Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Римокатоличка црква предводи многе екуменске иницијативе, што је до средине 19. века било је незамисливо, првенствено због њеног става да је екуменски покрет протестантског карактера. Тако је енциклика Пија XI Mortalium animos (1928) била својеврсна осуда ондашњих екуменских кретања. Однос према екуменизму папа Пије XII је донекле ублажио када је 1949. године објавио инструкцију Св. Официја De motione oecumenica што је протумачено као извесно отварање према екуменизму. Наиме, од тог момента допуштен је равноправан дијалог овлашћених свештених лица са некатолицима. Римска курија је ставове према екуменском дијалогу нарочито променила када је за папу изабран Јован XXIII. Он је годинама службовао у Бугарској и Цариграду где је био апостолски делегат. Нема сумње да је та околност утицала да постане ватрени поборник јединства хришћана. Јован XXIII је 1959. године најавио васељенски сабор. Следеће године основао је Секретаријат за промовисање хришћанског јединства који је 1960. године проглашен за једну од комисија која је била задужена за припрему будућег сабора.
Други ватикански концил (1962–1965) био је прекретнички догађај у историји Римске цркве. Наиме, Црква се у приличној мери отворила за дијалог са некатолицима, уз напомену да посебну пажњу привлаче усвојени декрети о екуменизму и Источним католичким црквама. Декретом о екуменизму, Црква се заложила за истински дијалог уз објашњење да би „свако заташкавање тешкоћа или одступање од начела и верских истина значило недијалошки екуменизам, него лажни иринизам, компромис и неекуменизам”. Тада је Римокатоличка црква и дефинисала свој став према некатолицима (Однос између одељене браће и Католичке цркве). Ту је, између осталог, наглашено да су вековима настајале разне несугласице, те да су у разним приликама знатне заједнице одвојене од пуног заједништва Католичке цркве, и то каткад не без кривице људи са обе стране. А они који се сада у таквим заједницама рађају и напајају вером у Христа не могу се оптужити за грех одељености, па их Католичка црква грли с братским поштовањем и љубављу. Они наиме који у Христа верују и који су ваљано примили крштење, творе неко, иако не савршено, заједништво са Католичком црквом.
У овом документу Католичка црква је ипак задржала познато становиште по којем се „само у Католичкој цркви Христовој, која је опште помагало спасења, може досегнути сва пуноћа спасоносних средстава”. Отуда је као мото свога екуменизма преузела израз Св. Августина In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (У битном јединство, у небитном слобода, у свему љубав). После, Другог ватиканског сабора, Римокатоличка црква је умногоме променила тврди став према некатолицима, односно поменуте одлуке отвориле су врата дијалогу. Истина и у поменутим документима и у приступу примећује се изражена нота ексклузивности, тако да нису без основа оптужбе, чак и неких католичких теолога, да је такав екуменизам суштински покушај увођења других хришћана на мала врата у Католичку цркву.
Појава екуменизма
Екуменизам није случајна историјска појава, посебно у западном хришћанском свету. Управо због тога је овај феномен потребно анализирати у ширем друштвеном и цивилизацијском контексту који карактерише драматичан пад религиозности, првенствено у западним друштвима. Наведена околност изузетно угрожава друштвени положај и традиционални утицај Римокатоличке цркве која се у западним друштвима суочава са непрекидним губитком пастве. Према истраживањима која је објавила званична издавачка кућа Ватикана, број свештеника и часних сестара европског порекла, у укупној светској структури Римокатоличке цркве перманентно опада (нпр. са 51 одсто у 2000. години, на свега 47 одсто у 2008. години). Истовремено је у земљама Африке, број верника и свештеника повећан за невероватних 33 процента.
Поједини црквени теоретичари указују на процес „нове евангелизације” која прети да се прелије са Црног континента на Европу, коју је одавно захватио вирус секуларизације, конзумеризма и потрошачке цивилизације. На известан начин историја се понавља, односно афрички континент доживљава судбину Латинске Америке која је после насилног наметања католичке вере „огњем и мачем конквистадора”, данас најтврдокорније језгро светског католичанства. Промена структуре верника и свештеника Римокатоличке цркве свакако је догађај без преседана у историји светски најутицајније и највеће хришћанске заједнице, и као такав не оставља равнодушним ни сам врх Римске курије.
Наиме, већ после смрти папе Војтиле, први пут су као озбиљни кандидати за његовог наследника фигурирали утицајни бискупи из Латинске Америке, Африке и Азије. У појединим црквеним кулоарима тадашњи избор Јозефа Рацингера протумачен је као избор „транзиционог папе”, што се показало као тачно гледиште јер је претпоследњи папа био управо из Аргентине (папа Франциско). Садашњи папа Лав XIV, такође, оличава прилагођавање врха Курије промени свештеничке и верничке структуре.
Дипломатија Римске цркве настоји да се прилагоди новонасталим околностима. Наиме, с једне стране Ватикан подржава „евангелизацију” афричког и азијског континента, док је с друге стране веома посвећен „екуменском дијалогу”, посебно с представницима православних цркава. Са становишта Римске курије екуменски дијалог је врста дипломатског маневра који треба да сакрије оно што се више сакрити не може, а то је тежак пад римокатоличанства чак и у најтврдокорнијим европским католичким заједницама, попут Шпаније, Италије или Ирске, који се не огледа само у губитку верника, већ и тешким моралним и криминалним скандалима, у чије прикривање је очигледно био умешан и врх Цркве.
У покушају да сачува, какав-такав утицај у европским друштвима, врх Римске цркве био је принуђен и на одређене компромисе теолошке природе. Критичари указују да таква настојања нису изузетак у једном историјски континуираном процесу, настојања Рима да хришћанско учење и догме прилагоди овоме свету и веку, а под сталним утицајем „европског рационалистичког и хуманистичког духа”. Уједно, упозоравају да је суштина деловања Римске цркве у култу папизма којим је потпуно замењен дух саборности, који прожима хришћанску заједницу.
Критике екуменизма
Управо из кругова православних теолога стижу и највеће критике екуменизма. Они указују да је циљ екуменизма „реинтерпретација хришћанства”, односно потпуно уништење православља. Занимљиво је да се дијалози између различитих хришћанских заједница, али и са представницима ислама, будизма и хиндуизма, одвијају под строгом контролом организација светске закулисе чије се најутицајније личности налазе под снажним утицајем „религије покрета ново доба”.
Екуменисти у суштини живе у једној визији свеопштог јединства цркава што се савршено уклапа у њујеџовски поглед на свет да „хришћанство не поседује пуноћу божје истине”. Следбеници екуменизма верују да свака религија носи у себи „надахнуће светога духа”. Отуда је њихов кључни циљ заснован на начелу јединства у различитостима, што је у суштини основни мото деловања масонског покрета. Отуда критичари екуменизма, с правом указују на кључну улогу организација светске закулисе, које пропагирају религиозно уједињење света, упоредо са уједињењем на економском и политичком плану.
Из строго теолошког угла, екуменизам је у својој суштини „хилијастичка јерес” која се огледа у настојању да се створи јединство у компромису, између истине и лажи, како би се створила једна „нова црква и нови свет”. Екуменисти проглашавају лажне истине и лажни мир, односно не онај мир који долази од Христа, већ мир који је резултат лажних компромиса. У том смислу екуменизам није нова појава у историји, већ само епизода настојања да се Бог замени човеком. Са практичног становишта екуменски дијалог, упркос учешћу бројних православних јерарха, није дао никакве ефекте. Дубоке поделе унутар хришћанства и даље су опстале. Римска цркава, упркос реторичком заокрету, није променила однос према „православним шизматицима”. Многа отворена историјска питања, посебно о улози Ватикана у Другом светском рату, и даље су табу тема. У неким кaтоличким заједницама у току је процес историјске рехабилитације мрачних историјских личности, попут хрватског католичког надбискупа Степинца.
Утисак је да и у православним црквама све више доминира дух екуменизма. Разлоге треба тражити у сложеним историјским околностима у којима су деловале поједине цркве, посебно у периоду комунизма. Православне цркве, попут наше, суочавају се и са низом нерешених питања која се крећу у широком спектру: од улоге цркве у друштву до питања која су егзистенцијалног карактера (положај на Косову и Метохији). Због тога поједини високи црквени достојанственици, у сарадњи са Ватиканом, виде могућност заштите верског и црквеног наслеђа на Косову и Метохији, које је под отвореном окупацијом НАТО-а и на чијем се простору дешава процес убрзане „реисламизације”, на који са скепсом гледа и врх Римокатоличке цркве. Нажалост, испоставило се, да оваква очекивања нису имала реалног основа.
Такође, треба озбиљно узети у обзир и упозорења да би евентуални долазак папе у Србију, без претходног извињења у Јасеновцу, створио претпоставке за дубоке поделе и раскол у Српској цркви. Тиме би трагедија српског народа била комплетно заокружена и духовним расколом. Да ли је дошло време да ће ускоро Црква Христова моћи да преживи једино у катакомбама и пустињи и дочека Христа тамо одакле је кренула на историјски пут? Ово питање, себи и другима деценијама уназад, постављају истински верујући људи. Ово питање и данас је актуелно, када присуствујемо унутрашњем разарању Цркве Христове, на којем упорно раде екуменисти свих боја.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад
- Јеромонах Јањић, С. (1995). Екуменизам и време апостазије, Епархија Рашко-призренска
Остави коментар