Колико су Срби и Хрвати уистину блиски народи?

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Југославија и југословенство у периоду након пропасти и распада ове државе постали су својеврстан утопијски мит. Једна доста бучна, иако на срећу небројна група, и даље ову земљу доживљава као неки пример среће и благостања. Један од њихових аргумената је и то да је у Југославији (под којом они подразумевају само творевину насталу након 1945. године), цветао заједнички живот јужнословенских народа, пре свих Срба и  Хрвата. Исто тако, инсистира се на томе да су Срби и Хрвати (као и други јужнословенски народи, са делимичним изузетком Бугара), у ствари исти народи или јако блиски. Према таквим тумачењима, ове народе повезују језик, али и менталитет, култура, историја.

Југословенска идеја није нова, нити се може везати искључиво за период несрећне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, односно њених претходница након 1945. године и за диктатуру Јосипа Броза Тита. Треба истини за вољу рећи да током раног новог века почиње да се јавља илирска идеја о јединству свих јужнословенских народа, па и Срба и Хрвата. Многи великани, попут рецимо Јована Јовановића Змаја говорили су о слози и јединству једноименог народа Србо-Хрвата. Овакви гласови, међутим, нису били већински ни у једном од ова два народа. Све до Бечког договора из 1850. године, српски и хрватски језик нису били толико слични, као у најновије доба. Вуков утицај је био огроман на настанак онога што се данас назива хрватским језиком.

Дакле, историја српско-хрватских односа, као и идеја југословенства је једна много компликованија прича него што се често данас износи у црно-белим погледима аподиктичнога за или против. Са друге стране, то јесу идеје чије се негативне последице осећају до данас и које, на нашу велику несрећу и жалост, понајвише присташа имају управо у Србији. Кроз ту призму се доносе и крајње површне изјаве попут тог некаквог вечног јединства два народа, те да су они, сасвим исти. Међутим, када се хронолошки сравне све државе у чијим оквирима су живела ова два народа у периоду од досељавања Словена у VII веку па до 1991. године, Срби и Хрвати су убедљиво најкраће живели управо у обе Југославије.

Но, кренимо редом. У најранијем периоду, који је уистину доста магловит, Срби и Хрвати, односно њихови владари признавали су врховну власт Византијског царства. Са сигурношћу се, међутим, може закључити да су све српске земље, као и простор који су населили Хрвати биле дуже под византијском врховном влашћу, него у обе Југославије. Срби и Хрвати су се, као што је добро познато, населили у периоду владавине цара Ираклија (610—641), тада су први пут и покрштени, али је пуна два века доцније то покрштавање спроведено још једно, у време цара Василија I (867—886). Ако овоме додамо још и наредна три века, до доласка Стефана Немање на власт, односно смрти цара Манојла Комнина 1180. године, долази се до запањујућих закључака.

Иако је у овом дугом временском раздобљу било низ периода када су се и Срби и Хрвати борили против врховне византијске власти, те је и успешно свргавали. Доба када су је признавали дуже је него постојање Југославије, а чак и краћи периоди су трајали више него, рецимо, власт Јосипа Броза.

Срби и Хрвати су, потом, били део и средњовековне Угарске. Док су Хрвати у оквирима ове државе били од 1102. године, помени Срба су све већи од XIII века. Грубо речено, око три стотине година, историјски извори документују и Србе и Хрвате у Угарској пре Мохачке битке 1526. године. Са прекидима, обе југословенске државе (краљевина и комунистичка) постојале су мање од седам деценија.

Између век и по и 170 година (у зависности од простора) трајала је и османска власт над Угарском. Славонија и део Хрватске су били такође под турском управом, као и Срем и Барања. На овим просторима живели су, у неким местима и измешано, Срби и Хрвати, као и други јужнословенски становници. Посебно на тлу Славоније и Далмације идентитетско питање је било јако компликовано у време раног новог века, јер је и тај славонски идентитет био скопчан са угарским фактором, пошто је Славонија од најранијих времена била у саставу Угарске, док је Далмација од 1102. године, с тим да се Угарска за њу борила и са Млецима и са реченим Турцима. Дакле, и у Турској су живели дупло дуже него у Југославији.

Нововековни период донео је на међународну сцену две државне творевине у којима су ова два јужнословенска народа живела вековима. Током овог раздобља било је и периода сарадње, сукоба, суживота, али је и чињеница да су се у новом веку Хрвати почињали формирати као нација, те да су Срби и њихова средњовековна држава служили чак и као узор у појединим моментима историје. Хабзбуршка монархија, односно Аустрија и од 1867. године, Аустро—Угарска биле су државе у чијим оквирима су, поред других народа, живела и ова два јужнословенска. Од Карловачког мира 1699. године, па све до 1918. године, дакле нешто више од два века, или скоро три пута дуже него у оквирима Југославије, а само је цар Франц Јозеф владао скоро дупло дуже од Јосипа Броза.

И под Млетачком републиком, ова два јужнословенска народа били су дуго. Све до њеног укидања у доба Наполеона 1797. године, на простору Далмације који је признавао врховну власт Венеције живело је подоста Срба, а било је и Хрвата. И једни и други су посведочени у изворима, као и још неке јужнословенске популације означаване као Власи, Морлаци и слично.

Све ово сведочи да су Срби и Хрвати били, као и други народи уосталом, део великих европских и светских монархија. Некада су имали мање, некада више слободе у односу на централне власти. Суштински гледано, њихов историјски пут и етногенеза су у многоме различити. Наиме, Константин Порфирогенит у свом спису познатом као О управљању царством наводи оба ова народа и подручја која су населили, као и њихову прадомовину. Јасно је да су од самог досељавања на Балканско полуострво Срби и Хрвати третирани као различити народи, од којих су Срби, може се претпоставити, били бројнији, али и основали већи број државних творевина. Осим Србије, ту су биле и Дукља, Неретва, Травунија и Захумље, а доцније и Босна. Хрвати, пак, са друге стране имали су једну државу која је опстала до 1102. године када је инкорпорирана у Угарску, са којом ће, кроз различите државне творевине остати у заједници све до 1918. године. Прва хрватска држава након 1102. године је злокобна и марионетска НДХ, а после ње тек она настала, у опет проблематичним околностима 1991. године.

Управо у време када је нестало средњовековне хрватске државе, српска је доживела свој велики успон. Треба рећи да током раног средњег века постоји веома мало података о обе јужнословенске државе, те да је корпус извора крајње ограничен и када су у питању Срби и Хрвати. Нажалост, данас смо сведоци да Хрвати присвајају српску културну баштину попут Вишеслављеве крстионице или целокупне историје Дубровника која је свакако далеко више српска него хрватска. Током саме средњовековне прошлости српско-хрватски контакти били су спорадични. Тако је кнез Часлав Клонимировић имао контакта са хрватским владарем (претпоставља се Томиславом), а сестра цара Душана Јелена, била је удата за хрватског великаша Младена Шубића, те била и регенткиња након његове смрти. Осим овог, постојао је још један династички српско-хрватски брак. У питању је онај између деспота Вука Гргуревића Бранковића, првог српског деспота у Угарској и Барбаре Франкопан. Шубићи, преци Зрињских, и Франкопани јесу етнички били хрватски великаши, али су били и угарски барони, нешто слично баш као и Бранковићи. Ове брачне везе биле су искључиво политичке и династичке, а никако етничке, као уосталом и све друге током средњег века, али и касније. Вук Гргуревић Бранковић, српски деспот у традицији познат као Змај Огњени Вук био је и феудални господар над неким поседима на тлу Хрватске, те је међу његовим кметовима било и Хрвата.

Но, као што поменух ове везе су крајње биле спорадичне, а нека већа повезаност становништва није документована, иако то не значи да је није било. Некакви међусобни контакти између два народа блиског порекла и релативно сличног језика сигурно су били присутни на терену. Међутим, верска и културолошка разлика бивала је с временом све већа а дистанца све мање премостива. Припадност Римокатоличкој цркви код Хрвата, а већински православној код Срба створила је културолошки јаз. Иако су Срби римокатолици чинили значајан део етничког корпуса, ипак је током новог века много веће обележје Срба било православље. Хрвати су рано изгубили контакте са Византијским царством, и потпуно су постали средњоевропски римокатолички народ. Верска и културолошка компонента никако не смеју бити заборављене и њихове последице се осете и данас као свакако доминантне.

Све до преузимања Вуковог језика, хрватски језик се разликовао немало у односу на српски. Чакавски језик је у ствари основа хрватског језика, што је сматрао и Вук Стефановић Караџић. Када погледамо и читамо споменике на старом хрватском језику, уистину их није увек лако разумети и по томе су донекле чак ближи и западнословенским језицима и наречјима. Надаље, стара хрватска књижевност је сачувана веома фрагментарно, првенствено због снажног утицаја Римокатоличке цркве и форсирања латинског. Но, са друге стране, ако је нешто заједничко наслеђе два народа то свакако јесте глагољица и глагољаштво. Упркос покушајима у хрватским научним и стручним круговима да се она прикаже као искључиво хрватско писмо, оно је итекако присутно и у списима насталим у српскословенској редакцији. Глагољица је заједничка културна и језичка баштина Срба и Хрвата. Међутим, Срби врло брзо прелазе на ћирилицу, а Хрвати су глагољицу задржали и знатно дуже. Глагољашки споменици на старом хрватском језику су сачувани до дубоко у рани нови век и представљали су свакако један угаони камен идентитета овог суседног народа.

Ако историју посматрамо као целину, а то је једини исправан начин, југословенске државне творевине трајале су сразмерно врло кратко, Јосип Броз је владао мање него краљ Милутин или цар Фрања Јосиф, а Срби и Хрвати су најкраће заједно живели управо у ове две Југославије. Нажалост, антисрпски сентимент код Хрвата се почео развијати током деветнаестог столећа јако интензивно и траје до данас, а свој врхунац имао је у стравичном геноциду у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата и у грађанском рату током 90-их година.

Срби и Хрвати, дакле, јесу два народа са различитим историјским искуством, и бројним културолошким разликама. Наравно, постоје и одређене повезаности и преплитања, као и код свих суседних народа. Да бисмо разумели уопште српско-хрватске односе треба да одбацимо све премисе и предрасуде. Наиме, нити су у питању два одувек иста и братска народа, нити се ради о народима који немају баш ништа заједничко. Негирање средњовековне хрватске државе или пак хрватског идентитета је такође апсолутно неприхватљиво, а нажалост је свеприсутно и код нас. Историјске околности нису ишле на руку Хрватима. Рано су остали без своје државе, развијали се у оквиру туђих земаља, гушен им је и језик и наметан латински. То је свакако произвело и неке озбиљне проблеме и присвајање српских територија (Дубровника, Босне, делова Далмације, Херцеговине, Боке) те наметање тезе да су сви јужнословенски римокатолици Хрвати, као и делова српске културне баштине. Надаље, у епохи стварања модерних нација то је довело до ширења мржње, која, истини за вољу, никада није била заступљена међу Србима у истој, па ни сличној мери.

Закључак код оваквих анализа се намеће сам од себе. Сарадња две државе је неопходна. Срби живе у Хрватској и Хрвати у Србији и они морају да буду интегрални делови двају друштава и мостови између држава. Добро је истицати и оне моменте из историје који нас спајају и који представљају добру полазну основу за унапређење свеукупних односа. Неопходно је, исто тако, заснивати на историјским чињеницама погледе на прошлост, али свакако увек бити усмерен на бољу будућност, заборавити југословенске заблуде и ослањати се на сопствену историју и културу.