документ је:
– регулисао престанак отпора,
– одређивао статус заробљених јединица,
– уређивао однос окупационих снага према преосталим формацијама.
Нема елемената политичке капитулације, као што су:
– међудржавни услови,
– територијални уступци,
– политичке гаранције или обавезе државе.
Правни аспект: да ли је Југославија као држава капитулирала?
- Разлика између војне и политичке капитулације
Међународно право прави јасну разлику:
– Војна капитулација: престанак борби од стране оружаних снага;
– Политичка капитулација: акт који обавезује државу, потписан од овлашћених представника државе.
Документ од 17. априла 1941. је неспорно био војна капитулација. Политичка капитулација никада није потписана.
- Став југословенске владе у егзилу
Влада у Лондону:
– није признала капитулацију,
– наставила је да издаје нотe и међународне документе,
– учествовала је у раду Савезничких комитетa,
– формирала је Југословенску војску у отаџбини и касније подржала NOVJ.
Тиме је остварен континуитет државности, што је кључни правни аргумент против тврдње о капитулацији државе.
- Међународно признање
Савезничке силе све до краја 1943. признале су југословенску владу као једину легитимну власт. Ово представља снажан доказ да држава није правно престала да постоји.
Окупација без политичке капитулације
Према Хашким правилима о законима и обичајима рата (1907), окупација не укида правни субјективитет државе. Будући да није постојао политички акт капитулације, њемачке, италијанске, мађарске и бугарске трупе биле су окупатори међународно признате државе, а не силе које управљају територијом након престанка рата.
Ова чињеница је кључно утицала на:
– статус Југославије у међународним организацијама,
– правну позицију југословенске дипломатије,
– право на обнову државе након рата.
Спорне интерпретације у историографији
Историографски приступи могу се сврстати у неколико група:
- Традиционална (монархистичка)
Ова школа наглашава да је влада у егзилу имала пуни континуитет и да је Калафатовићев потпис био лични и неовлашћен чин, без правног дејства. Отуда се тврди да је Југославија званично никада није капитулирала.
- Ревизионистичка (дјелимично комунистичка) интерпретација
Неки комунистички аутори из послератног периода заступали су тезу да је држава „практично престала да постоји“, иако формално није потписан политички акт капитулације. Циљ ове интерпретације био је нагласити прекид са претходним уставноправним поретком.
- Савремене правне анализе
Савремена међународноправна истраживања готово без изузетка подржавају тезу да:
– акт из 1941. није био државноправни,
– није испуњено ниједно формално-правно правило које би довело до престанка државности,
– влада у Лондону је имала све атрибуте легитимитета.
Закључак
Узимајући у обзир историјски контекст, уставноправни поредак Краљевине Југославије и норме међународног права, може се закључити следеће:
– Акт који је потписао генерал Данило Калафатовић био је искључиво војнотехничка капитулација, потписана под принудом и без овлашћења државног врха.
– Краљевина Југославија није формално капитулирала као држава, јер ниједан овлашћени представник државе није дао сагласност о политичкој капитулацији.
– Међународно признање југословенске владе у Лондону обезбедило је континуитет државности током цијелог рата.
– Окупација Краљевине Југославије била је у складу са међународним правом окупација суверене државе, а не последица међудржавног капитулационог споразума.
Због свега наведеног, тврдња да „Југославија никада званично није капитулирала“ има чврсто упориште у правним чињеницама и у савременој међународноправној анализи. Април 1941. представља војни слом, али не и државноправно укидање Краљевине Југославије.
Остави коментар