(О РОМАНУ САТАНТАНГО ЛАСЛА КРАСНАХОРКАИЈА)
Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Иако смештена у три дана касног октобра, радња романа Сатантанго због „злослутног, перманентног метеоролошког стања“ (Чудић 2016: 7) – непрестане кише праћене блатом које запљускује, успорава и кочи људе и ствари, одише хипнотишућом атмосфером заглављености у апокалиптичном вакууму, као да „време збива лакрдију“ (Краснахоркаи 2016: 20). У њему таворе становници изукрштани љубавним аферама, ситним пакостима и – иако упућени искључиво једни на друге – супротстављени као највећи ривали. Интересантан је начин на који богобојажљива госпођа Халич промишља о свом мужу, посматрајући млитаву кожу на његовом лицу која је подсећа на
„испреплетене слојеве меса и сланине у суморним кланичним халама, болесно сиве очи на жабокречином зараслу површину воде бунара у двориштима напуштених кућа, а ниско истурено чело на чела убица чије се слике виђају у државним новинама и које се никад не заборављају“ (Исто, 118).
Краснахоркаи пажњу придаје сваком детаљу, повремено оживљавајући годинама непомерене предмете, како би и из њихове перспективе посведочио о људској кварежи. Слика крчме у којој влада ванвременска трулеж, јединог места које макар привидно може ујединити позавађане варошане, дата је кроз минус поступак – истицањем свих мањкавости сабирног центра обраслог коровом. С визуелног аспекта доминирају кадрови затрављеног пулта, армије бубашваба, накривљеног флекавог плаката, уопште оронулог инвентара уоквиреног невидиљивим ножицама изнова распрострте паукове мреже. Нимало пријатније аудитивне сензације додатно су сведочанство пропасти оличене у пуцкетању, зујању, замирању – као и олфактивне, са доминантним мирисом земље која се „осећа“. Минијатуре о варошанима замрзнутим у тренутку замирања насеља, иако су иза себе имали месеце да се помере са мртве тачке и реорганизују свој живот, дате су као истовремена збивања, са чијим појединостима се читалац упознаје пратећи приповедача способног да проникне и у мисли посматраних, које у парентезама уписује у свој наративни низ. Сваки од описаних јунака фокализатор је могућности на личном и колективном плану, које би се отвориле Иримијиним доласком. Ступање пророка искривљеног библијског имена на каљаво тло, које је напустио годину и по дана раније, тачка је у коју се уливају сви описани токови мисли и делања напуштене „пастве“.
До почетка другог дела романа, када се судбоносни сусрет најзад збива, опцртан је круг око насеља, којим су обухваћени напори неких од ликова да своје дане учине подношљивијим. Највише пажње посвећено је Ештики и доктору, који остају недотакнути еуфоријом због најављене посете. Поглавље „Начиње се“ један је од најсуморнијих делова Сатантанга, не само зато што је описано парче живота девојчице ограничених менталих способности истовремено оно које сведочи и о његовом завршетку, већ због Ештикине спремности да се, након братовљеве издаје окрене јединим анђелима који су јој преостали. Враћена кући из градске специјалне школе, девојчица без сталног надзора и друштва срећу проналази у соби за узгој голубова на тавану, као повременом бедему од грдњи и батина. „Од тебе никада ништа неће бити. Рођена си као ћакнута, то ћеш и остати“ (Исто, 146) – речи су које је нагоне да мир и спокој потражи леђа наслоњених на хладне зидине Вајнкхајмовог дворца, с умореним мачком под руком и мишомором у желуцу. Комедијант случај хтео је да њена несрећна судбина постане окосница Иримијине лажне проповеди о жртви коју је варош морала поднети како би „беда заувек одбачених“ (Исто,195) била замењена коначно доступним благостањем.
Поглавље о доктору који опсесивно чита студију о потонућу мађарског тла по завршетку палеозоика, цртица је о особењаку из ког је нова реалност изнедрила агорафобију. Закључујући како живот из наслоњаче поред прозора може бити савршено функционалан, некадашњи медицински делатник праксу рада с људима заменио је племенитим циљем „да моћ памћења очува од кварежи која око њега пустоши“ (Исто, 72) непрекидним документовањем околности у насељу (па чак и распореда барица по путу), јер „једино се тако можемо надати да и ми сами једног дана нећемо постати непознати и занемели заточеници овог ђавољег поретка који се непрестано распада и обнавља“ (Исто, 73). Вањска „космичка ујдурма“ удешава његов принудни излазак – могући водич до отварања особене приповедне петље. Наиме, докторове тешке здравствене тегобе условљавају медицински третман и пропуштање прилике да заједно са већином осталих „овај пасји живот“ (Исто, 214) замени заслуженим избављењем. Затечено празно село изазива доктора да уместо виђених, описује наслућене призоре – прилике које вероватно владају у домовима комшија. Ова „необјашњива моћ“, сазнање да, како каже, „користећи само речи могу да управљам токовима догађаја који се око мене одвијају“ (Исто: 295), јер „дешава се само оно што је именовано“ (Исто, 296), пред доктора постављају напокон видљиву целину пута који га очекује, и он почиње да исписује повест коју читамо. Краснахоркаијева игра у којој безименог свезнајућег приповедача открива као непоузданог, често припитог бележника испразне свакодневице, нарочит је маневар циљаног тестирања читаочевих очекивања.
Завршно поглавље првог дела романа „Пауков рад II. Ђаволова сиса, Сатантанго“ карневалска је слика припреме за долазак „пастира безнадежних људи у безизлазној ситуацији“ (Исто, 170), који ће своје стадо напокон избавити од бесмисла.
„Као свиње у тору […] тако смо се и ми опрасили у овом обору од света, па као ни свиње које се ваљају у сопственој погани, ни ми не знамо чему ово лактање око сиса које нас хране, чему ова вечита борба прса у прса пред валовом или увече за места за спавање“ (Исто, 163).
Скупина у крчми је поднапита, агресивна, свађалачки расположена, једним оком загледана у све празнију чашу, а другим у све привлачнију комшијску жену. Нада да је Иримија једини који „може да држи на окупу све оно што се из наших руку расипа“ (Исто, 152), заједничка је чежња и бојазан, која се, како вече одмиче, претвара у аксиом. Када се танго-хармоника огласи првим звуцима, мала ђаволова победа оцртава се у заносу знојавих испреплетаних тела, коју госпођа Халич покушава оповргнути призивањем Страшног суда да „огњеним паклом“ спали разиграни „олош“.
Као још један противник овакве светковине открива се Иримија, који безбрижност уснулих плесних партнера супротставља трагичној Ештикиној судбини. Упркос његовој беспрекорној ораторској вештини, читалац не дели занос и наду окупљених мештана, будући да у роману друго, а хронолошки прво по реду поглавље прати „ћулавог“ и „патуљастог“ од састанка са „шефом“ до плана да сељацима узму новац, а потом поново побегну. Достављачи информација за рачун полиције, „лојални грађани земље“ који „нуде своје услуге као и раније“, саслушани су због друштвено опасног избегавања рада, и опоменути како није паметно радити против „закона јачег. Државе. Народа“ (Исто, 50). И сами заточеници тоталитарног режима који од својих послушника очекује беспоговорну покорност, Иримија и Петрина покушавају да дигну глас против великих очекивања и позову се на своја права – што засмејава и љути новог шефа. Неспособан да расправу с њим истера до краја, Иримија у кафани прети „ларвастим лицима“ и планира бомбашко разрушавање читавих градова и села, како би на неки начин спровео своју побуну. Међутим, једино што може учинити по питању враћања пољуљане моћи јесте превара дојучерашњих земљака: „Одувек су били служинчад и то ће до краја живота и остати. Чекају жилаво и истрајно, уверени да их је неко просто преварио“ (Исто, 61). Исправност његових одлука и уопште ауторитет потврђује „ћулави“ Петрина, који Иримију назива браћалом, учитељем, спаситељем, па чак и гробаром и убицом – са којим је спреман да се отисне у најризичније подухвате.
Литература
Давидовић Милена, „Апокалиптичка игра у роману Сатантанго Ласла Краснахоркаија“, Летопис Матице српске, год. 198, књ. 509, св. 1/2 (2022), 136–153.
Кафка Франц, Замак, прев. Предраг Милојевић (Београд: Нолит, 1984).
Краснахоркаи Ласло, Сатантанго, прев. Зоран Могушчиј, ред. Марко Чудић (Београд: Дерета, 2016).
Милованов Дајана, „Апокалиптички карневал Ласла Краснахоркаија“, Летопис Матице српске, год. 193, књ. 499, св. 1/2 (2017), 183–188.
Чудић Марко, „Апокалипсавање – јунаци прозе Ласла Краснахоркаија и њихова сметењачка потрага за смислом“, Doomsday. Седми печат (Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 2020), 239–255.
Чудић Марко, „Ласло Краснахоркаи: од ђавољег плеса у панонском блату до далекоисточних медитација“ у: Краснахоркаи Ласло, Сатантанго, прев. Зоран Могушчиј, ред. Марко Чудић (Београд: Дерета, 2016), 5–14.
Остави коментар