Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Почетком ХХ века учитељ у Суботици био је Цветко Ћићић. Из архивских извора и докумената Српске православне црквене општине Суботица за период 1905—1907. године сазнаје се да је он врло редовно добијао измене школских уредаба које је слало мађарско Mинистарство просвете, као и Епархија бачка и Карловачка митрополија. Исто тако, црквена општина је учитељу слала и неке потрепштине за саму школску зграду, попут завеса и другог ситнијег или крупног инвентара. Школски одбор и црквена општина су обезбеђивали одећу за сиромашне ученике. Када се прате записници црквене општине види се да се тражило да се састави списак потребитих ученика, те да се радило на томе да сви сиромашни ђаци буду снабдевени одећом. Поменути учитељ Цветко Ћићић је 1904. године маја месеца заједно са Богданом Свирчевићем поднео једну такву молбу, коју је СПЦО Суботица одобрила. То је само један од примера овакве бриге црквене општине за школу и сиромашне српске ђаке у Суботици. Школски управитељ у последњим годинама постојања ове школе, пре Првог светског рата, био је и Богдан Свирчевић, који је био на челу и Остојићеве закладе.
Након стварања Краљевине СХС и потом Југославије дошло је до све већег ширења школе, а до школске 1929/30. године бројала је чак 380 ученика и ученица који су били подељени у осам разреда. Због чињенице да је сама школа бивала све пребукиранија новим ученицима дошло је до потребе за изградњом нове зграде. Од пролећа 1939. године кренуле су интензивне припреме за овај подухват, и већ 16. априла у записнику са седнице савета СПЦО Суботица се види да је Управни одбор ове општине поднео извештај да је школа постала претесна за преко 400 ученика, те да нема довољно просторија за све разреде. Прионуло се брзо на посао, а 1. јула исте године Краљевска банска управа Дунавске бановине у Новом Саду одобрила je овај пројекат. О изградњи нове школе у Суботици извештавала је и оновремена штампа. Примера ради чак је 19. јула 1939. године о томе писала и београдска Политика. До 30. септембра исте године зграда је била у великој мери завршена и почела је да се употребљава октобра исте године. Као и у много случајева током два столећа постојања храма, и вероватно школе, значајан број суботичких Срба подржао је финансијски подизање нове школске зграде. Др Радивој Миладиновић и адвокат др Драгомир Димитријевић су дали по 50.000 динара, али је био још велики број угледних појединаца и институција које су помогле колико су могле. Српско певачко друштво „Граничар“ дало је прилично богату донацију од чак 40.000 динара, а у подршци изградње нове школске зграде истакле су и све друге српске организације. Добротворна задруга Српкиња, Коло српских сестара, као и суботички индустријалци, банкари и други виђенији Срби су различитим донацијама подржали изградњу нове српске школе. У Архиву СПЦО Суботица сачуван је фонд који се односи на зидање ове школе. У њему се могу наћи предрачуни и рачуни грађевинских и других предузимача и извођача радова, занатлија (каменоресци, електричари, столари и др) као и попис дародаваца за изградњу зграде школе. Већ је поменуто да је главни инжењер био Миленко Јаковљевић, који је достављао информације, као и коначни рачун везан за подизање школске зграде. У реченом фонду налази се његов детаљан план са описом будуће зграде, као и други дописи и преписка црквене општине са Јаковљевићем. О свему је редовно обавештаван и Епархијски управни одбор, који је редовно слао своје људе да прате како зграда напредује, а исто тако је заједно са стручњаком испред ЕУО Епархије бачке вршена и контрола и израчунавање, те исплату новца по завршеним ситуацијама.
Изградња нове школе била је извршавана и у договору и координацији са градским властима, па је СПЦО молила од града да се додатно асфалтира и Панчевачка улица јер је будућа школска зграда требало да заузме значајан део ове улице, укључујући и њене још увек неасфалтиране крајеве. Исто се односило на још неке околне улице према Змај Јовиној, тако да је изградња школе имала веома благотворан утицај и на асфалтирање околних улица самог центра Суботице и свеукупну модернизацију градског језгра. Месни школски одбор у Суботици је прихватио да ову нову зграду узме у закуп на двадесет година почев од 1940. године.
Као Државна народна школа „Свети Сава“, како је названа у међуратном раздобљу, почетком октобра 1939. године добила је нову зграду, прегледану од стране стручних служби и онда комисијски преузету управо октобра те године. На великој свечаности одржаној, тим заиста величанственим поводом, говоре су држали свештеник Вазнесењске цркве Георгије Николић, потпредседник црквене општине Драгомир Димитријевић који је и положио урну са повељом о новој згради у темеље школе, и управитељ Милан Чичовачки. У повељи је написано да су суботички Срби прожети осећајем најтоплије благодарности, а 21 годину након ослобођења и уједињења су о свом трошку подигли ову школу у служби вере православне, народа српског и отаџбине Краљевине Југославије. Свештеник Николић је истакао да је ово богоугодно дело, а исказао је и наду да је ова зграда и светосавска школа, како ју је назвао, залог верности краљу Петру II Карађорђевићу и за сва наредна покољења. Нажалост, жеља донатора, црквене општине, али и речи беседника на овој великој свечаности нису се оствариле. У време када се ова свечаност одигравала, Европом почео да бесни крвави Други светски рат који је закуцао и на југословенска врата. Државна основна школа „Свети Сава“ која се налазила поред самог храма Светог Вазнесења Господњег у Суботици погођена је и срушена пред сам крај Другог светског рата у једном од савезничких бомбардовања града. Зграда у чију је изградњу толико уложено имала је, сплетом трагичних околности, изузетно кратку историју.
О многим од учитеља и учитељица који су радили у српској православној школи при цркви Вазнесења Господњег у Суботици постоји врло мало података. Они су се општини обраћали са конкретним молбама везаним за њихово материјално стање, или у вези са школом, евентуалним поправкама и другим материјалним потрепштинама за зграду, учионицу и слично. Достављали су спискове ученика, њихове оцене и резултате, рачуне и друга документа важна за редовно функционисање школе. Из тих докумената се уистину може много сазнати о свакодневном раду, као и текућим пословима који су се у највећем броју случајева одвијали по устаљеним правилима и тиме свакако доприносили да се образовање Срба у Суботици и на Келебији одвија у добром смеру.
Паралелно са суботичком школом радила је и она на Келебији. О њој се управо старала суботичка Црквена општина при храму Вазнесења Господњег. Подизање ове школе није ишло лако, јер су градске власти 1886. годину одбиле молбу да се подигне српска основна школа, са наставом на српском језику и са српским учитељем. Деца на Келебији су ишла дакако у локалну државну школу, где је сва настава одвијала на мађарском језику, чиме је претила озбиљна опасност од мађаризације. Црквена општина је стога започела широку акцију сакупљања прилога да се на Келебији изгради школа. Земља је купљена 1892. године, а идуће године је сазидана и зграда. Затим је наредне 1894. године образован Српски православни школски одбор од девет чланова, а Миле Милосављевић је постављен за управника школе. У одбор су ушли др Пера Радић, као и Ђорђе Гојковић, који је постао и привремени перовођа овог Одбора. За првог учитеља је постављен Рада Матић који је имао много искуства у раду на молским салашима.
Свечано освећење школе је било 1. децембра 1894. године а сам чин је предводио суботички парох Светозар—Исидор Димитријевић. Он је одржао свечани родољубиви говор, пун патриотских порука које је упућивао како ученицима, тако и њиховоме учитељу, али и родитељима ђака ове нове школе. Помоћ келебијској школи пружале су и друге српске организације. Тако је Црквена општина суботичка 1907. године упутила молбу Добротворној задрузи „Српкиња“ да помогне овој школи за подучавање женског ручног рада. Молба истоветне садржине је упућена и маја 1907. године Вукосави Ћићић. Она је, нажалост, умрла тачно годину дана касније, а наследила ју је Даринка Бојић, која је такође предавала женски ручни рад и о томе су подношени и редовни извештаји. Исте, 1907. године је за школу на Келебији обезбеђен и лекар у лику др Петра Радића. И њега је обезбедила црквена општина у Суботици за своју школу на Келебији. Из само ових неколико спомена из 1907. године види се да је то била школа у коју су ишли и дечаци и девојчице. Школа је постојала као црквена све до 1. децембра 1920. године, потом је и она подржављена и понела је име „Арсеније Чарнојевић“, али је Црквена општина у Суботици узела учешће у поправкама школске зграде 1939. године. Учитељица у школи је тада била Ружа М. Малагурски која је и потписала молбу СПЦО Суботица.
Уз школу је оснивано и неколико задужбинских фондова где су завештањем богатих суботичких Срба финансирани сиромашни ђаци или награђивани најбољи. На предлог Божидара Вујића 11. децембра 1877. године основан је Школски вероисповедни фонд. У корист овог фонда је на литургију на дан Светог Саве требало да се носи и четврти тас, а да се даје и приход са трећега таса. Ово је имало да се примењује од Савиндана наредне 1878. године. Градски краљевски поштар Божидар Вујић је основао закладу 4. фебруара 1878. године која је понела име Местна школска заклада српска Ксеније Вујићке и Божидара Вујића коју је основао у спомен своје мајке Ксеније. Врховни надзор над овом фондацијом има српски патријарх коме је такође послат примерак писма. Један део новца остављеног у фонду је требало да се употреби у просветне циљеве. Аркадија Сегединчев је дао посебан услов за своју заоставштину 1881. године. Наиме, награда би ишла оном његовом сроднику или другом ученику који му о Светом Сави буде одржао пригодан говор. Ово завештање покојног Аркадија Сегединчева почело је да се примењује 1884. године када је његова удовица коначно платила неку државну таксу.
Убрзо по оснивању насеља Шандор (Александрово) већ 1804. године оно је добило и школу. Налазила се у центру села, у црквеној порти, а учитељ је био истовремено и појац. Први учитељ се спомиње 1813. године и име му је било Павле Батић. Две године потом, 1815. подигнута је црква Светог Димитрија, а њен први парох био је суботички свештеник Симеон Станимировић, док је касније први самостални парох шандорски био Илија Димитријевић. Треба истаћи, упркос увреженом мишљењу да је Шандор искључиво мађарски назив насеља, да су га Срби редовно користили у званичној употреби чак некада и чешће него Александрово. Школа се налазила преко пута цркве и била је уско везана за њу, а од 1842. године има још једног учитеља. Школа је од 1850. године мешовита, а још од 1827. године бројала је преко стотину ђака и због повећања броја ученика 1875. године је подигнута нова, већа школска зграда. Од 1863. године издвојено је и женско одељење ове школе, а музичко одељење је настало 1889. године. За ову школу везано је и име лекара и композитора др Јована Пачуа. У Краљевини Југославији носила је име престолонаследника Петра.
Из докумената Уреда великог бележника града Суботице постоје неки подаци и о школи у Александрову након 1918. године. Тако је учитељ Душан Стојковић потписао молбу послату Сенату са молбом да се обнове тамошња школа и учитељски стан. Сенат града Суботице је у ту сврху 1919. године издвојио 500 круна. Иначе, исти школски одбор при храму у Шандору је тражио исте 1919. године да се споји са градском месном буњевачком школом. Следећи податак везан за александровачку школу је посве занимљив. Велика пандемија шпанске грознице која је потресла цео свет имала је свој одблесак и на суботичком микроплану. Тако је 23. јануара 1920. године Милан Саић, учитељ у шандорској Српској православној школи пријавио десеторо ученика који су се разболели од ове болести.
Дакле, иако фрагментарни, подаци и о школи у Александрову употпуњују слику значаја просвете код суботичких Срба, а све уско везано за цркву, чији је наравно нуклеус све време храм Светог Вазнесења Господњег у Суботици. Школа у овом суботичком приградском насељу, данас градском кварту, и била је под управом световазнесењског храма све до најновијих времена, па је имала и значајан уплив у све што се ту дешавало. Од 1994. године школа која се може назвати наследницом ове старе александровачке носи назив „Свети Сава“, чиме је на одређени начин заокружена њена историја.
Остави коментар