Аутор: Спасоје Томић
Милан Стојадиновић (1888–1961) представља једну од најконтроверзнијих, али и најзначајнијих политичких личности у историји Краљевине Југославије. Његов рад, нарочито у периоду између два свјетска рата, карактеришу снажне реформе у области финансија, монетарне стабилизације и изградње економске самосталности државе. Овај рад има за циљ да освијетли позитивне аспекте Стојадиновићевог дјеловања, полазећи од његовог професионалног приступа управљању државом, визионарског економског програма и дипломатске прагматике.
1. Увод
Стојадиновић је припадао генерацији европски образованих српских интелектуалаца, који су у политичку арену ступили са јасним технократским и модернизацијским увјерењима. Као доктор економских наука са Универзитета у Минхену и професор финансијског права, у политику је унио рационалан, стручно заснован приступ који је представљао својеврсну новину у балканском политичком простору тога доба.
2. Финансијска стабилизација и економска политика
Као министар финансија у више наврата (1922–1926, 1934–1935) и касније као предсједник Владе Краљевине Југославије (1935–1939), Стојадиновић је успио да оствари изузетан напредак у стабилизацији јавних финансија. Успјешно је спровео монетарну реформу, успоставио контролу буџета и стабилизовао динар, што је довело до повећања повјерења страних инвеститора и кредитора у југословенску економију.
Његова политика индустријализације и заштите домаће производње подстакла је развој металургије, текстилне индустрије и енергетског сектора. Уведен је низ протекционистичких мјера које су, у духу европских трендова тридесетих година, имале за циљ јачање националне привреде и смањење зависности од иностранства.
3. Дипломатски реализам и прагматизам
Стојадиновићев спољнополитички курс често се погрешно тумачио као идеолошки, док је у суштини био вођен прагматизмом и тежњом ка очувању неутралности и државних интереса у све сложенијем европском контексту. Његов циљ био је да Југославија, окружена великим силама, задржи политичку стабилност и избјегне увлачење у сукобе.
Покушаји приближавања економски снажним државама тог времена (Њемачкој и Италији) били су дио стратегије којом је настојао обезбиједити тржишта и капитал за убрзани развој југословенске економије, без напуштања традиционалних савезништава.
4. Политички стил и модернизација државне управе
Као предсједник владе, Стојадиновић је у јавну управу унио елементе модерног политичког маркетинга и организационе дисциплине. Формирањем Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ) тежио је превазилажењу партијских подјела и стварању јединственог државотворног фронта.
Његов приступ управљању државом карактерисали су рационалност, професионализам и тежња ка ефикасности, што га чини једним од првих правих „технократских премијера“ у историји југословенске политике.
5. Насљеђе и историјска реевалуација
Иако је његов пад са власти и каснији егзил оставио сјенку на политичку каријеру, савремена историографија све више указује на потребу објективније анализе његовог доприноса. Данас се Милан Стојадиновић посматра као економски реформатор који је поставио темеље модерног финансијског система у Југославији и као државник који је разумио значај економске независности за политичку стабилност.
Закључак
Милан Стојадиновић је био личност испред свог времена — економиста, технократа и прагматични државник који је покушао да у међуратном хаосу наметне логику развоја, рационалности и националног интереса. Његова политика финансијске стабилности и економског јачања Краљевине Југославије оставила је трајан траг и заслужује да буде вриједнована у складу са реалним историјским чињеницама, а не идеолошким предрасудама
Литература
- Петрановић, Бранко. Историја Југославије 1918–1945. Књ. 2. Београд: Нолит, 1980.
- Батаковић, Душан Т. Југославија у Хладном рату и стварање Титове неутралности. Београд: Институт за балканолошке студије САНУ, 1998.
- Ћоровић, Владимир. Историја Југославије. Београд: Просвета, 1992. (постхумно издање)
Остави коментар