ИНГУШЕТИЈА И ЧЕЧЕНИЈА

Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар

Чеченија данас представља регион о којем се у РФ говори понајвише у оквиру (гео)политичких хроника у смислу позитивног примера реинтеграције региона који је не тако давно био темељ нестабилности читаве државе. Ипак, до титуле безбедне области у коју се улаже на више различитих поља, Чеченија није стигла ни брзо ни случајно.

Након тријумфа у Првом чеченском рату и потпуног повлачења руских оружаних снага, дошло је до периода анархизације, уместо Чеченије. Наиме, након смрти Џохара Дудајева чеченски сепаратисти су изгубили не само лидера, већ и личност која је успевала да одржи на окупу међусобно, идеолошки и клановски веома удаљене елементе чеченског друштва. Први председник непризнате ЧРИ, након Дудајевљеве смрти био је Аслан Масхадов. Његова политика се номинално настављала на Дудајевљеву, али је ипак веома брзо одабрао једну од страна у оштром сукобу секулариста, исламиста и џихадиста у ЧРИ. Испоставило се, не само што није успевао да одржи баланс који се од њега очекивао, већ је и одабрао страну која није могла да победи и која је својом доминацијом учинила идеју чеченске сепарације, немогућом.

Масхадов је дужност лидера ЧРИ преузео 1997. године, са 45 година живота. Он потиче из клана Алерој, једног од највећих кланова у Чеченији, који улази у племе Нохчмахкахој. Масхадов је школовани официр. Прва војничка искуства је стекао у Грузији, на редовном одслужењу војног рока, а потом се одлучио и за војни позив. Члан је Комунистичке партије од 1972. године, а 1981. године дипломира и на Војној академији у тадашњем Лењинграду. Занимљиво, током студија његов психолошки профил је био оцењен као позитиван, док се његово држање спрам религије оцењивало као „позитивно уз одсуство спиритуализма”. За разлику од Дудајева који је активно суделовао у сецесији Естоније, Масхадов је много дуже био веран совјетској армији и идеји. Учествовао је у припреми војних акција у Виљнусу 1991. године, пошто је у претходне три године водио званично најуспешнији пук СССР-а у целом Балтичком региону. Масхадов је најдуже служио у Мађарској, 80-их година, где је командовао оружаном базом надомак Тата Бање, а потом и у Литванији.

У моменту када је напуштао оружану службу СССР-а, тј. у моменту распада ове државе, Масхадов је носио чин пуковника. У чеченску побуну се укључио релативно касно, тек у децембру 1992. године и то у доба најизраженијих размимоилажења на линији Чечени – Ингуши. Тек тада, Масхадов се одазива на позив Дудајева и ступа у службу ЧРИ, напуштајући оружане снаге РФ. Већ у марту 1994. године, Дудајев именује Масхадова за начелника генералштаба ЧРИ. Масхадов је активно учествовао у ратним дејствима током Првог чеченског рата.

Креатор је плана током Прве битке за Грозни и један од најзаслужнијих за почетне успехе припадника оружаних формација ЧРИ. Будући да се показао као бескомпромисан ратник и квалитетан тактичар, већ у фебруару 1995. године, Дудајев га именује за генерала ЧРИ. Масхадов је био и на челу оперативне групе која је осмислила и извела операцију „Џихад” у лето 1996. године, а која је резултирала поновним преузимањем Грозног и низа других насељених места од стране оружаних снага ЧРИ. Управо Масхадов је у име ЧРИ потписао Хасавјуртовски споразум, на основу којег су оружане снаге РФ у потпуности напустиле територију ЧРИ.

Октобра месеца 1996. године, Масхадов постаје премијер ЧРИ, истовремено задржавајући функцију начелника генералштаба и преузимајући ресор министра одбране.  Почетком идуће године, 27. јануара, Масхадов је изабран за председника ЧРИ, на првим изборима одржаним након престанка ратних дејстава.

Масхадов је на овим изборима освојио 59,3% гласова, на другом месту се нашао Шамил Басајев са 23,5%, а на трећем Јандарбијев са 10,1% и Удугов иза њих.  Масхадов је потом објединио функције председника ЧРИ и председника владе. У ово време Чеченија почиње да функционише чак и лошије, него у неким периодима ратних дејстава. Упркос томе што Грозни и Москва потписују серију споразума о међусобној сарадњи, разумевању и мирном решавању спорова, Чеченија клизи у анархију и хаос.

Масхадов једноставно није имао снаге да се одупре притисцима агресивне џихадистичке мањине. Басајев који је командовао де факто приватном армијом, у потпуности је и то свесно, потпао под утицај џихадиста са Блиског истока, који су дошли да се боре на страни његових одреда унутар оружаних формација ЧРИ.

Уводе се шеријатски закони, Чеченима се бране и назнаке секуларности, затварају се сва врата могућој сарадњи са хришћанским субјектима у свету, а Басајев и његови следбеници почињу да се понашају као аутистични поклоници култа смрти и организују терористичке нападе не само широм Северног Кавказа, већ и у бројним градовима са руском етничком већином у РФ. Прописи који се доносе неретко имају и одлике бизарности. Тако, кривични закон бива преписан из суданског, у првој редакцији чак и без измена казни које су у то време биле прописане у овој афричкој земљи, па се тако као одштета помиње предаја одређеног броја камила.  Масхадов није имао ни снаге, ни воље да се супротстави овим појавама. Напротив, он склапа политичке савезе са џихадистима, приближава се Басајеву од ког очито истовремено зазире и постаје директан саучесник у терористичким активностима. Наравно, ово деловање је руску јавност која је била уморна од чеченских крвавих сцена, поново мотивисало на реакцију и заштиту од ширења сукоба. Није само руска јавност била испровоцирана.

Господарење криминалих групација, интерни сукоби, свакодневне несташице и наметање правила која су Чеченима ипак била страна испровоцирало је читаве чеченске кланове на оштру реакцију.

Клан предвођен врховним верским ауторитетом Чеченије тог доба Ахмадом Кадировим и који се истакао у борби за чеченску независност, одлучио је да потражи савезника у Кремљу и са једне стране се докопа позиција моћи, а са друге стране прекине са безвлашћем у које је ЧРИ дубоко запала. Економска криза је погодовала овом плану и око Кадирова и посредно руских снага се окупља све већи број секулариста, али и исламиста, противника терористичког деловања и џихадистичких стремљења.

Управо међу такве исламисте можемо да убројимо и Ахмада Кадирова, али и његовог сина Рамзана. Сам џихад и радикалне методе, нису биле истина стране ни Ахмаду Кадирову. Као муфтија чеченски, он је позивао директно чеченске борце на џихад  и истовремено им давао упутства на који начин да се боре против руских снага. Након што је именован за првог човека Чеченије после победе федералних снага у Другом чеченском рату, А. Кадиров је на питање руског новинара, због чега је изјавио да је дужност сваког одраслог Чечена да убије 150 Руса, одговорио: Не, ја нисам говорио о 150 Руса. Говорио сам –побијте их колико год можете.