Aутор: Проф. др Борис Стојковски
Срби у Хабзбуршкој монархији су током новог века оснивали бројне своје установе и институције које су их сабирале. Оваква пракса се раширила на цео српски народ, те су разнородна удружења оснивана све до 1945. године, када су, нажалост, доласком комуниста на власт сва она идеологизована и циљано уништавана. На микроисторијском плану гледано, таква судбина није мимоишла ни Суботицу и њена два значајна удружења — Коло српских сестара, те нешто мање познато, Коло српске омладине, али и хришћанска заједница жена Мироносица, која је и у време комунистичког једноумља настојала да сачува хришћански дух међу женама које су се окупљале око православног храма Светог Вазнесења Господњег у Суботици.
Коло српских сестара свакако представља једну од најпознатијих женских организација у српском народу. Што се Суботице тиче, оно је овде основано 1. јуна 1938. године. Коло српских сестара, односно његов Месни одбор у Суботици је основан са истим циљем као и читава организација, дакле за углавном добротворни рад и помоћ потребитима. Што се органа суботичког Кола тиче, изабране су Мила Брашић, као председница, Маца Габрић и Драгослава Петровић, као потпредседнице, те Јелена Тишма, као секретарка и Марта Илић као благајница. За чланице Управног одбора изабране су Бојана Димитријевић, Софија Радашин, Меланија Алчин, Вукица Лунгулов и Даница Марушић, док су у Надзорни одбор, пак, биле изабране Олга Велебит, као председница, те Душанка Крнајић, Зора Бирчанин, Коса Мартинис и Мила Тисмановић. Преко две стотине жена је приступило друштву у првих пола године постојања, што га је чинило свакако једном од најмасовнијих суботичких организација жена уопште.
Већ у самом почетку суботички одбор Кола српских сестара је спровео низ важних акција. Друштво је са другим српским организацијама учествовало и на прослави двадесет година ослобођења и уједињења, те десет година Српске читаонице на Келебији. Прослава је одржана 30. октобра 1938. године, а том приликом испред Кола је говорила Бојана Димитријевић. Друштво је већ у новембру одржало свечану седницу којој је присуствовала врло висока делегација Главног одбора Кола српских сестара коју је предводила председница Делфа Иванић, која је уз, Надежду Петровић, главни идејни покретач и оснивач Кола уопште. До краја године одржан је низ других хуманитарних акција, попут поклањања одеће за сиромашну децу из Александрова, а 4. децембра исте, 1938. године, деци сиромашних колониста на Хајдукову и Масарикову су такође подељене одећа, обућа, али и хигијенски прибор. Дечја лекарка, иначе чланица Кола, вршила је бесплатне прегледе деце у овим насељима.
Године 1939, 4. фебруара, Коло је организовало Словенско вече, запажену лепу манифестацију која је донела и велики приход који је подељен добровољачким колонијама. На овом програму су наступале фолклорне групе са сплетовима словенских песама и игара. Суботичка подружница узела је учешће и на Свесловенском балу марта 1939. године у Београду где је изведен сплет игара из Бачке. Ипак, најактивније чланице Кола су биле у дељењу помоћи добровољачким колонијама на северу Бачке, којих је било десетак.
У том контексту треба споменути неизоставно најзначајнију акцију коју је предратно Коло српских сестара спровело заједно са Српском православном црквом и ЦО Суботица. У питању је подизање интерната Српска узданица, намењеног за сиромашне ђаке из добровољачких колонија, који су ишли у школу у Суботици. Суботичко Коло послало је црквеној општини једно прилично потресно писмо 17. октобра 1939. године у којем позива општину да дође и види вагон са младима који долазе на школовање у Суботицу. Даље пишу како мађарска деца имају свој дом, како им се чува национална свест, а да српска деца, названа наша узданица, пропада јер се о њима нико не стара. Коло српских сестара је обезбедило доста тога за отварање интерната за ову децу, али моли општину да уступи неку од многобројних зграда. Жеља је била да се девојке у нови интернат уселе 1. јануара 1940. године. Договор је постигнут, идеја је прихваћена од стране предводника СПЦО у Суботици, и дата је подршка оваквој племенитој иницијативи. Црквена општина је званично 1. априла 1940. године уступила читаву задужбинску кућу Данице Коњовић на бесплатну употребу и тиме је практично основан женски интернат Српска узданица, коме је првобитан назив био Југословенска узданица, али је промењен. Званично отварање интерната је било 22. фебруара 1940. године. То је била приземна кућа са двориштем у Змај Јовиној 14, у непосредној близини храма Светог Вазнесења Господњег, и, као што је већ напред речено, била је својина СПЦО Суботица. У њему се у једном стану налазио и Руски црвени крст, који је, по договору, требало да се исели. Интернат је у самом почетку био мешовит, али је врло брзо постао искључиво женски. Већ током школске 1939/40. године било је 18 ученица, а до почетка Другог светског рата он је нарастао на 35 девојака које су у њему живеле.
До избијања рата, током 1940. и 1941. године Коло српских сестара у Суботици је спровело још низ добротворних акција. Зимском забавом из 1940. године у Соколском дому скупљен је значајан прилог управо за интернат, а у том догађају учествовао је и Црвени крст и сва друга добротворна друштва. Одржаване су и свечане словенске игре, које су биле вечери песама и ношњи словенских народа и та манифестација је била посебно пропраћена. Фебруара 1941. године Коло је одржало свој последњи догађај, добротворно вече од којег је прилог махом био усмерен за интернат, али и за друге потребе. За 6. април 1941. године је планирано Српско књижевно вече, на коме је требало да наступи Мага Магазиновић, затим књижевник Вељко Петровић и историчар Владимир Ћоровић, али је немачки напад на Југославију прекинуо даљи рад Кола.
Други светски рат је, међутим, значајно променио ситуацију. Коло српских сестара је забрањено, као уосталом и многа српска друштва на подручју под мађарском окупацијом. У време мађарске окупације, најпре, интернат је наново постао мешовит, понео је назив Наша узданица, а за смештај школске деце користила се и зграда Српске православне општине, која је била одмах до зграде интерната односно и Задужбина Душана Радића. Мађарске окупационе власти су уништиле доста библиотечког и архивског фонда како СПЦО суботичке, тако и многих удружења која су уз њу деловала. До јуна 1942. године пострадало је велико културно благо угледних суботичких Срба и њихових друштава.
Након рата, Коло српских сестара је заједно са Добротворном задругом Српкиња сједињено у секцију под именом Женска секција српског културног друштва. На тај начин је и Коло инкорпорирано у нову организацију коју су комунистичке власти створиле већ јуна 1945. године. Исто као и у случају осталих српских организација, оне су постојале формално до 1959. године, а Коло српских сестара је тако било угашено заједно са другим организацијама. Његова обнова је уследила пуне 32 године касније и оно постоји и делује у Суботици све до данашњег дана.
Након Другог светског рата уз храм Вазнесења Господњег оформљена је и Хришћанска заједница са циљем да негује и јача верску свест код чланова. Дакако, правила ове заједнице су се односила на редовне одласке на литургију, пост и причешће, као и на све оно што је у вези са вођењем правог хришћанског живота. У оквиру ове заједнице функционисала је и Хришћанска заједница жена Мироносица, основана 1947. године од стране протојереја Драгутина Симића, архијерејског намесника сомборског и некадашњег суботичког пароха. У протоколу у коме су записани чланови и чланарине, стоји да је протојереј Симић заведен тамо 10. октобра 1947. године. У чланству су наведени и протојереј Радован Абрамовић, те протонамесник Миливој Миросављев, суботички парохијски свештеници. Абрамовићу је уписано да је чланарине плаћао све до 1974. године, док је другој двојици свештеника уписана само 1964. година. И супруге све тројице свештеника су биле чланице, а као дародавци се наводе бројни парохијани. Судећи према тој књизи, која обухвата попис чланова, записнике и још нека документа (махом ипак непотпуна), у периоду од 1964. до 1974. године је друштво било најактивније, и тад је највећи интензитет плаћања чланарине. Са друге стране, од 1947. до 1955. године је заједница имала највише чланова и добротвора који су јој приступили или је помагали.
Записници са скупштина ове женске хришћанске заједнице показују да су Мироносице имале и свој хор, а свештеници су били врло активни у организовању рада овог друштва. Протојереј Абрамовић је био председник, док је секретарску функцију обављао протонамесник Миросављев. Он је 4. јуна 1964. године на годишњој скупштини Хришћанске заједнице жена Мироносица која је била одржана у парохијској канцеларији од 16.30 часова одржао предавање о Символу вере. И иначе у записнику са ове скупштине наилазимо на став протонамесника Миливоја Миросављева да свештеници сваке недеље после вечерње службе одрже пригодно предавање на састанку заједнице. Исто тако, поред редовних годишњих извештаја, измена у управи и сличних текућих активности истицала се потреба да чланство што редовније посећује богослужења. Од важних информација са скупштине од 30. маја 1965. године треба истаћи да је у том тренутку било укупно 131 члан заједнице. Исте године, 9. маја прослављена је и слава заједнице, а након вечерње службе резање славског колача је било у парохијској канцеларији. На скупштини 1965. године једна од чланица је одржала пригодно предавање о црквеном појању и доместицима на дворовима српских владара, а друга је покренула иницијативу да се за Остојићеву капелу на гробљу у Дудовој шуми узме одар за мртваце.
Следећа скупштина за коју је сачуван записник је од 20. априла 1969. године. За ту годину битан је податак да се тражило да у заједницу уђу нови, млађи чланови јер је од њих 116 већином све старије и болесно. Секретар заједнице прота Миросављев је указивао на разне видове помоћи раду цркве и парохије уопште. Смањена је и управа, ради ефикасности, а одређен је и дан заједничке молитве заједнице. Сав новац у благајни овога друштва дат је за потребе светог храма. Све ово сведочи о врло тешкој ситуацији у којој се у време социјалистичке Југославије налазила суботичка црква и њена заједница. Већина чланова Мироносица су биле старије особе, рођене и одрасле у време Аустроугарске царевине или Краљевине Југославије, док је млађих недостајало. Благајнички записи сведоче да је након 1974. године дошло до драстичног опадања броја оних који су плаћали чланарину, те је 1982. године (до када иде сачувани благајнички записник), број приложника био свега три жене.
Старање о моралном лику српске омладине, као и настојање да се васпитавају у духу српства и православља утицало је на то да се при црквеној општини у Суботици оснује Коло српске омладине. Иницијатор је био председник СПЦО Суботица др Радивој Миладиновић. Ово удружење имало је више циљева, а они се могу свести на то да је жеља оснивача била да се млади родољубиви Срби и Српкиње саберу у једно васпитно, културно и патриотско друштво засновано на православним хришћанским начелима и моралу, као и на светосавским принципима. Учени су да негују другарство, али није занемарен ни едукативни део, посебно информисање о савременим достигнућима у пољопривредној производњи. Држала су се предавања из различитих области, а организоване су и разне манифестације и културно—уметнички, те едукативни програми. Очување хришћанског морала је ту било на првом месту о чему сведочи и чињеница да су игранке одржаване без точења алкохолних пића.
Што се тиче просторија Кола српске омладине, од оснивања 1935. године па све до 1938, оне су биле смештене у згради суботичке Црквене општине. Те године, када је велики део црквено-општинске зграде уступљен школи и започета изградња нових објеката у порти на Панчевачкој улици, Коло српске омладине је своје просторије преселило у Задужбину Душана Радића. У овој згради, од 1934. године, већ су боравиле и друге српске установе, чиме је она постала центар у којем су се окупљале све српске организације, укључујући и суботичку Црквену општину. Од 1936. године, иницијативом јереја Станише Михајловића и Александрово је уз храм Светог Димитрија имало Коло српске омладине где су се окупљали млади Срби и Српкиње из овог дела Суботице.
Остави коментар