Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је после терористичких напада од 7. октобра 2023. године, израелска влада најавила бруталан обрачун са терористима Хамаса, било је јасно да је на делу реализација ширег стратешког плана о којима су у врховима јеврејске државе одавно размишљали.
Тако је у објави на мрежи X, Викиликс поделио тајни документ израелских обавештајаца из октобра 2023. године у којем се, како тврде, јасно спомиње постојање израелског плана о намерном протеривању цивила из Газе у Египат. Викиликс је тада навео да су израелске власти закључиле како би „таква стратегија донела дугорочно позитивне резултате”. План је предвиђао процес у три корака који укључује успоставу шаторских насеља на Синају и отварање хуманитарног коридора, након чега следи изградња градова на северном Синају из којих неће бити повратка – написали су уз повезницу на читав документ.
Рат у Појасу Газе, који је трајао све донедавно, однео је огроман број људских живота, а причињена материјална штета живот Палестинаца на овом простору дугорочно чини неодрживим. Веома је упитно и питање карактера будуће међународне управе и војног присуства на том подручју јер Израел већ сада одбија присуство турских аскера због ставова званичне Анкаре која ратна дешавања у Гази дефинише као геноцид.
Из раније објављених депеша Викиликса јасно је да су догађаји последњих неколико година део једне континуиране политике израелске владе која је, на пример, на подручју Газе за време инвазије 2008–2009. године извршила бројне ратне злочине који су документовани у тзв. Голдстововом извештају који је представљен у УН. Подсетимо, Ричард Голдстон је јужноафрички правник јеврејског порекла који је био ангажован у Хашком трибуналу, а свој извештај сачинио уз помоћ многих организација за заштиту људских права. Израелска влада је бурно реаговала на овај извештај, а један од најважнијих елемената њене одбране се односио на то да Хамас наводно користи цивиле као „живи штит”. Додајмо је да је ову врсту аргументације усвојила и Обамина администрација која је тада отворено заштитила Израел од осуде у УН.
Белешке откривају да су израелски напади на Либан (2006) и Газу (2008–2009), здушно подржани од Бушове администрације, окончани неуспесима, односно да су Хамас и Хезболах били поново ефективно наоружани. Уместо да ова чињеница води ка преиспитивању једне такве ратне политике, израелски званичници су још тада почели да размишљају о будућим ратовима. Тако једна од депеша садржи изјаву генерала Габија Ашкеназија који је истакао да Израел у наредном рату не може прихватити никаква ограничења на ратовање у урбаним срединама.
Нови Блиски исток
Идеја о успостављању једне безбедне зоне опсесивна је тема израелске политичке и војне стратегије, о чему је уосталом октобра 2024. године у Уједињеним нацијама говорио премијер Бењамин Нетањаху, који је тада употребио израз „нови Блиски исток”. Занимљиво је да се израелски званичници појављују на многим међународним форумима држећи мапе Израела, уз упадљиво истицање да се ни на једној од таквих мапа не појављују никакве палестинске државе или територије.
За време говора на заседању Генералне скупштине Уједињених нација у октобру прошле године, израелски премијер представио је две мапе, од којих је прва садржала зелене области са земљама које имају мировни споразум са Израелом или су у преговорима да нормализују односе са њим, међу којима су: Египат, Судан, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Бахреин и Јордан, док су на другој мапи биле области обојене у црно, које је Нетањаху назвао „проклетим”, а које су обухватале Иран и његове савезнике у региону: Сирију, Ирак, Јемен и Либан. Коментаришући овај наступ израелског премијера, турски председник Реџеп Тајип Ердоган упозорио је на, како је рекао, омражене израелске амбиције. Они ће желети територију наше домовине између Тигра и Еуфрата и отворено објавити преко мапа испред којих стоје да се неће задовољити само Газом, рекао је Ердоган.
Под окриљем Карнегијевог центра за Блиски исток појавила су се и одређена појашњења концепције „новог Блиског истока” иза којих се крије намера Израела да „колонизује остатак палестинских територија”, уз напомену да Израел не крије амбиције да прошири властити пројекат насељавања, нарочито на Западној обали, те отворено најављује намере да повећа број насеља, упркос арапским и међународним критикама. Дејвид Шенкер, амерички аналитичар из Вашингтона, указује да постоји одређени број министара у израелској десничарској влади који не верује у решење о две државе, и истиче да се чини да смо тренутно најудаљенији од палестинске државе још од Споразума из Осла из 1993. године. Као некадашњи заменик државног секретара за блискоисточна питања, он ипак указује да САД неће одобрити израелске мапе – које не обухватају палестинске територије. Коначно, Шенкер закључује да је израелско виђење новог Блиског истока, регион лишен иранске претње.
Досије Иран
Овоме додајмо и да је мноштво Викиликсових депеша о безбедности Израела посвећено Ирану, уз бројне анализе његовог нуклеарног потенцијала. Викиликс је открио и више тајних акција које су САД и Израел извеле против Ирана. Новинарка Сејмур Хеш је написала како верује да су посебна мета ликвидација били научници повезани са тзв. иранским нуклеарним програмом. Занимљиво је да се Израел није устезао да на том плану сарађује с иранском терористичком групом Муџахедин-е-Халк. Асанжов сајт је цитирао и речи Меира Дагана, шефа Мосада, који је на једном састанку са Николасом Бернсом описао пет стубова израелске стратегије у односу на Иран: политички приступ, прикривене мере, борба против пролиферације оружја, санкције и промена режима силом „уз подршку демократских студентских покрета и етничких група (Азери, Курди, Балучи)”.
Мири Ајсен , некадашња израелска обавештајка, верује да Израел не жели да наметне нови Блиски исток, већ се само стара да режим мула у Ирану не дефинише регионални поредак. Иза Нетањахуових речи Ајсен уочава намере које су усмерене ка окончању иранског нуклеарног програма и обнови његовог положаја након што су му напади Хамаса од 7. октобра 2023. године донели понижење у свету. Она истовремено убиство генералног секретара Хезболаха Хасана Насралаха, после масивног израелског напада на средиште јужног предграђа Бејрута, доживљава се као „геополитичку прекретницу у рату”. Овоме додајмо да је после слабљења Хезболаха већ почетком 2025. године срушен режим Башара ел Асада у Сирији, али је утисак да кључне противречности на релацији Израел – Иран нису разрешене. Наиме, дванаестодневни рат између Израела и Ирана (13–24. јун 2025), показао је сва ограничења војних решења, али и слабости израелске војске и стратегије тзв. блицкрига. Извесне теорије говоре у прилог тези да је амерички председник Трамп спасао Израел од потпуне војне катастрофе. Наиме, нема сумње да су Американци обезбедили стратешке предности Израелу, али под условом да јеврејска држава не прелази црвене границе у региону, а то је пре свега „гађање иранских нуклеарних постројења” и решење о тзв. две државе.
Израелска војно деловање има вишедимензионални карактер који омогућавају САД. Ради се о спречавању иранског извоза оружја и идеологије његовим посредницима у региону који угрожавају Израел и друге земље. Наиме, у Вашингтону верују да је Израел можда остварио напредак у наношењу штете иранским „посредницима” у региону, али је искуство дванаестодневног рата из јуна ове године, показало да нови блискоисточни поредак није могућ без подршке арапских држава.
За крај овог дела огледа и подсећање да је протеклих година Вашингтон предводио пројекат нормализације у региону, нудећи економске и војне подстицаје и промовишући идеју да Израел није регионална претња по Арапе, већ, управо супротно, стратешки партнер у супротстављању Ирану. Брзина нормализације регионалних односа са Израелом појачала се у протекле четири године – Мароко, Уједињени Арапски Емирати и Бахреин потписали су Абрахамове споразуме са Израелом, али су они посустали после напада 7. октобра 2023. године и накнадног рата између Израела и Газе. Израел жели да нормализује односе са Саудијском Арабијом која се противи све већем учешћу и утицају иранске шитске већине у региону и плаши се њене хегемоније на Блиском истоку. Међутим, Саудијска Арабија је званично објавила у тексту у Фајненшел тајмсу да ова земља неће успоставити дипломатске односе са Израелом док не буде основана палестинска држава.
Пре 7. октобра 2023. године, геополитичке и економске промене играле су крупну улогу у мењању ставова великог броја арапских земаља као што су Египат, Сирија, Либан и Јордан, које су претходно одбијале да признају Израел из протеста због поделе Палестине након његовог оснивања 1948. године. Нема никакве сумње да ове земље саосећају са Палестинцима, али су оне откриле да једини проблем није Израел, већ и палестински доносиоци одука, и одлучиле да властите интересе ставе у први план, независно од исхода палестинско-израелског конфликта.
ЛИТЕРАТУРА:
- Асанж, Џ. (2016). Досије Викиликс. Свет виђен очима империје САД, Albion Books, Београд
- Вукашиновић, М. (2022). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
Остави коментар