Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Перцепција француске колонијалне прошлости у савременој Француској је једно од важних и комплексних питања које покреће бројне дискусије у политичким, интелектуалним и ширим друштвеним оквирима. Последица је француске колонијалне историје која није само низ освајања или губитака територија у 20. веку већ испретплетан систем различитих историјских процеса и актера који су позиционирали Француску у међународним односима и упоредо креирали атмосферу у њеном унутрашњем политичком животу. Разговори о колонијалној прошлости су идентитетска дебата и стога су одјеци живи и са бројним импликацијама. Реч је о континуираним расправама, посебно у контексту francafrique као симболом утицаја након деколонизације. Колонијална прошлост оставила је траг у идентитету и демографији, уочљива је у расправама о миграцијама, али истовремено је и израз потребе сталног пропитивања и демократских капацитета.
Француска колонијална историја може се поделити у више фаза, од раних покушаја у 17. веку, преко најпознатије фазе империјалне експанзије 19. века, па све до деколонизације у 20. веку која је оставила бројне последице у постколонијалном периоду. Имајући у виду све ове фазе, поглед како стручњака тако и шире јавности је различит и не може се свести само на осуђивање колонијализма, а такође далеко је и од носталгије за империјом. У тим различитим ставовима могу се сагледати и различита историјска искуства, пренесена слика колонијалног доба, политичка идеологија и генерацијска разлика. Упоредо, присутни су утицаји и савременог доба умрежавања, дигитализације и глобалних изазова, посебно у геополитичком смислу. Значајно је да део француске јавности колонијалну прошлост посматра критички, посебно усмеривиши своју пажњу ка насилним аспектима, као што су: присилни рад, ратови, репресија и улога коју је колонијални период имао у креирању неједнакости. Академска проучавања колонијалног доба доприносе овом процесу пропитивања, али о колонијалном наслеђу ширим слојевима друштва свест највише креирају: медији, документарни филмови и различити друштвени и политички покрети, посебно присутни на социјалним мрежама. Последњих неколико година у фокусу јавних дебата су признања колонијалних злочина, извињења и могућност повратка културних добара. Посебно је у средишту пажње Алжир, што се намеће не само питањима колонизације и деколонизације, већ и актуелним односима Француске и Алжира. Једно од важних питања јесте и како се кроз школски систем представља колонијална историја?
У француској јавности постоје и мишљења по којима је француска колонијална прошлост симбол француске моћи и престижа, а понекад, ове већином десно орјентисане политичке опције, критике колонијалног доба проглашавају нападом на национални идентитет. У средишту ових идеја јесте наглашавање такозване цивилизаторске мисије у оквиру које је Француска у прошлости својим некадашњим колонијама, изградила инфраструктуру, омогућила реформе, образовање путем француског језика. Управо је француски језик и систем школства у колонијама остао трајна спона између Француске и некадашњих колонија, али мора се препознати и његов потенцијал да се данас без језичких баријера отворено разговара о заједничкој историји. Рат за независност Алжира једно је од таквих питања и као једна од најтежих тема колективног сећања иницирано је у јавности директно са врха државе – од француског председника Емануела Макрона. Иако је процес спор и политички оптерећен, изузетно је важан, посебно због француских грађана који потичу из Алжира, али и других бивших колонија из Африке, Кариба или из Индокине. Колонијално наслеђе за њих је део породичног памћења и идентитета, стога чини важну перспективу колонијалне прошлости Француске. Међу потомцима некадашњих становника француских колонија присутно је удруживање у контексту дебате о прошлости као и њихов критички однос према овој теми изражен кроз књижевност и филм, али и историографију. Једно од кључних питања које дискусија о колонијалном наслеђу покреће јесте и питање односа државе ка савременим неједнакостима које појединци виде као продужетак колонијалне прошлости у постколонијалном добу.
У обликовању перцепција колонијалне прошлости у Француској је значајно питање улоге образовног система. Готово до краја 20. века колонијална историја била је представљена у позитивно-неутралном тону и веома ограничено. Веома мало или нимало се говорило о контроверзним темама насиља, расизма или отпора колонизованих народа. Ово је измењено крајем 20. века под утицајем нових историографских приступа и истраживања, као и под утицајем јавних дебата. Увођење критичког приступа као и значајног места колонијалне историје у наставним програмима и дебата о уџбеницима – указују колико је колонијална прошлост и политички и друштвено, осетљива тема. Велика одговорност је и на наставницима историје који имају ученике чије породице потичу из бивших колонија, док са друге стране морају одржавати и академску прецизност, имајући у виду друштвену осетљивост теме. Теме као што су: ропство, империјализам, деколонизација и рат у Алжиру, иако о њима нема јединственог наратива, обрађују се отворено, кроз школски програм и простор су развијања критичког мишљења и креирања друштвеног памћења.
У обликовању перцепција колонијалне прошлости у Француској популарна култура има улогу моста између академског истраживања, образовања и шире јавности. Француски музеји, телевизија, филм, позориште и књижевност нису само простор информисања, већ и ширења слика о колонијалној и постколонијалној историји. Оне су и средства креирања снажних менталних представа, емоција које покрећу и жестоке дебате. Филмови о Алжирском рату често приказују бруталност, а кроз фикцију истражују и постколонијални идентитет и питање миграција, које је важна и одређујућа тема и политичког живота Француске. Посебно су важни документарни филмови и серије јер пружају поузданије историјске податке и могу бити средство наставе и платформа за аргументоване расправе. Ово тематизовање колонијализма кроз различите жанрове приближава колонијалну прошлост ширем аудиторијуму чинећи допуну важном корпусу мемоарских и књижевних дела на француском језику. Ова књижевна дела се баве добом колонијализма, али и постколонијалним последицама, а посебно критиком француске политике. Сећања и мемоари као и осетљива питања која покрећу француски аутори међу којима су и потомци оних који су сведоци колонијалних прошлости омогућавају плурализам перцепција колонијалне прошлости и доградњу мозаика сазнања која се формирају кроз институције школског система.
Простори који омогућавају сусрет са прошлошћу и покрећу на промишљање су изложбе и музеји. Интерактивно сагледавање прошлости у додиру са документима и артефактима дубоко утиче на схватање прошлости колонијализма Француске. Један од централних музеја у овом контексту јесте Музеј историје имиграције у Паризу. Са својом богатом поставком, али и колекцијом за истраживаче, као и едукативним програмима, омогућава истраживање и објашњавање и контроверзних питања, покреће на критичко промишљање и дебате. Важна допуна јесу и специјализоване изложбе као и научне конференције које се у последњих неколико година организују, али су оне често простор само за размену мишљења стручњака и/или једног ужег дела јавности најзаинтересованијих за историју колонијалног и постколонијалног доба. У 21. веку ипак масовни и дигитални медији као и социјалне мреже јесу простор за најбржу комуникацију и (зло)употребе историје. Културне индустрије свакако у комбинацији са политичким дебатама и образовањем, чине потребну компоненту за разумевање овог комплексног садржаја и његово смештање у друштвени простор. Додатни значај културних индустрија јесте у томе да често приказују личне судбине и трауме на занимљив начин и пружају различите перспективе и повезују прошлост са садашњошћу.
Политичке дебате у својој бити често имају питање миграција и колонијализма. Актуелне расправе о миграцијама из бивших колонија, интеграцији и дискриминацији, исламу и социјалној неједнакости, доминантне су у јавном простору. Алжирски рат остаје најосетљивија тачка политичких расправа и сваки француски председник од последње деценије 20. века, суочавао се са притиском да јасно дефинише став државе по овом питању. Изјаве су, све до Емануела Макрона балансирале и избегавале појам извињења. Стога је значајно да се у савременом добу кроз политички оквир додатно отвара могућност да се питање и Алжирског рата и многа друга питања која извиру из корпуса колонијалног наслеђа, као што су питања комеморативних пракси и датума сећања, или питања повратка музеалија и артефаката бившим колонијама, сагледају на нов начин.
Остави коментар