Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У наставку огледа о „геополитици новог Блиског истока” указујемо на веома интересантну анализу која се појавила под окриљем Међународног института за блискоисточне и балканске студије ИФИМЕС са седиштем у Љубљани, а под насловом Израел – супер Спарта на савременом Блиском истоку? коју потписује генерал у пензији Корнелију Пиварију, члан Саветодавног одбора ове утицајне тинк-тенк организације, која редовно објављује детаљне анализе посвећене блискоисточним и балканским дешавањима.
Анализа је заснована на самодефиницији Израела као „супер Спарте” коју је недавно изрекао премијер Бењамин Нетањаху, а што одражава тамошњи свеопшти утисак о сталним претњама безбедности јеврејске државе, уз идеју о одговарајућој пројекцији моћи и одвраћања. Реч је о концепцији која исказује намере које се крећу у широком спектру: од способности мобилизације израелског друштва на милитаристичким основама, до опречних реакција на ову концепцију у арапском свету, али и реаговањима великих сила на планирани модел „супер Спарте”.
Нема сумње да су континуирана америчка дипломатска и војна подршка Држави Израел и немогућност држава арапског света да формирају заједнички став о палестинском питању, полазне стратешке константе у разматрању актуелне ситуације на Блиском истоку, која је у новије време првенствено последица терористичких напада Хамаса од 7. октобра 2023. године и бруталног израелског одговора на ову провокацију.
Став Израела
Нетањахуово становиште о Израелу као „супер Спарти” одражава консензус унутар десничарске владајуће коалиције о потреби сталне „милитаризације израелског друштва” која је заснована на реалном геополитичком положају ове државе. Реч је о карактеристичној безбедносној филозофији која је заснована на тзв. војној консолидацији израелске војске која треба да буде оспособљена за ратовање на копну, ваздуху и мору, уз непрекидно јачање њене кибернетичке и информационе способности. Све то подразумева додатно увећање војног буџета који је тренутно на изузетно висом новоу (преко 4,5% БДП-а) што значајно исцрпљује економију ове државе.
Други елемент је очување технолошке доминације, пре свега ракетне одрбране која је исказала огромне слабости током дванаестодневног рата са Ираном из јуна ове године, уз увођење елемената вештачке интелигенције у овој сфери, чиме би се надоместиле бројчане слабости израелске армије у односу на арапске државе. Идеја о „супер Спарти” подразумева и јачање култа војске кроз разраду постојећег система обавезног војног рока и улоге резервних снага, а што омогућава друштвену популарност армије, и коначно дипломатску офанзиву која треба да промени представу о Израелу „као изолованом острву” на Блиском истоку. Овде није само реч о идеји промене имиџа државе у непријатељском окружењу, него пре свега у односу са другим великим силама, првенствено Русијом и Кином.
Све ове намере јеврејске државе суочавају се са огромним одијумом светске и арапске јавности после бруталних акција израелске војске у Појасу Газе и страшних злочина почињених над Палестинцима. Отуда је начин решавања „палестинског питања” од кључног значаја за ширу стабилност блискоисточног региона, али дугорочно гледано и егзистенцијално питање за израелску државу. Наиме, Палестинска управа у Рамали, очекивано и веома негативно је реаговала на Нетањахуову иницијативу о „супер Спарти” која се доживљава као јасан доказ одбијања дијалога и напуштања перспективе политичког решења о две државе, односно као намера да се садашња окупација Појаса Газе претвори у трајну чињеницу. Неки аналитичари наводе да израелска реторика још више јача радикалне елементе у палестинском друштву и као таква чак оправдава основаност досадашње Хамасове самоубилачке стратегије.
Нема сумње да је Газа постала средиште палестинске трагедије и подручје масовног страдања цивила (око 70 хиљада) уз потпуно уништење територије где су болести, глад и патња свакодневна појава. Код локалних Палестинаца је веома изражен став о томе да Израел неће одустати од „коначног решења” њиховог протеривања из Газе у Египат или друга подручја. За огроман број Палестинаца данас је прича о миру постала илузија.
Блискоисточни одјеци
Изрелска декларација о његовој трансформацији у „супер Спарту” изазвала је различите коментаре у арапском и муслиманском свету, које су израз не само различитих ставова о Израелу, него су и последица унутрашњих ривалстава у регији.
Званични Техеран је израелску декларацију коментарисао на очекиван начин, односно као још један доказ о Израелу као агресивном ентитету са експанзионистичким намерама, где су оружани отпор и ескалација сукоба једина извесна перспектива. Турска је очекивано заузела амбивалентан став који се у најкраћем своди на јавно противљење и закулисни прагматизам, који се у пракси своди на размену обавештајних сазнања са Израелом и одржавање економских односа. Саудијска Арабија и заливске земље су се у односима са Израелом определиле за једну врсту „политичког баланса” где је нагласак на практичној сарадњи са Израелом, али и настојању да се код домаће јавности створи утисак о тзв. исламској солидарности са Палестинцима. Египат и Јордан имају мировне споразуме са Израелом и управо зато ове две државе су више склоне дипломатским критикама, али без конкретнијих акција. За Аман је посебно важна ставка и равнотежа између тамошњег већинског палестинског становништва и стратешког односа према Западу.
После рушења Башаровог режима у Сирији почетком ове године, деловало је да је остварен један од најважнијих циљева Израела, а то је слабљење иранског утицаја у регији. Међутим, у односима између Израела и Сирије остају многе непознанице које су условљене анексијом Голана 1967. године, коју су САД признале 2019.године, затим јачање турског утицаја у овој земљи, као и природом самог режима који је изразито исламистичког карактера. Уз, то нису за потцењивање и акције Москве у овој девастираној држави. Катар је такође битан чинилац регионалне политике. Ипак, после израелског напада на Доху није било једниственог арапског одговора, што је продубило утисак да Израел може несметано да настави своје акције. Наравно, уз подршку Америке.
Велике силе
Из анализе ИФИМЕСА издвајамо њихове процене даљег развоја блискоисточних догађаја из угла Русије, Кине и ЕУ. Наиме, док је позиција САД као фундамента израелске војне и политичко-дипломатске моћи датост која се неће мењати у догледно време, дотле је став осталих глобалних учесника у овој великој игри условљен њиховим геополитичким интересима и сопственим пројекцијама глобалног утицаја, посебно у условима евидентног краха модела униполаризма у међународним односима.
Однос Русије према Израелу вероватно ће карактерисати амбивалентна позиција, која је условљена ратом у Украјини, али и другим геоекономским чиниоцима, пре свега кретањима цена на тржиштима нафте и гаса. Ваља очекивати да ће Москва наставити да развија односе са Ираном и донекле Сиријом, али и да ће подржавати тенденције еманципације арапског света од америчког утицаја, прагматично користећи БРИКС као модел геоекономске сарадње. Уопштено, Русија је веома уздржано реаговала на израелски модел „супер Спарте” који се у Москви интимно доживљава као јачање америчког утицаја.
Веома је занимљива позиција Кине која се определила за стратегију „рационалног балансирања”. Кина се очигледно труди да директно избегава критике Израела, али и да прагматично користи многобројне предности које су јој на располагању, посебно у економској сфери, где је њен улог знатно порастао. Оно што је познато јесте раст кинеског утицаја у Пакистану и Авганистану, као и ванредне дипломатске победе које су допринеле обнови дипломатских односа Саудијске Арабије са Ираном и Пакистаном. Реч је о великим успесима тзв. индиректне кинеске дипломатије.
Трећи чинилац је Европска унија чије су дипломатске акције у паду, због велике енергетске зависности, али и губитка ауторитета због рата у Украјини. Израел је недавна европска и западна признања палестинске државе (Француска, Велика Британија, Аустралија, Канада, Португалија) доживео као непријатељски чин, док се у добром делу света ова признања доживљавају као симболички чин прања савести, без значајнијег утицаја на даљи развој дешавања. Ипак, чињеница је да је 158 држава света признало Палестину, што је тренд који повећава дипломатску изолацију Израела и знатно ограничава маневарски простор САД у арапском свету, који се полако интегрише у нове форме мултиполарности попут БРИКС-а.
Коначно, али не и најмање важно, јесте питање будуће финансијске подршке јеврејској држави, која је традиционално повезана са западним финансијским центрима моћи успешно одолевала искушењима дипломатске изолације. У новим околностима када се појављују нови финансијски центри склони концепцији дедоларизације, позиција Изреала као америчке тврђаве на Блиском истоку више није тако сигурна. Због тога би идеја прерастања ове државе у „супер Спарту”, могла да постане дугурочна замка.
ЛИТЕРАТУРА:
- Рагај, А. ( 10. 2024) Како Израел замишља нови Блиски исток, BBC
- Пиварију, К. (2. 11. 2025). Израел – ʼСупер Спартаʼ на савременом Блиском истоку?, ИФИМЕС, Љубљана
Остави коментар