Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Један од најзначајнијих биографа 15. века свакако је Константин (Костенечки) Филозоф, страног порекла који је у Србију дошао око 1411. или 1412. године након пропасти Бугарске и ту заувек остао. Био је веома учен човек, добар познавалац историје и географије, византијских и старих грчких историчара, зналац више језика – отуда и титулисање од савременика – преписивача: „филозоф” и „граматик”. Прво је живео на двору Стефана Лазаревића, а по идеји и са одобрењем деспота, основао је чувену књижевну и правописну школу – Ресавску школу (прва половина 15. века), са седиштем у манастиру Манасији, задужбини деспота Стефана Лазаревића, који је био, такође, књижевно образован, умна и песнички обдарена личност. За потребе ресавске школе којом је руководио написао је Сказаније о писменех (Књига о правопису), a када је деспот Стефан Лазаревић умро 1427. године, по налогу ондашњег српског патријарха Никона и „дворских начелника”, Константин је написао и деспотову биографију (животопис или житије) под називом Живот деспота Стефана Лазаревића негде око 1431. године. Биографија је позната и по томе што хагиографско (светачко) бива потиснуто у други план, а уместо тога у први план избијају историја, прави живот, путовања, разни догађаји, природа, тачност података, управљање државом, те унутрашњи живот и људске судбине постају преокупација аутора.
У биографији Константина Филозофа, Стефан Лазаревић се открива читаоцу као велики државник, храбар ратник, добар дипломата, као уман, мудар и побожан човек, као књижевник и врстан говорник, као путник који је обилазио земље и многе градове, и при томе, увек мислио на свој народ и своју земљу – да је изгради, учврсти, културно уздигне и утемељи на дуже време. Отвара школе, подиже Београд, пише поезију и чита разноврсне књиге које се допремају за њега. Међутим, његово житије није само биографија владара него мемоари човека који верно и документовано описује време, догађаје и људе. Тако он у своје дело уноси и преглед раније историје, онога што је претходило: даје генеалогију Немањића, историју Лазареве владавине, јачање отоманске империје и надирање Турака на запад, описује Косовски бој, прилике после боја, дипломатско деловање кнегиње Милице, итд. Из наведеног може се закључити да је ово дело изванредан историјски извор, а да би се дочарало колико је имао смисла за детаљ и тачност и колико је историјског у његовом делу, као илустрација биће приказана само три одломка – записа: први је Запис о Косовској бици, други Запис о смрти Краљевића Марка и најинтересантнији за читаоце Опис града Београда.
Запис о Косовској бици је кратак и настао је најмање четрдесет година после битке. У њему се говори како је Амурат покорио многе земље, па је кренуо и на српског кнеза Лазара који је устао да брани свој народ („своје удове”), али и Христову веру, чврсто решен да у бици одбрани свој хришћански свет, „или сам да умре” и себе овенча венцем страдалника и мученика. По самом прилазу овом проблему, овај део записа умногоме подсећа на део увода у Јефимијиној Похвали кнезу Лазару, у коме се истиче та иста његова намера – да брани свој народ и своју веру и да као прави хришћанин, ако треба, и властитом крвљу плати тај свој наум. Ношен вером у Бога, он је пошао „на Исмаилћане” и битка се десила на Косову.
Потом се говори о „благородном Милошу”, кога су завидљивци, уочи борбе, оклеветали и осумњичили „као неверна”. У жељи да потврди верност и покаже храброст, он је нашао пут и дошао до „гордога страшнога самодршца”, зарио мач у њега и сам пао од мача. Овај други сегмент умногоме подсећа на народну песму Кнежева вечера, у којој се пева о зависти других великаша и њиховој сумњи у Милошеву верност према кнезу, као и о његовом зарицању да ће убити турског цара Мурата и тиме потврдити своју оданост кнезу, вери и народу.
Константин приповеда како су Срби у прво време одолевали и побеђивали, али и то да су Турци коначно победили и да су заробљеном Лазару одсекли главу. Мотив издајства овде се не спомиње, нити се говори о Вуку Бранковићу као његовом носиоцу. Запажају се елементи косовске легенде којој ће касније бити додат и мотив издаје. У завршном делу овог записа из Живота деспота Стефана Лазаревића наводи се и тачна година, месец и дан битке: Ова битка била је године 6897 (1389), месеца јунија (у) 15 (дан). Лазар је сахрањен у својој задужбини Раваници. Његову смрт, која је у исто време и пораз Српства и губитак слободе и царства, сви су оплакивали: А тада, тада не беше место у целој тој земљи где се није чуо тужан глас ридања и вапај, који се не може ни са чим упоредити (Константин Филозоф: 104). Мала временска дистанца између догађаја и писања о њему даје овом запису вредност историјског документа и спада у ред најстаријих сведочења о овом догађају.
Запис о смрти Краљевића Марка је још краћи од претходног. Бајазит полази са војском на Угровлахе (Румуне), прелази Дунав и 1394. године сукобљава се са самодржавним војводом Јованом Мирчом. На страни Турака, као вазали борили су се краљ Марко и Стефан Лазаревић. То није била њихова воља него вазалска обавеза, морање. А да би се потврдила та чињеница наводе се речи које је Марко упутио пре саме погибије: Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату (Константин Филозоф: 105). Ове речи потврђују трагику и величину српског јунака који је био турски вазал. Очевидно, није могао да се помири са сазнањем да он као хришћанин ратује (на страни Турака) против хришћана. То је касније утицало да се његова вазалска улога умањи, чак и занемари, а у прилог томе говори и циклус народних епских песмама о Краљевићу Марку које избегавају да говоре о његовом вазалском односу, већ га истичу га заштитника српског народа. Многи управо у овом сведочењу Константина Филозофа траже корене велике популарности Марка Краљевића у јужнословенској усменој традицији.
На самом почетку Описа града Београда, Константин Филозоф велича деспота Стефана као мудрог и вештог владара. Београд је био град који се налазио „у пределима српским”, а „на срцу и плећима угарске земље”. Стефан је вештом дипломатијом и пријатељством са угарским владарем Жигмундом успео да „измоли (га) од Угара”. Константин описује Београд као један од великих древних (градова), а на красном месту, као мало где у васељени и поставља питање: Рече ли ко да било где (постоји) такав град? (Константин Филозоф: 101). Константин, користећи се општим местом средњовековне књижевности, истиче своју немоћ да писаном речју искаже какав је положај, изглед и лепота (Београда)?! Константин Филозоф проналази и бројна упоришта за своју тврдњу да је Београд налик Јерусалиму: Овај (Београд) заиста беше седмоврх, веома велики и прекрасан, сличан Сиону у вишњем Јерусалиму (Константин Филозоф: 101). Поређење Београда са Јерусалимом, повод је за библијске цитате у тексту. Уместо Јелеона, Београд има своју рајску реку, која тече ка истоку (Дунав). Од осталих хришћанских места помињу се Гестимански врт, гроб Господњи, дом Давидов и слично.
Константин истиче да је деспот увидео стратешки положај Београда и како би обезбедио додатну сигурност граду опасао га је са свих страна кулама. Међутим, више од тога њега чине сигурним и две реке које га утврђују: (Београд) је имао приступ само са југа, (а) са истока, запада и севера изузетно јако су га штитиле реке (Константин Филозоф: 101). Деспот је најбогатије људе населио у Београд, а привукао их је ослобађајући их разних намета, пореза и дајући им бројне повластице. Они који су имали новца куповали су делове Београда и на тај начин постајали његови становници и уживали у свим привилегијама које им је давао деспот. Такође, уколико би трговина била у некој другој области, деспот је давао писмо у којем се потврђује да су становници Београда, те им је тако омогућавао ослобађање од плаћања путарине и царине. Због свега наведеног, Београд је постао веома привлачан град за живот и непрестано су га насељавали нови становници. Деспот Стефан га опрема, како каже Константин, као царски двор, намеравајући несумњиво да Београд буде достојна престоница српског народ: И више од (свих својих) градова овај (град) је (Деспот) чувао и снабдевао свим што је потребно, јер беше царски дом (Константин Филозоф: 103).
Читање ових одломака довољно казује да Константин уме добро да компонује и узрочно-последично слаже збивања. Тако је у запису о Косову прво дао осврт на долазак Амурата и турску претњу; затим решеност родољубивог и религиозног кнеза Лазара да му се супротстави; тренутак саме битке и опис подвига Милоша Обилића, одолевање Срба и погибија кнеза Лазара, општу тугу и жал у целој земљи. И не само овај запис, већ и цела биографија издељена је на унутрашње целине које хронолошки приказују живот деспота Стефана. Много је историјских чињеница, много појединости, прелепих описа, особито када приказује Београд који је изградио Стефан Лазаревић. Тако су се живот једног владара и историја једног народа срели и помешали у једном изузетном делу. Константин Филозоф својим делом уноси одређене новине у биографски жанр. У средњовековној књижевности житија су овоземаљски живот углавном тумачила као знак Божје воље, тако да се ток догађаја у животу неке личности није доводио толико у везу са природним узроцима. Углавном су више објашњавана као казна за грех или као награда за богоугодно дело. Такав угао гледања је промењен у Животу деспота Стефана Лазаревића, те аутор више посматра „царствене летописне књиге”, него светачке обраде и верске обрасце у портретисању владареве личности. Ово житије је трајно сведочанство једног времена и изузетног владара који је од Београда 1405. године направио престоницу српског народа, што Београд и данас, после више од 6 векова, и даље јесте. Колика је величина био сам деспот Стефан Лазаревић говоре и завршене речи Константина Филозофа где он као странац и туђинац оплакују његову смрт, али исказује и опомену у речима Оплакуј опет, бели граде, своју потамнелост! Да ли смо се Деспоту и Константину Филозофу одужили и захвалили на прави начин? Уколико пронађемо одговор на oво питање, постоји могућност да ће нестати та потамнелост и да ће деспотов град поново засијати својом белином.
Литература:
- Богдановић, Д. (1980). Историја старе српске књижевности, Нолит, Београд.
- Кашанин, М. (1975). Српска књижевност у средњем веку, Просвета, Београд.
- Константин Филозоф, Повест о писменима, Житије деспота Стефана Лазаревића, приредила Јовановић Гордана, (1989). Српска књижевна задруга, Београд, стр.100–105.
- Трифуновић, Ђ. (1967). Стара српска књижевност, Библиотека књижевност у школи, Београд
- Трифуновић, Ђ. (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Нолит, Београд
Остави коментар