О афоризмима француских аутора

Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије

Права храброст је бити храбар баш онда када то ниси (Жил Ренар). Ово је један од најпознатијих француских афоризама. Говори о храбрости, о унутрашњем напору човека да буде бољи, искренији, достојанствен, чак и онда када је тешко. Уклапа се у једну од класичних тема француских моралиста јер говори о човековим слабостима и његовој борби са самим собом. Истовремено, одраз је и француске историје и део идентитета. У српској јавности доста је писано о француској култури, уметности, начину живота, позната је и француска историја, међутим француски афоризам остао је само фрагментарно препознатљив. А управо је он важан сегмент спознаје француског духа и француске културе. Недавно се појавила књига Тријумф духа – антологија француског афоризма, аутора Александра Чотрића, која настоји да српској јавности представи и историју француског афоризма, као и њене ауторе и њихова дела. Српског читаоца упознаје са максимама и афоризмима Алфонса Алеа, Анри Бергсона, Франсис Бланш, Симон де Бовоар, Наполеона Бонапарте, Саше Гитрија, Жан-Лик Годара, Александра Диме, Алфонса Додеа и других. У ствари може се рећи, да се аутор определио да представи афоризме франкофоног простора јер је у књигу уврстио и на пример, дело Анри Фредерик Амијела из Швајцарске. Стога, ова књига јесте интересантна јер открива један нови свет француске мисли и изнова нас повезује са франкофоним простором.

Опчињен кратком и мелодичном француском фразом, Богдан Поповић, је започео еру тзв. београдског стила, што је био само један од начина на које су српски интелектуалци школовани у Француској или на француским узорима, желели да пренесу модел француске културе и њиме оснаже српску. Овај трансфер идеја и знања, али и свакодневних навика и стила живота, преносио се у директном и измењеном облику путем књижевности и позоришта. Познавање француског језика генерација на прелазу из 19. у 20. век, омогућило је српски додир са једном великом културом, чији делови су биле и мудре мисли и афоризми, који су преносили оно што су савременици називали „француски ђеније”. Вредно је поменути да је љубав према афоризмима у Србији друге половине 19. века имала и једна жена. То није била обична жена, већ српска краљица образована у Француској. Краљица Наталија желела је и успевала у томе да у српско друштво унесе дух великих култура и стога је њено интересовање за афоризам један од значајних момената повезивања и са француском културом, а које је време прекрило велом заборава. Отуда је добро да нас књиге као што је Тријумф духа изнова подсете и / или упознају са афоризмима француских аутора.

У француској традицији промишљања о човеку и друштву увек су имала веома значајно место. Кратка и јасна реченица у коју се сажима искуство, износи морална истина или неки парадокс са често хумористичким обртом, била је погодна за изношење ставова којима се дискутовало у салонима високог друштва, а касније од доба револуције и по кафанама. Развој француског афоризма посебно је везан за доба аутора који се интересује за људску природу, њене слабости, указују на илузије и друштвене појаве и понашање. Реч је о Моралистима. Неки од тих првих аутора у суштини нису писали класичне афоризме, али су предисторија онога што ће се касније тиме назвати. Мишел де Монтањ на пример, није писао афоризме, али је започео традицију личне рефлексије и изношења мишљења у краткој форми од неколико реченица. У 17. веку у делима Франсао де ла Рошфукоа, појавиле су се кратке, оштре, луцидне мисли о љубави, моралу, илузијама, егоизму и људској таштини. Његове Максиме сместиле су га на позицију родоначелника француског афоризма. У овом периоду значајне су и Мисли Блез Паскала и Карактери Жан де ла Брујера. Први није такође писао класичне афоризме, али је својим кратким текстовима о вери, људској слабости, утицао на њихов даљи развој, док је други имао скице друштвених појава које су садржале афористички тон. Сви ови аутори су били звезде париских салона и међу аристократијом ширили културу јасног, кратког и упечатљивог израза, што се поштовало као знак умности и социјалне интелигенције.

Доба просветитељства наставља са овом традицијом и може се рећи да афоризам постаје средство критике друштва, онако како га данас често препознајемо. Кратке, јасне реченице, духовите, али и са изразитим духом политичке свести, представљају нову и значајну етапу француског афоризма. Дух Француске револуције осећа се у целокупној култури овог доба и преноси и ван граница Француске. Стога је ово период у развоју француског афоризма који ће можда највише утицати на перцепције и начине његовог схватања и у каснијим епохама. Вовнар и Шанфор били су звезде француског афоризма тога доба иако су њихови ставови често били радикални и повезани са искуством Француске револуције. Афоризам као средство критике друштва од овог доба улази у културне токове и тамо ће трајно остати.

Иако је француска књижевност 19. века нагињала романима, романтизму, касније и симболизму, афоризам је ипак успео да остане присутан иако не доминатан. Жил Ренар, кога смо на почетку поменули, наставља традиције из ранијих епоха у свом Дневнику иако му афоризам није једина форма коју ствара. У 20. веку афоризам добија модерну и филозофску димензију. Неки од великих аутора такође се одлучују да пишу кратке интелектуалне рефлексије и есеје. Међу њима је и велики Пол Валери, као и Ролан Барт, док и Албер Ками и Семјуел Бекет такође утичу на дугу и специфичну традицију француског афоризма. Међу значајним ауторима овог периода који пишу на француском је и један од најпознатијих модерних афористичара, Емил Сиоран (Чоран) који је такође један од примера аутора који нису пореклом Французи, али пишу на француском језику. Овај Румун уводи парадоксалне и филозофске елементе у француски и светски афоризам и тиме утиче и на развој и облик савременог француског афоризма.

Краткоћа и прецизност, морална анализа, поигравање парадоксом, али и реализам и иронија, одлике су француског афоризма којем елеганција стила даје посебну вредност и препознатљивост. Стога упознавање са афоризмима француских аутора за српског читаоца отвара један нови свет спознаје Француске, њене културе, али и франкофоног света. Посебно је важно нагласити да је на историју развоја француског афоризма велики утицај имао развој политичких, економских и културних прилика у Француској, али и у свету. Као и да је то простор и француског утицаја, директног или посредног, свесног или несвесног, на друге културе, као и прожимања са њима. Данас ехо француског афоризма се препознаје и у француској популарној култури и свакодневној комуникацији, што доприноси и неговању идеје о француској посебности која вековима остаје као свеприсутни орјентир француског идентитета. Стога, уколико постоји жеља да се упозна један народ, његова култура и држава, простор спознаје француског афоризма и историје развоја јесте добар пут. Посебна вредност француског афоризма није само у његовој елеганцији и грациозности, нити у продирању у сурову реалност друштва, већ је у чињеници да провоцира контрадикторне идеје и подстиче на пропитивања сложености живота и перцепција стварности. Док усмерава ка томе да се истражи више перспектива, истовремено се уочава ерудиција и мудрост коју француски афоризми садрже и позива на дискусију. Није претерано закључити да без овакве историје француског афоризма као форме бритке критичке мисли, данас не бисмо имали ни лист „Шарли Ебдо” каквог га данас знамо, као ни друге видове савремене француске сатире.