Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
У низу акција које су после шестојануарског државног удара организовали водећи кругови усташке емиграције на територији Југославије посебно место по одјеку и у земљи и у иностранству, а нарочито по последицама на подручју Лике и Приморја, има напад групе припадника усташке организације на жандармеријску станицу у селу Брушанима код Госпића, на почетку септембра 1932. године. Иако је акција била ограничена на релативно узак круг учесника, а по свом непосредном учинку није прелазила оквире политичког инцидента, напад групе усташа на ту жандармеријску станицу, због друштвено-политичких прилика у ондашњој Југославији и њеног међународног положаја у то време, сматран је и у земљи и у иностранству значајним догађајем, па је та усташка акција и по свом називу, свакако више по томе шта је требало да буде, него по томе шта је уистину била, остала позната као Лички устанак или Личка побуна. Како је већ споменуто, тај се догађај и збивања око њега не могу посматрати независно од унутрашњих прилика и међународних односа Југославије у то време, посебно од њених односа са ондашњом фашистичком Италијом.
У нашој послератној историографији тзв. Лички устанак није био предмет посебног истраживања. У појединим радовима који се баве проблематиком друштвено-политичких прилика на подручју Хрватске у међуратном раздобљу, односно организацијом и акцијама хрватске екстремне политичке емиграције, има помена и фрагментарних података и о томе догађају. Задатак нашег прилога је да, без претензија да до краја исцрпи тематику о којој је реч, покуша да реконструише и осветли главна збивања око припрема, извођења и реперкусија тзв. Велебитског или Личког устанка.
Главна документациона основа овога прилога јесте истражни и судски материјал настао при истрази и суђењу појединим учесницима у припремању и извођењу акције. Тај се материјал чува у фонду Државног суда за заштиту државе у Архиву Југославије у Београду. Користили смо се, такође, подацима који се о тзв. Личком устанку могу наћи у архивској грађи Архива СР Хрватске у Загребу, у чехословачким архивима у Прагу и подацима о томе у извештајима немачких дипломатских представника у Југославији. Мноштво података, нарочито о нападу на жандармеријску станицу у Брушанима, може се наћи у оновременој домаћој и страној штампи. Тим подацима користили смо се не толико као материјалом за реконструкцију збивања, колико као документацијом о одјеку догађаја у земљи и иностранству.
I
Укидање уставног и парламентарног поретка 6. јануара 1929. године у корист режима диктатуре краља Александра значило је истовремено и пооштрење курса националног и државног унитаризма. Брзо су нестајале првобитне илузије у широким народним слојевима да ће се без непрекидних међустраначких нетрпељивости и борбе за власт моћи лакше прићи решавању економско-социјалних проблема. За одузете основне грађанске слободе и присилну националну нивелацију шестојануарски режим није био кадар да пружи никакву накнаду на економско-социјалном пољу. Због тога се његова социјално-политичка основица морала непрестано сужавати. Појачани национални притисак изазивао је појачани национални отпор. Са наиласком велике економске кризе општа ситуација се компликовала још више. Пораст незадовољства због националних и социјалних прилика потхрањивао је амбиције и изгледе на успех раније малобројних жаришта екстремних националиста, пре свега на подручју Хрватске. Тешкоће које су изгледале све озбиљније принудиле су и владајуће кругове савезничких земаља (нарочито Француске и Чехословачке) да, бојећи се унутрашњих потреса у Југославији и међународних заплета до којих би могло доћи, инсистирају код југословенских владајућих кругова на напуштању режима отвореног краљевског апсолутизма и враћању на какав-такав уставни и парламентарни живот.
Ограничено попуштање стега октроисаним уставом од септембра 1931. године, затим изборима за Народну скупштину и Сенат, и одлуком да се образује општејугословенска политичка странка (тзв. Југословенска радикално-сељачка демократија, касније названа Југословенска национална странка), требало је да створи уверење о напуштању режима краљевског апсолутизма. Све те нове мере и институције пре су имале да буду нове форме иза којих ће се сакрити стара суштина, него што су уистину означавале враћање на грађанске и политичке слободе. За проблематику о којој је овде реч битно је да политика националног и државног унитаризма није претрпела никакве измене. Ипак је, макар и ограничено, попуштање стега омогућило виднији изражај незадовољства широких радних слојева због економско-социјалних прилика, нарочито на подручју Хрватске, и због оштрих репресалија против испољавања националне индивидуалности. То незадовољство у току пролећа и лета 1932. године испољило се у више махова на зборовима сазиваним ради оснивања поменуте режимске странке, а које је незадовољно становништво често претварало у антирежимске демонстрације или у прилично бројне, додуше, изоловане и спонтане народне побуне у разним крајевима земље.
Интензивно превирање у Југославији, које није ишло у прилог службеном унутрашњополитичком курсу, утицало је да још више него раније у политичким круговима суседних земаља, Италији, Мађарској и Бугарској порасту наде у могућност грађанског рата у Југославији и њеног распада. Ондашњи владајући кругови тих земаља, као што је познато, били су непомирљиви противници политичке мапе југоисточне Европе скројене Версајским мировним уговорима. Сва три поменута суседа Југославије имала су претензије на поједине њене делове. Због тога су владајући кругови тих држава и раније, а посебно након шестојануарског државног удара, пружали азил не само политичким емигрантима из Југославије већ и мање-више морално и материјално потпомагали њихову делатност. Онај део југословенске политичке емиграције који је ишао не само против политичког уређења у Југославији, него против ма какве југословенске државне заједнице, био је добро дошао ревизионистичким снагама у тим суседним државама као употребљиво оруђе за остварење њихових планова.
II
Половином 1932. године, када је већ читав привредни живот у Југославији био снажно захваћен економском кризом, а њене политичке реперкусије биле утолико снажније због нестабилних политичких прилика, у суседној фашистичкој Италији већ је постојала организована група хрватских екстремиста на челу са А. Павелићем. Још знатно пре тешке кризе у коју је запао грађански политички живот у Краљевини СХС због крвопролића у Народној скупштини јуна 1928. године Анте Павелић је избио у врх хрватских грађанских екстремних националиста, припадника Хрватске странке права (ХСП-а). На последњим парламентарним изборима септембра 1927. године изабран је за народног посланика. Након познатог атентата на посланике ХСС-а, заједно са А. Трумбићем, Павелић се прикључује посланичком клубу Сељачко-демократске коалиције (ХСС и СДС). Иако је вођство СДК повукло своје посланике из Народне скупштине у Београду, одбивши да призна пуноважност њених одлука за подручје Хрватске, сматравши да је немогућ споразум са водећим политичким странкама у Србији, оно ипак није сматрало да је немогуће решење хрватског питања у оквиру заједничке југословенске државе. А. Павелић је, међутим, као уосталом и раније, иступао са супротног становишта. Уз написе у штампи, у којима је истицао како се Хрватска странка права и пре и после 1918. године залагала за независност Хрватске, Павелић је у другој половини 1928. године, налазећи подршку у иначе уском кругу правашке омладине, радио је на организовању илегалних терористичких група које су себи ставиле у задатак борбу за независну Хрватску. Двојица од актера тих група, који ће касније играти значајну улогу у активности усташке емиграције, Бранимир Јелић и Густав Перчец, илегално су напустили земљу још пре шестојануарског заокрета.
Повезан са ревизионистичким круговима у иностранству, Павелић је у другој половини 1928. године, у време када се криза између вођства ХСС и вођстава коалиције на власти (радикала, демократа, словеначких клерикалаца, Југословенска муслиманска организација) све више заоштравала, настојао је да тај јаз што више продуби. Познато је да је врло спремно и агилно прихватио и одиграо улогу посредника за тајни састанак октобра 1928. године у Бечу између В. Мачека и представника мађарског министарства иностраних послова. Државни удар 6. јануара 1929. године био је за Анту Павелића знак да тежиште своје акције треба да пренесе на безбеднији терен. Он је већ средином јануара 1929. године напустио земљу и обрео се у Бечу. Ту је још од распада Аустроугарске постојала група Хрвата, углавном група бивших аустроугарских официра око генерала Саркотића. Они су, незадовољни стварањем заједничке јужнословенске државе, водили акцију против ње и сањали обнову Хабзбуршке монархије. А. Павелић се одмах повезао са том групом, настојећи да се у својој сепаратистичкој акцији користи већ од раније успостављеним везама између појединих личности поменутог бечког круга и истакнутих личности аустријског и мађарског политичког живота.
Одласком у иностранство ради продужавања борбе, оданде, за независну Хрватску, Павелић је, у ствари, учинио одлучан корак на путу да он и његови једномишљеници, и у земљи, и у иностранству, без озбиљније социјално-политичке основице у домовини, помагани и издржавани од ревизионистичких кругова у иностранству, постану њихово оруђе у комбинацијама око прекрајања политичке мапе Подунавља и Балкана. Један од првих Павелићевих потеза, који је наишао на бројне коментаре у европској штампи и на врло оштро реаговање југословенских владајућих врхова, био је његов сусрет априла 1929. године у Софији са шефом македонске екстремне емиграције Иваном Ванчом Михаиловом и споразум са њим о заједничкој сарадњи с циљем издвајања Хрватске, односно Македоније из Kраљевине СХС. С обзиром на то да су југословенски владајући кругови веома оштро реаговали у поводу споразума о заједничкој акцији хрватских и македонских сепаратиста, аустријске су власти, да би се избегле компликације у односима са југословенском владом, отказале гостопримство А. Павелићу. Он тада налази уточиште у Италији са чијим је политичким круговима био од раније повезан. Италија ће већ од 1929. године постати главна база за окупљање, организовање и терористичку активност хрватских сепаратиста против југословенске државне заједнице. Другим речима, фашистички владајући врхови ондашње Италије укључују усташки покрет у своју стратегију и тактику у спољнополитичкој оријентацији према Југославији.
Уз подршку италијанских власти А. Павелић и његови најближи сарадници окупљају малобројне емигранте из Југославије и почињу да врбују припаднике хрватске економске емиграције из појединих европских земаља и Америке. У Италији је под покровитељством фашистичких власти, ударен 1930. године у организационом смислу темељ усташкој организацији, па су у вези с тим, исте године, формиране и прве оружане групе и усташки логор. У њима су обучавани заврбовани људи да би групно или појединачно упућивани у Југославију ради вршења атентата на истакнуте личности шестојануарског режима или дизања у ваздух важнијих јавних објеката. Све је то требало да подгрева атмосферу неспокојства и неизвесности и буде доказ нестабилности политичких прилика у Југославији, па и њене неодрживости као вештачке творевине. Уз протест који су југословенски званични органи уложили министарству иностраних послова Бугарске, због тога што су бугарске власти толерисале овај отворени атак на јединство Kраљевине СХС, у Београду је одржан процес пред Судом за заштиту државе против А. Павелића и Г. Перчеца који је пратио Павелића у Софију. Јула 1929. године обојица су у одсуству осуђени на смрт.
Та активност припадника усташке емиграције поклапала се, наравно, у то време, у условима мање или веће затегнутости у међудржавним односима Југославије са Италијом и Мађарском, са тежњама и плановима владајућих кругова тих земаља у односу на Југославију. Што се тиче Италије, заоштравање националних односа у Југославији после шестојануарског државног удара и погоршања положаја широких радних слојева, услед економске кризе која се приближавала катастрофалним размерама на почетку 1932. године, тамо се веровало у најскорије веће потресе у Југославији, па су њени владајући врхови одбили настојања која су на почетку 1932. године долазила из Београда. По италијанским изворима, вести су стизале од самог краља Александра, и ишле за отклањањем узрока лоших међудржавних односа. Краљ Александар је рачунао да би сређивањем односа са Мусолинијем знатно олакшао и међународни положај Југославије, и у исто време лишио хрватске сепаратисте главног упоришта. У току фебруара и марта 1932. године путем посредника, измењане су поруке између краља Александра и Мусолинија. Обојица су један другом изнели гледишта о садржини евентуалног југословенско-италијанског споразума о регулисању међусобних односа. Чини се да је краљ Александар био спреман на знатне уступке Мусолинију, али је овај, понет надом на скори распад Југославије, прекинуо даљу размену мишљења. Са прекидом преговора у пролеће 1932. године и погоршавањем југословенско-италијанских односа повезана је и већа активност усташке емиграције и у пропагандној делатности и у припремању и извођењу диверзија.
III
На основу сачуваних података из истраге и са суђења учесницима тзв. Личког устанка не може се сигурно тврдити када је у Госпићу и на његовом подручју оформљено прво језгро усташке организације. Извесно је, међутим, да је у пролеће 1932. године такво језгро постојало и да се од тада интензивно радило на његовом ширењу. Главна личност тога језгра „интелектуални вођа“ био је Андрија Артуковић, адвокат у Госпићу. Осим њега, важнији актери усташке организације на том подручју били су Марко Дошен, трговац, Јурај-Јуцо Рукавина, бивши официр, Јосип Томљеновић, Никола Орешковић, трговци и Јосип Јапунчић, порески чиновник. То језгро било је у вези са усташким вођством у иностранству. Неки од њих су под разним изговорима путовали у Италију или Аустрију, где су се састајали са А. Павелићем, Г. Перчецом и другим водећим личностима усташке емиграције. За главни пункт одакле ће се пребацивати оружје у земљу одређен је Задар. У исто време са пребацивањем оружја, које је почело у пролеће 1932. године, чланови госпићке усташке групе настојали су да организацију прошире не само у Госпићу, него да створе упоришта и по селима Лике и Приморја. У току пролећа и лета 1932. они су успели да заврбују известан број сељака, углавном из ових села: Луковог Шугарја, Kалиноваче, Пазаришта, Ризвануше и Kланца. Ј. Рукавина, који је живео у Kланцу био је као нека врста споне између водеће групе у Госпићу и заврбованих сељака.
У агитацији која је претходила непосредној акцији у Лици, Артуковић и његови сарадници су ширили вести да борбу за независност Хрватске помаже Италија. Са италијанском владом, причало се, усташко главно вођство има споразум да се Италији уступи Триглав и долина према Љубљани, а да ће Италија уступити Хрватској Трст и Ријеку. Да би се привукло што више присталица за планирану побуну ширене су у народу гласине да је Велебит пун униформисаних и наоружаних усташа, а да и у Босни крстаре усташке групе. Полазећи од сазнања о наглом погоршању економско-социјалног положаја радних слојева и јачању левих струјања у народу, усташко вођство је непрекидно упозоравало своје присталице да строго воде рачуна о томе да се припремана акција не претвори у „комунистички преврат“.
У оквиру планиране усташке акције у Лици замишљен је био и евентуални напад и освајање касарне и арсенала госпићког гарнизона. У том циљу водећа група у Госпићу настојала је да у усташке редове увуче и војна лица. Судећи по истражним и судским материјалима, резултати су били прилично мршави: свега два наредника (Јосип Чачић и Анте Малбаша) приступили су усташкој организацији. Неколико других војних лица касније је било под истрагом, али више због тога што су били осумњичени. Иако обавештени о усташком роварењу по гарнизону, нису то благовремено пријавили. Мада је већ у првим месецима 1932. нешто оружја пребачено углавном из Задра, а мања количина из Ријеке, највећа количина оружја и муниције стигла је 28. августа 1932. неком италијанском лађом. Товар је из Задра пребачен до Kусача Драге, а одатле на Велебит и затим раздељен члановима организације који су га делили даље поверљивим људима. Ради ефектнијег дејства пропаганде о постојању усташа на Велебиту, јула 1932. пребачено је из Задра на Велебит пет униформисаних и наоружаних припадника усташке емиграције. Са последњом пошиљком оружја 28. августа допремљено је из Задра још пет усташа. До напада на жандармеријску станицу у Брушанима, групу пребачених усташа хранио је и по потреби сакривао заврбовани сељак Леополд Шупер из Луковог Шугарја.
Према изјавама неких учесника, „устанак“ је требало да почне 25. септембра 1932. године. Почетком септембра, међутим, наводно је поручено из Задра да устанак треба одложити за пролеће 1933. године. Судећи по изјавама усташке организације у Госпићу, изгледало би да је група усташа пребачена из Задра, са још неколицином заврбованих лица из Госпића и околине, на своју руку напала жандармеријску станицу у Брушанима. Вероватније је извршени напад резултат заједничке одлуке усташких првака у Госпићу и руководства у Италији и да је то у исто време требало да буде знак за ширу и масовнију акцију која је, међутим, изостала. Наравно, тешко је претпоставити да би до напада групе усташа дошло не само без знања, него и без одобрења највиших власти Италије, од којих је у ствари и зависио опстанак усташке организације. Уз тадашње односе са Југославијом и претензије на југословенске територије, италијанским владајућим круговима је свакако одговарало да се колоквијално ,,ланац мало отпусти и пас пусти у непријатељско суседство.“ Ако акција не добије жељене размере, појачаће унутрашње тешкоће у Југославији и даће осећање нестабилности.
Чињеница да је главни коловођа усташке организације у Лици Андрија Артуковић емигрирао у Задар неколико дана пре напада на жандармеријску станицу, упућује на закључак да је знао шта ће убрзо да се догоди. Резоновао је, по свој прилици, овако: уколико подухват не успе, боље је да се налази с оне стране границе. Уколико, пак, подухват добије жељене размере, неће му бити тешко да се врати. Уз то још неке околности указују на то да напад на жандармеријску станицу у Брушанима није својевољни акт учесника напада, већ да је део шире замишљене и координисане акције. Усташком иступу у Лици претходила је појачана антијугословенска пропаганда у Италији, при чему је истицано право Италије на Далмацију. Осим писања штампе и брошура о томе, одржавани су зборови, чији су сазивачи обично били водеће личности иредентистичких организација. Такви су били Савез ратних добровољаца и сињих Далматинаца и Савез одбора за далматинску акцију. На зборовима су говорили истакнути функционери фашистичке власти. Kарактеристично је и то да су у року од неколико дана, у првој половини септембра, уз напад у Брушанима, извршена два покушаја упада на југословенску територију: један из Бугарске и један из Албаније. Било је више него јасно да се радило о синхронизованој акцији.
Из сачуваних архивских података може се закључити да је у припремама и у доношењу одлуке о непосредној акцији у Лици учествовао шеф усташке емиграције А. Павелић. Све указује да је напад извршен по његовом наређењу, што другим речима значи по одобрењу италијанских власти.
Напад на жандармеријску станицу у селу Брушанима код Госпића извршен је ноћу између 6. и 7. септембра 1932. године. У нападу је, уз десет пребачених усташа из Задра, учествовало и неколико чланова усташке организације са госпићког подручја. Непосредно пре диверзије пресечене су телефонске и телеграфске везе са Госпићем. Пре него што су осули ватру на жандармеријску станицу, један од учесника привукао се згради и под врата подметнуо паклену машину. Kад је одјекнула експлозија, нападачи су на зграду осули паљбу. У станици су се тренутно налазила свега два жандарма, и одмах су одговорили ватром. Обострана паљба трајала је нешто мање од пола сата, а тада су се нападачи повукли. Ниједан од жандарма није страдао, али је зграда жандармеријске станице била знатно оштећена. Док је главнина усташке групе пошла на жандармеријску станицу, две мање групе су упућене да нападну станове командира, односно његовог заменика, како би их спречили да пођу у помоћ жандармима у станици. Они су такође из својих станова одговорили ватром. Чини се да група усташа пребачених из Задра није имала намеру да се после пушкарања са жандармима врати одмах на италијанску територију. Део учесника у нападу, они који су иначе легално живели у земљи, вратио се кришом под заштитом мрака својим кућама, док се десет униформисаних усташа повукло у шуме на обронцима Велебита.
Одмах после напада на жандармеријску станицу у Брушанима у Задар су побегла још три истакнутија члана госпићке усташке групе: Ј. Томљеновић, Н. Орешковић и И. Шарић. У редове осталих чланова, односно личности које су на било који начин биле уплетене у усташку делатност, увукао се страх да ће бити откривени и похапшени. Најважније је било ослободити се оружја, па им се читава активност наредних неколико дана у томе и састојала. Покушаји немира у делу Хрватске, инспирисани из иностранства, наишли су на веома оштро реаговање југословенских владајућих врхова. На подручје Лике и Приморја послата су одмах појачања жандармерије и војске. Упоредо са потерама за групом усташа, широка истрага обухватила је читаво подручје Лике и Приморја. Само неколико дана после напада на жандармеријску станицу у Брушанима потере су ушле у траг усташама. У оружаном сукобу 14. септембра 1932. код села Јадовно, погинуо је члан усташке групе, Стјепан Девчић. Остали су успели да побегну на острво Паг, а одатле да се поново пребаце на копно и нестану у правцу Задра.
Андрија Артуковић, који је у време марсејског атентата боравио у Француској, ухапшен је и на југословенски захтев предат југословенској полицији. На саслушању у Управи града Београда Артуковић је изјавио да је из Југославије побегао 31. августа 1932. године, а да се 2. септембра састао на Ријеци са Павелићем и В. Сервацијем. После напада усташа на жандармеријску станицу у Брушанима ишао је на састанак са Павелићем у Венецију. Павелић му је тада рекао да, иако акција сама по себи није важна, он је хтео да испита упорност усташа, одјек акције у народу и реаговање органа власти.
Догађаји у Лици изазвали су велико интересовање иностране политичке јавности, што се изразило у бројним коментарима штампе, посебно италијанске и мађарске. Kао одговор на писање југословенске штампе, која је указивала на мешање иностраних чинилаца у југословенске унутрашње ствари и разобличавала њихове праве намере, италијанска, а са њом и мађарска штампа и радио, искористили су збивања у Лици за драматизовање унутрашњополитичких прилика у Југославији. Акција групе усташа у Лици и интервенција југословенских државних органа на том подручју приказивани су као почетак грађанског рата у Југославији. Исто тако, напад усташа на жандармеријску станицу у Брушанима приказиван је као одлучан заокрет у борби Хрвата против владајућих кругова у Београду: прелаз са политичке на оружану борбу.
С обзиром на стварне размере усташке завере и саме акције која је из тога произашла, ширина и оштрина противакције државног апарата на први поглед готово да је несхватљива. Читав државни апарат на подручју Лике и Приморја, знатно појачан војском и жандармеријом, стављен је у покрет. Сазнање о тешким материјалним приликама народа и уз то о незадовољству хрватског живља због званичног курса режима у националној политици, чинило је основу страха владајућих врхова да је усташко-италијанска демагогија могла имати успеха. Иза оштрине у реаговању стајала је, такође, намера да се утера страх у кости евентуалним новим бунтовницима. Наравно, драстична противакција на подручју зараженим усташко-италијанским роварењем требало је да буде и порука италијанским владајућим врховима.
После диверзије у Брушанима предузето је темељно прочешљавање подручја Лике и Приморја. Потрага за оружјем и људима који су било како, често и не знајући о чему се заправо радило, били умешани у пребацивање и раздеобу оружја које је стизало са италијанске територије. Том приликом, осим учесника у завери, похапшено је или злостављано мноштво недужних људи, само зато што је код њих пронађено оружје. Испоставило се да се приличан број сељака, притиснут материјалном бедом, бавио шверцом и препродајом оружја.
При претресању терена учињене су и значајне материјалне штете људима. На подручју Велебита у потрази за оружјем и сакривеним одметницима, било из освете, било из предострожности, спаљиване су појате, стогови сена и слично. Такви поступци органа власти нису могли да делују позитивно на политичко расположење становништва онога краја. У ствари, лојално држање становништва хтело се обезбедити застрашивањем а не економско-социјалним мерама и побољшањем његовога политичког расположења. Право опсадно стање на том подручју трајало је више месеци. Kако је који крај био у центру пажње истраге, тако је следила забрана кретања становништва ван места сталног боравка, без посебних дозвола власти. Исто тако, дуже време било је забрањено кретање пловних објеката приватних власника на подручју општине Kарлобаг, а вероватно и суседним приобалним општинама, што је нанело материјалне штете њиховим власницима. Упркос ћутању контролисане домаће штампе о репресалијама у Лици и Приморју, вести о томе су се разносиле тајно и, како то обично бива, добијале фантастичне размере. Говорило се, на пример, да се дневно прогони ,,из Далмације по 200—300 особа, већином сељака…“, да је ухапшено и испребљено на хиљаде људи, да су страхоте Великог рата мање него страхоте које преживљава народ у личком и приморском крају и сл.
Лички догађаји погоршали су иначе заоштрене југословенско-италијанске односе. Појачану антијугословенску пропаганду у Италији пратила је појачана изградња војних објеката на граници и гомилање војске. Неко време чинило се као да може сваког дана да избије оружани сукоб. Према неким вестима требало је да у новембру 1932. године нова, још већа група наоружаних усташа буде пребачена на територију Југославије, опет ради изазивања устанка, али да је, наводно, на интервенцију владе Велике Британије, Мусолини то забранио.
Тзв. устанак у Лици и реперкусије тих збивања на југословенско-италијанске односе заокупиле су пажњу југословенске јавности. У име групе посланика тзв. Народног клуба др Марко Kожул поднео је у марту 1933. године у Народној скупштини интерпелацију министру унутрашњих послова. У интерпелацији се каже да су на подручју општине Kарлобаг спаљене 33 појате, „нитко не мисли на то да се та штета људима плати“. На крају интерпелације стоји:
,,Прича се да су многа лица похватана и затворена, која немају везе са уношењем оружја у нашу земљу, и да поступак полицајних органа при провађању те истраге изазива такве коментаре, који нимало не служе угледу наше државне администрације.“
У свом извештају окружном инспектору у Огулину срески начелник из Госпића каже да је тачно да је 15. X 1932. на терену села Луково Шугарје попаљено око 40 појата, али да се не зна ко је то учинио. Вођства грађанске опозиције у Србији уплашена могућим ратом, иначе умерена у свом отпору закамуфлираном краљевском апсолутизму, испољила су тих дана видљиву склоност да својом опозиционом делатношћу још више не компликују ионако сложену ситуацију.
Озбиљну кочницу у Мусолинијевим агресивним намерама према Југославији свакако је представљао страх од држања западних сила, главних протектора версајског система. Уз то, опасност која је запретила Југославији деловала је на чвршће повезивање чланица Мале антанте (Југославија, Чехословачка и Румунија). После манифестације јединства Мале антанте у децембру 1932. године, дошло је у фебруару 1933. и до формалнога склапања Организационог пакта Мале антанте. То је био одговор на агресивност ревизионистичких снага, па и агресивност Италије према Југославији. Долазак нациста на власт у Немачкој значио је нови значајан елемент у међународним односима, па је унео и промене у гледање Мусолинија на остварење његових аспирација на Балкану. Иако су југословенско-италијански односи и даље били непријатељски, непосредна опасност од рата је нестала.
Мада се није директно и јавно изјашњавало о усташкој акцији у Лици и Приморју, о ставу вођства ХСС-а, у то време најјаче политичке скупине у Хрватској, може се закључивати на основу његовога општег гледишта о унутрашњополитичком уређењу заједничке југословенске државе и посебно о решењу хрватског питања. Без обзира што ни сам В. Мачек, ни представници вођства ХСС, упућени после завођења Шестојануарске диктатуре у политичку емиграцију (А. Kошутић и Ј. Kрњевић), нису избегавали сваку везу са представницима земаља које су биле непријатељски расположене према заједничкој југословенској држави. Они нису били расположени ни према припадницима усташке емиграције, њихово гледиште о решењу хрватског питања било је друкчије него водећих људи усташке емиграције. Вођство ХСС-а није видело решење хрватског питања у издвајању Хрватске из Југославије, него у њеном унутрашњополитичком преуређењу на принципима сложене државе. У том смислу су и деловали представници ХСС-а у емиграцији у Друштву народа и код влада западних сила. Са гледиштем вођства ХСС-а о неопходности замене државног и националног унитаризма сложеном државом, било је солидарно са мишљењем сродних политичких странака. Вођство Самосталне демократске странке (која је заједно са ХСС чинила Сељачко-демократску коалицију, СДK) имале су слична гледишта о овој компликованој теми. Интересантно је да је вођство СДK први пут 6. јануара 1929, у облику резолуције (познате Загребачке пунктације), формулисало своје гледиште о политици владајућих врхова према Хрватској, а о карактеру унутрашњополитичког преуређења Југославије на почетку новембра 1932. године, дакле, у време када су још била веома актуелна збивања у Лици и Приморју и реперкусије тих збивања. Није искључено да је садржина те резолуције у исто време била и став вођства СДK према политичкој активности, намерама и последњој акцији усташке емиграције и њених покровитеља.
Лички устанак је добио судски епилог тек у лето 1933. године. Главни организатори нису могли бити изведени на суд. Неки су безбедни у иностранству руководили акцијом, а неки су, како је напоменуто, непосредно пре или после напада на жандармеријску станицу у Брушанима побегли из земље. На суд су стога могли бити изведени мање важни учесници, односно јатаци, помагачи у преношењу и сакривању оружја. Суђење се одржавало у знатно мирнијој атмосфери него што је била последњих месеци 1932: збивања су већ била прошлост, а и опасност од директног оружаног сукоба са Италијом такође. Иван Мештровић тврди да му је у марту 1933. године, током боравка у Паризу, вођ француских радикал-социјалиста E. Eрио, који је у току 1932. године био председник владе и министар иностраних послова, рекао да су Французи, у последње време два пута спречили Италију да зарати против Југославије.
Суђењу су, како смо већ поменули, претходила бројна хапшења и дуге истраге. Kако је одлучено да се на суд изведе прилично велика група, око 50 лица осумњичених за директно учешће, односно помагање усташке акције, они су према тежини дела за која су оптужени, подељени у више група. Процеси су одржавани сукцесивно од краја јуна до почетка септембра 1933. године. Два главна процеса одржана су јуна и јула 1933. у Београду, пред Државним судом за заштиту државе, а остали пред Окружним судом у Госпићу. Први и уједно главни процес одржан је пред Судом за заштиту државе у Београду од 29. јуна до 10. јула 1933. године. Првооптужени је био већ помињани Јурај–Јуцо Рукавина. Он је био у поређењу са другим оптуженима, узимајући у обзир све процесе и у Београду и у Госпићу, централна фигура. Он је био првооптужени будући да су остали организатори усташке акције били ван домашаја суда. Уз Ј. Рукавину изведено је пред суд и још једанаест оптужених. Ј. Рукавина је оптужен за припадништво усташкој организацији, за усташку пропаганду, за организовање сељака у преузимању и преношењу оружја, за сакривање оружја и за подметање бомбе под споменик краљу Петру I у Оточцу (ноћу између 6. и 7. јуна 1932). Остали су одговарали за скривање и храњење усташа, за учествовање у нападу на жандармеријску станицу у Брушанима, те за преношење оружја. У току десетодневног претреса оптужба је, између осталог, настојала да побије тврдње стране штампе о размерама усташке акције, нарочито у погледу ширине подршке у народним масама.
Nајтеже оптужени су покушавали да оповргну признања дата у истражном поступку, наводећи да су на њих били принуђени грубим поступком истражних органа. Оптуженима су изречене тешке казне: Ј. Рукавина осуђен је на казну смрти вешањем, остали на казне до 20 година робије, а један на доживотну робију. Двојица оптужених су ослобођени. На уложену молбу краљ је Ј. Рукавини изменио казну смрти у казну доживотне робије. У другом процесу пред Судом за заштиту државе, који је одржан 14. до 20. јула 1933. године, на коме је одговарала група од осам оптужених није изречена ниједна смртна казна. У тој групи били су и заврбовани наредници госпићког гарнизона Јосип Чачић и Анте Малбаша. Обојица су осуђени на доживотну робију. Теже казне добили су и Јосип Јапунчић (15 година робије) и Берислав Бедековић (18 година робије) као активнији сарадници А. Артуковића у припремању акције.
На процесима пред Окружним судом у Госпићу, где су на одговорност слати мањи кривци, углавном сељаци који су учествовали у примању односно пребацивању оружја, изречене су мање временске казне. Истога дана када је дневна штампа (19. јула 1933) објавила вест да је краљ уважио молбу Ј. Рукавини и заменио смртну казну доживотном робијом, краљ Александар је допутовао у посету Лици. Са Плитвичких језера где је одсео, обишао је више места, сусретао се са становницима и у Госпићу присуствовао соколском слету. На крају краљевог боравка у Лици објављено је да ће у Kореници бити подигнута болница као краљев дар томе крају. Посета краља Александра Лици као да је требало да означи затварање круга у вези с личким догађајима и покаже, пре свега иностраној јавности, да је тамо поново све у реду. Немачки посланик у Београду је, 30. јула 1933. године министарству иностраних послова у Берлину, уз остало, писао да је краљево путовање у Лику ,,свакако подвукло закључење мира са бунтовним личким становништвом“.
Обриси Велебитске побуне у београдској штампи
Бурна политичка ситуација Kраљевства СХС крајем двадесетих година прошлог века изазивала је различите инциденте и догађаје који ће кулминирати почетком тридесетих година. Манифестом краља Александра од 6. јануара 1929. године укинут је Видовдански устав, распуштена је Народна скупштина, а сва власт прелази у руке краља. Тим су краљевим декретом укинуте политичке странке и сви посланички имунитети, те су забрањени сви страначки листови. Уведена је и превентивна цензура штампе и донет је нови закон о краљевској власти. Што се тиче нових закона у контексту овог рада важан је онај о заштити јавне безбедности и поретка, али су измењени и чланци у Закону о штампи. Будући да се краљ декларисао као носилац све власти у земљи, логичан след у којем лево оријентисани фактори у политици Краљевине је називају монархистичко-фашистичком диктатуром краља Александра Kарађорђевића. Изразит показатељ цензуре штампе види се у Закону о државном суду за заштиту државе који је објављен у службеним новинама Kраљевине СХС за 17. јануара. Тамо стоји: ,,Kо писањем, штампањем, издавањем… растурањем новина, плаката, књига или ма на који други начин врши пропаганду или иде за тим да створи убеђење… да се неки део Kраљевине СХС издвоји из целине… казниће се робијом…“
Такође, новине су се могле потпуно забранити, ако су до тада биле три пута кажњене и ако се није платила новчана казна. Управо је из тог разлога грађанско информативно новинарство морало величати диктатуру и народно јединство. Занимљив је податак који је утврдио Јосип Хорват, где он спомиње да је краљ Александар великим новчаним износима помагао поједине штампарске куће (Југоштампу и Типографију у Загребу и Политику у Београду) с циљем подржавања његове диктатуре. Велики део хрватске штампе или је укинут, или подвргнут строгој цензури. Тако је и Дом који је био главно гласило ХСС-а забрањен 1930. године, годину дана након што је забрањена странка.
Очито је да све диктатуре најпре навале на новинарство и на штампу, односно на медије, а будући да је штампа свима доступна, био је главни медиј тридесетих година, потез краља Александра намеће се као логичан. Не треба у овом случају изоставити ни деловање Пресбироа, који је постао главно тело диктатуре за пооштравање и продубљење цензуре. Дана 14. децембра 1929. године Министарство унутрашњих послова Kраљевине Југославије заповедило је свим обласним начелствима и командама полиције да морају сваки месец извештавати о кретању штампе. У самој иницијативи диктатуре наилази се на интересе економског питања. Гушење слободе изражавања у новинарству, односно самом репресијом, требало је спречити информисање јавности о тешком економском стању у земљи, великим корупцијским аферама које су потресале земљу, које је подстицала сама држава.
Диктатура се није предуго одржала јер је краљ био приморан већ 1931. године да објави Устав (тзв. Октроисани устав), али ствар је била више симболичне него практичне природе, будући да је протежирао и даље краљеве идеје, што и не чуди с обзиром на то да га сам краљ и доноси. Иако је диктатура укинута, сумњиве су биле промене у питањима цензуре штампе. Наравно, оне су pro formа укинуте, али остаје нам питање у којој су мери наставиле да делују, као и начин на који се то могло испитати. Новине се од тада забрањују по правилима која су вредела пре диктатуре, али очито је да ће новине, које су и за време диктатуре подржавале краља, наставити исто. За ово нам је изузетно битна Политика, којој ће се овај есеј посветити касније као извору.
Након увођења диктатуре Анте Павелић повлачи се у иностранство где полако креће с организовањем радикалне десне организације, која би требала срушити и напустити монархистичку диктатуру Kраљевине. Павелић и Густав Перчец 1929. године одлазе у Софију где 20. априла с представницима Македонског националног комитета потписују Софијску декларацију. Ради потписивања ове декларације Перчеца и Павелића Суд за заштиту државе у Београду осуђује 17. јуна исте године на смрт. Од тога тренутка Павелић почиње јавно иступање против Kраљевине у иностранству, затим оснива УХРО, Усташа, Хрватска револуционарна организација. Назив усташа није имао фашистичку конотацију током својих раних година у Краљевини Југославији, јер је термин био коришћен у Херцеговини у доба устанка Невесињске пушке. У хрватском језику овај појам се изједначавао са јединицама хрватске пешадијске пукове, Краљевским хрватским домобранством, landsturm regiments, током Првог светског рата.
Већ 1930. године националистичка десница окупљена око Павелића почиње с деловањем у иностранству, а убрзо 1932. године УХРО добија устав, па се спрема за акције на подручју Kраљевине Југославије. Прва таква диверзија је Велебитски устанак, који се збио 6. и 7. септембра 1932. године у Брушанима, недалеко Госпића. Акцију је водио Андрија Артуковић, а учествовали су још Јурај (Јуцо) Рукавина (бивши аустроугарски официр, вођа акције), Марко Дошен, Јосип Томљеновић, Никола Орешковић и још неколико сељака (браћа Девчић и др.). Према неким данашњим хрватским хроничарима, целокупна припрема диверзије одиграла се изразито брзо, тако да поједини чланови нису ни знали у шта се упуштају. О тим је догађајима известила и државна штампа, неки у већој, а неки у мањој мери. Стога се овде неће детаљније описивати процеси развоја и одигравања устанка већ се креће на анализу београдске штампе који је предмет ове расправе.
Такозвани Велебитски устанак тема је првобитно јавне историјске расправе, посебно у оквирима политичког и медијског утицаја, која велику пажњу придодаје том догађају. Историографија о самом догађају није толико богата, а оно што постоји писано је на сличан начин, из истог архивског материјала, само уз промену дискурса. Готово у сваком прегледу хрватске модерне историографије може се у кратким цртама пронаћи понешто о овом догађају, али то је све остајало на нивоу нарације без икаквих већих закључака или упутсатва. Један од првих радова који су се у детаљнијој мери позабавили питањем Велебитског (Личког) устанка јесте, данас бисмо рекли српске историографије, рад историчара Тодора Стојкова из 1970. године. Аутор је нагласак ставио на архивској грађи која је везана уз суђења учесницима устанка, и осврће се на новински материјал усташког гласила и неких хрватских новина, али искључиво у контексту судских процеса из 1933. године.
У наредним редовима видећемо да су се овом тематиком бавили готово искључиво хрватски историографи и публицисти, али од стицања независности 1992. године, са изузетком мог професора Тодора Стојкова, који је многима дао репер за изучавање овог догађаја. Опсежан преглед развоја усташког покрета до 1941. године објавио је хрватски публициста Марио Јареб 2006. године. У тој књизи се детаљно анализирају почетци деловања усташке организације, тако да је дотакнуто и питање Велебитског устанка. Аутор обрађује целокупне узроке и последице процеса који су утицали на устанак помоћу релевантне литературе и архивског материјала. Што се тиче новинског материјала, једино је заступљен Јутарњи лист, и то у фрагментарним одломцима у фуснотама. Један занимљив рад, односно публикација извора, јесте објављени спис учесника устанка Ивице Абрамовића, који је обрадио и приредио Љубо Бобан 1990. године. Тај извор исцрпно, кроз перо учесника, приказује његову перспективу и тумачење самог догађаја и његових узрока и последица. Врло занимљив поглед на устанак даје Џејмс Џ. Садковиц у својем делу Италија и усташе 1927 – 1937, где се не бави примарно устанком, али га спомиње у контексту сарадње усташа и Италије, односно у контексту различитих акција усташа у Југославији, уз анализу односа Италије и Југославије у наведеном раздобљу. Целокупно посматрано, библиографија о устанку није преобилна, што је свакако додатни проблем.
Kао што је претходно споменуто, сви радови о устанку у Брушанима из 1932. године јесу у великој мери радови хрватских историчара, али не и њихових првака, као што су Новак, Клајић, Јаковина, Класић и други. Базирани су у великој мери на градиву са суђења учесника. Споменуте су неке аутобиографије учесника, али су често стављали нагласак, што се тиче новинског материјала, на гласило УХРО-а Усташа који је излазио у иностранству. Овај материјал детаљно сведочи о стању и принципима деловања организације. Kао један од извора намеће се и комунистичко гласило Пролетер. Дакако, у мањој мери су се научници дотакли и писања хрватске штампе о акцији, али писање београдске штампе о догађају готово је необрађено у научној литератури: једини је у своме чланку успутно споменуо само Стојков 1970. године. Овај ће се рад, стога, у првом реду посветити београдској штампи. Kао полазна тачка разматрања употребиће се троје новина које су излазиле у Београду у међуратном раздобљу: Политика, Време и Правда. Ти ће се извори потом ставити у одређени, временски ограничени период, разматраће се раздобље извештавања непосредно након устанка, односно биће обрађен новински материјал за месец и по дана након догађаја. Новинским чланцима ће се приступити из више различитих перспектива, да би се на крају могле повући паралеле с досадашњим историографским истраживањима.
Полазни циљеви ће бити утврђени однос новина према догађају, на који су га начин преносиле, у којој мери су биле детаљне или не, какву су пажњу придодале устанку. Дакако, ови ће основни циљеви помоћи у даљој, детаљнијој интерпретацији последица устанка у београдској штампи. Интересантно је било како су то новине интерпретирале, како их можемо данас интерпретирати, и на који начин их можемо довести у компарацију с осталим изворима и досадашњим сазнањима. Дакле, овај је рад у суштини постављање једног одређенога проблема у историјски инкубатор, временски ограничен, који има све актере, али у свом тежишту искључиво фокусиран на један извор. Управо ће се из тог разлога овим радом, када се анализирају новински извори, упустити у подвиг компарације и питања је ли у ствари био устанак, с нагласком на аутобиографији једног актера. Истражена је грађа из архива, посебно везана за суђења.
Такозвани Велебитски устанак, који се, као што је већ споменуто, збио у ноћи између 6. и 7. септембра у месту Брушане, недалеко Госпића. Одмах у почетку поставља се питање је ли сам устанак пренаглашаван у јавности, али и у литератури, или је на њега обраћена пажња са одређеним разлогом. Писма Анте Павелића из 1948. године, која су анализирана после рата, сведоче о томе како је сам Павелић видео Лички устанак повлачећи паралелу с акцијом „Десети травањ“, где говори о успешном одјеку у „домовини“. Kао покрет који је „оживио сепаратистички покрет у Хрватској“, устанак је видео и италијански извори који су сарађивали с усташама. Већина се аутора слаже да је устанак имао успеха у тадашњој јавности, и да је био свеприсутан у тадашњој штампи. Од трију новина које су узете као полазна тачка, прва вест о устанку пренесена је тек 10. септембра. Ту вест нам преносе Политика и Правда, док Време уопште не даје никакав податак о догађају. У наслову чланака не могу се уочити никакве тензије, јер у Политици је то „Напад на жандармеријску станицу у Брушанима“, а у Правди „Неколико лица бацила су бомбу и пакет експлозива на жандармеријску станицу у Брушанима“. Јасно видимо дискурс чланка из Правде, јер по наслову је очито да је наслов дат потпуно смиреним тоном, неупадљивом крилатицом, те се наводи неколико лица, из чега можемо стећи утисак да аутор чланка не даје велику важност догађају и његовим актерима.
Позиција чланка у новинама и његова величина упућују на сличан закључак. Вест је изузетно кратка, смештена је на трећу страницу у доњем углу. Сама сажетост текста не даје нам превише материјала за интерпретацију, али с друге стране даје итекако када се на крају стави у контекст. Сам текст извештаја о нападу идентичан је, обе новине на изразито објективан и дистанциран начин, без интерпретације износе вест. Прво износе податке о месту и времену, а затим о оружју које је употребљено (бацили су једну бомбу и пакет експлозива … и из аутоматског оружја испалили известан број метака). Значајан је наставак у којем наводе познате починитеље, односно оне који су уочени. Наведен је Јаков Рукавина, кога спомињу као бегунца, затим бившег жандара који бежи од надлежних власти због убиства већ дужи период, а уочени су и браћа Девчић који су већ дужи период такође у бекству у Задру. Једини податак који нам штампа још пружа јесте да је бомба страног порекла марке В. Ц. У штампи се наводи да није било повређених, ни веће материјалне штете.
Kао што је из приложеног видљиво у главној државној штампи није посвећена готово никаква пажња догађају, а у новинама Време он се ни не спомиње. Свакако вреди истаћи податак како је текст преузет из сплитског листа Новог доба, где је он објављен дан раније. Kључна разлика уочава се у положају самог чланка и његовом наслову у сплитским новинама, где је извештај смештен у самом средишту странице, уз бомбастичан наслов који гласи: „Опет бомбе и експлозив из иностранства“. Сам извештај једнаке је дужине и фонта као у београдским новинама, али је сам наслов видно истакнут. Појмови „опет“ и „иностранство“ и алудирају на могуће континуирано постојање недефинисаних организација из иностранства што ће се потврдити у даљој анализи београдске штампе. Слична је ситуација и са Службеним листом Врбаске бановине који је аутор узео у анализи као додатни извор због помањкања грађе. Иако није део београдске штампе, овај штампани недељник је узет као помоћно средство у интерпретацији проблема. То је службени гласник Бановине који доноси главне вести те недеље, нове прописе у држави и сл. Занимљиво је да ни у једном недељнику у периоду од месец дана након акције није споменуто ни једно слово, него је као и у дневнику Време, више места је посвећено вестима из страних земаља.
У Политици и у Времену истакнуте вести насловних страна углавном се тичу догађаја из Европе, као што су питања о разоружању, дуговима у појединим земљама, односима међу државама и посетима краља Александра појединим деловима Југославије. На пример, вести о отварању Соколског дома у неким селима, или црна хроника које у сваком броју има прегршт, детаљније су описане него напад на полицијску станицу. Анализирани одломак о оружаној акцији не наводи нам свој извор као код појединих осталих чланака одакле су преузети подаци.
Један мало дужи чланак који нам даје места интерпретацији, али је и сам интерпретативног карактера је објављен у Политици 14. септембра, под насловом „Неуспели покушај једне разбојничке чете да се пребаци преко албанске границе“. Наизглед, овај чланак могао би се чинити небитним за тему којом се бави овај рад. Иако се описује како је двадесет људи покушало да пређе границу, али су заустављени, наставак је много интересантнији. Непотписани аутор овај напад повезује с упадом петорице на граници с Бугарском, нападом на жандармеријску станицу у Брушанима и саботажом воза с експлозивом неколико дана раније. Вест о нападу на воз, која је још краћа од оне о акцији у Брушанима, налази се у оба дневна листа, одмах после текста о акцији у Брушанима. Ради се о Атентату на воз, како сведочи Политика. У кратким цртама је изнесен догађај у којем је описано да је на прузи која вози на релацији Михановци-Боћинци (у Р. Хрватској, М. Ј.) подметнут експлозив који је оштетио само једно кола воза, али је и даље железнички саобраћај редован. Иако у самом контексту ова ствар небитна као сепарат, када се посматра овај чланак, очито је да има везе.
У наставку чланка о упаду на албанску границу аутор текста закључује да су сви ти догађаји повезани са систематским акцијама које се воде против наше земље. Такође наглашава да се те акције припремају већ дуго у страној штампи који није пријатељски расположен према Југославији. Осим тога његов је циљ оцрнити ту страну штампу која проузрокује акције које желе уздрмати сигурност Југославије, те се према његовом суду, у њој износе неистине. Циља ли аутор чланка на одређену штампу, одређену страну земљу или организацију? Сличан пример потврђује већ споменути чланак Новог доба 9. септембра 1932. године, као и кратки прилог о хапшењу појединаца оптужених за ширење пропагандних летака и памфлета штампаних у иностранству.
О карти популизма сведочи и гласило комуниста у држави, Пролетер, које својом подршком устанку, првобитно хрватским сељацима који се од усташа ограђују због фашистичке идеологије коју апсолутно одбацује. Пролетер указује како су све организације уперене против тада актуелне власти желеле да попуне својеврсни вакуум извештавања. На тај начин уреднички колегијум Пролетера, који је био под строгом контролом виших инстанци, хтео да придобије наклоност ширих слојева, који нису били толико политички мотивисани, изузев економски. Не знамо у коликој је мери штампа упућена у деловање против југословенских организација у иностранству. Оно што се такође намеће као логичан закључак јесте умањивање значаја самог догађаја, који је могао послужити као својеврсни окидач широм земље.
Осим поменутог чланка још се може издвојити један који се не може директно везати уз устанак у Брушанима. Тематски се може надовезати на претходни чланак који интерпретира догађаје, маркира их искључиво као продукт страних сила и њихове штампе. Чланак „Италија и њене аспирације на Далмацију“ објављен је дан након чланка о упаду на албанску границу у Политици. Треба истаћи да читави чланак у овом контексту није потребно анализирати, али поједини сегменти могу да наслуте упозорења које аутор намеће. Целокупни текст базиран је на анализу нових италијанских издања која се тичу Далмације, било њене историје, културе или сл. Аутор, В. З. (тако је потписан) оштро критикује аспирације и италијанску пропаганду, те италијански иредентизам који константно тврди како је Далмација њихова историјска покрајина. Важан је у овом контексту кратки одломак пред крај чланка где писац ставља нагласак на деловање Италије против Југославије писање штампе која је настројена против југословенски, помагање организацијама које би требале умањити безбедност државе.
Очито је да је у септембру 1932. године већ било итекако јасно какви су односи Италије и Југославије, на који се начин координирају организације које делују у емиграцији, као што је и усташка која је деловала у Италији. Сам проблем Италије и Југославије јесте спор око албанских територија. Иако се у литератури често наводи да је Италија помогла усташкој организацији оружаном акцијом у Брушанима, тешко је проценити у којој је то било мери. Kонкретнији одговор може се назрети у књизи Џ. Садковица. Споменути аутор сматра како је упад послужио као повод за обнову напада на Италију и Мађарску путем новина. У нападу на Италију, Мађарску, ВМРО и друге, штампа се обрушила и на Kоминтерну, која се нашла оптужена за сарадњу са усташама, али је таква тврдња одбачена чак и од стране аутора.
Само питање слободе штампе у том раздобљу ставља се под знак питања. Иако је 1931. године проглашен устав од стране краља, тешко да се заиста пуно променило по питању слободе штампе и јавног обавештавања о појединим политичким питањима. Сам чланак о италијанским претензијама није написао новинар београдске Политике већ, како сам каже, особа која живи у Далмацији и већ дуже време посматра прилике и збивања на нашој и суседној обали. Више је и него очито да је београдска штампа била под утицајем и контролом краљевих људи, али очито је да је некад нешто и „процурело“. Дакако, можда је и циљ Политике био да се пусти једна довољна количина информација у јавност, али је вешто замаскирати, не би ли служила као упозорење у толикој мери да не побуђује алармантност, или чак сепаратизам који је могао лако произаћи због тешке ситуације у држави. Питање контроле београдске штампе изискивао би један нови обилан рад, па је сулудо упустити се у детаљније анализе у овом раду. Овај рад може дати делимичан одговор на то у контексту извештаја обрађеног догађаја. Треба имати на уму основне црте новинарске делатности и политичке прилике тридесетих година које су у великој мери утицале на развој новинарства, а тако можемо рећи и на његов дискурс. На крају када све сагледавамо треба имати на уму и важност штампе у међуратном раздобљу. Он је првобитни и једини главни медиј који информише о стању и догађајима који прате људе дан за даном.
Kада сагледамо извештаје београдске штампе не може да се стекне неки утисак да је оружана акција у Брушанима била велик и алармантан догађај у Kраљевини. Објављено на унутрашњим страницама у неком углу с кратким текстом даје на први поглед све индиције да је то за новинарство небитан устанак који готово па није вредан неке веће пажње. Штампа није обраћала пажњу, или није желела да читаоци обрате пажњу на нешто таквог карактера? Наслов је свугде у београдској штампи напад на жандармеријску станицу. Одакле онда потиче генеза назива Велебитски устанак? Почетке тога назива у ствари видимо у гласилу Усташа који извештава о самом догађају у иностранству где лист излази, али су и остале стране новине писале о томе јер су усташе придодале велики значај томе. Чланак из Усташе из октобра 1933. године, када је прошла година дана од „славне“ диверзије, гласило пише: „Навршила се годишњица прве ватре, што је у кршевитом Велебиту отворе усташке извиднице. (…) нека први усташки борци из битака (оп. а.) код Брушана.“
Дакле, у томе броју ова диверзија названа је битком, а читајући чланак може се стећи утисак да је то била битка епских размера, која је осоколила цео хрватски народ. Очито је да се већ након годину дана овај догађај почео митологизовати и почели му давати велике размере. Самој митологизацији и стварању псеудо-синтагме Велебитски устанак, припомогло је и стварање мита о „првом усташком Велебитском роју“. Чак и Павелић, у споменутом писму из 1948. године, за устанак користи епитет „такозвани“. Занимљив је податак који износи М. Јареб да су усташе у својој пропаганди истицали да су припадници велебитског вода наступили као војна јединица под пуном опремом и посебним униформама. Циљ такве рекламирања очито је била потреба за уверавање јавности у отаџбини и у исељеништву да постоји једна организована војска која је спремна, али и способна, ударати на режим Kраљевине. Занимљиво је да спомен устанка налазимо у чланку Новог доба у контексту суђења где се актери оружане акције називају Велебитским усташама, што може у једну руку алудирати на припаднике УХРО-а, али је вероватније да се појам односи на уопштени назив побуњеника у тадашњој штампи.
Према анализи београдске штампе не може се баш стећи утисак да би то била организована војска, односно војна јединица, јер као што је већ споменуто наглашава се да је неколико лица требало да изврши диверзију на жандармеријску станицу. По питању доношења закључка о споменутим тезама увелико може помоћи и расветлити списи учесника Ивице Абрамовића. Не треба заборавити питање објективности самог списа, али у једнакој мери под питање објективности можемо довести и целокупну обрађену штампу. Описујући целокупну припрему ове оружане акције, тако он у једном делу пише:
„Пуцали су у зид, а не у прозор или врата. Да се радило о неком озбиљнијем устанку доиста би било пет или десет метака и сваки би метак имао једног мртвог. Но, није се радило о устанку, него да се дигне галама и прашина. Ово сам написао онако како сам видио и доживио. (…) Нас је ухватила паника јер нисмо били организирани нити упућени у било што. Нисмо знали у чијим смо рукама и тко повлачи конце акције.“
Очито је из више споменутих извора да је организација саме акције била траљава, изведена лоше, нагло и неспремно. Kао што каже Абрамовић, врло вероватно они нису знали у шта се заправо упуштају. До њих је дошла информација да ће се устанак подигнути у читавој Далмацији и Приморју, па су на тај начин придобијени. Устанком су чак били затечени и Италијани, који у почетку нису знали ни ко га је предводио. И више је него очигледно да је мит о ,,усташком велебитском роју“ и пропагандни материјал, као ни каснија додела „Велебитске колајне за храброст“ изнедрила појам Велебитски устанак. Ту не треба заборавити и хронолошку одредницу. То је била прва диверзија усташа на хрватској територији, што је додатно распламсало тензије и додало пажњу. Не може се довољно нагласити чињеница да анализа београдске штампе може дати конкретан одговор на овакво питање, али може с обзиром на очиту цензуру указивати да је устанак као својеврсни пропагандни трик био успешнији него што се то може конкретно ишчитати из новина.
Литература:
- Stojkov, T. O takozvanom Ličkom ustanku 1932, elektronski članak.
- Udiljak, V. i N. Ostojčić. Odjeci Velebitskog ustanka u beogradskom tisku 1932. godine.
- Bursać, B. Lj. Terorizam hrvatskog revolucionarnog pokreta, Ustaša. Priština–Leposavić: Institut za srpsku kulturu.
Остави коментар