Аутор: Милена Кулић
Ситничарница „Код Срећне руке“ Горана Петровића наставак је изузетно вредног романескног низа који чине Атлас описан небом и Опсада цркве Светога Спаса, уз убедљива прозна дела Савети за лакши живот и Острво и околне приче. Тематска онеобиченост пружа у Ситничарници сплет значења која је у вези са актуелним питањима природе књижевноуметничког дела и читалачке рецепције.[1] Поетика Горана Петровића у већој мери почива на постмодернистичким конвенцијама и указује на битна онтолошка питања, најпре питања приче и причања, као „својеврсни и најчвршћи вид одбране“. Иако појам постмодерног дела и даље фигурира као могуће одређење, иако је изгубио значај који је задобио осамдесетих година, када је у прози Данила Киша, Милорада Павића, Борислава Пекића и других аутора, постепено стекао поетички легитимитет, да би потом у „Антологији српске прозе постмодерног доба“ (1991) Александра Јеркова добио потпуну теоријску и појмовну самосвест. Касније, говорећи о српској прози на прелазу из двадесетог у нови век, Сава Дамјанов истиче да се „појавила нова генерација писаца за коју постмодерна проза представља већ испричан и исписан феномен, мада се и они у својим делима на неки начин ослањају на њене премисе“.[2] Две приче / два света у Ситничарници код срећне руке, једна оквирна и једна уоквирена композиција, наговештавају неколико рукаваца, како наговештава Милица Перић.[3] По њеном мишљењу, у једном свету обитавају јунаци Ситничарнице, а ми, прави читаоци, тај свет читамо и разумемо. Други свет је свет књижевног дела, романа Моја задужбина, чији је аутор један од ликова првог романа. Моју задужбину читају други читаоци – јунаци Ситничарнице. Читају и разумеју другачије од нас јер су они увучени у тај други свет. Тај свет романа је чаробан, или како Новица Петковић запажа, чудесан свет.[4] Већ према томе како се односе према тим могућим световима, тј. поседују ли способност потпуног читања, јунаци се могу поделити на оне за које су могући светови само „апстракције нашег ума и на оне који заиста верују у постојање других светова“. Јунаци овог романа упловили су у потпуности у свет литературе, а колико год да су занесени тим другим световима, они се ипак враћају у Ситничарницу – „без обзира на то што се уместо пекмеза од кајсија у своме стану Адам може заситити Златанином чорбом у вили и што Јелена енглески може учити тамо исто као и у стану госпође Димитријевић, Читаоци се стално враћају“.[5] Тај непрестани ход између овог и оног света, псеудоромана и стварности, подсећа на лирски субјект Лирике Итаке Милоша Црњанског, „који се с напором уздигне до једног новог света, да би истог тренутка осетио чежњу за светом који је управо напустио, схватајући на крају да се савршенство током живота ретко достиже“.[6] Они су интуицијом постали свесни чињенице да се ентитети из „стварног света морају преобразити у нестварне могућности, са свим онтолошким, логичким и семантичким последицама које тај преображај подразумева“. Јелена Симић у тексту о историјској метафикцији у романима Горана Петровића Опсада цркве светог Спаса и Ситничарница код Срећне руке примећује да ипак не остаје нетакнут књижевни текст као место где читаоци успевају да избегну недовољно лепе и пријатне стварности. Тај укрштај светова реалности и света књиге показује и наведени искази из романа:
„Ради се о два света. Довољно слична и довољно различита. О сливовима овог другог, тачније првог, не постоје поуздани подаци, тако да се не зна од чега зависи да нека река тамо сахне или нараста“.[7]
„Од понедељка до суботе, у све три смене, био сам заокупљен ударничким очитавањем свега и свачега, а недељом бих подржавао уобичајено постојање у стварности“.[8]
Приметно је управо надрастање и радикално прекорачење граница фикције (пишчеве), надфикције (читаочеве, односно фикције књижевног лика) и нефикције, а тиме су прекорачене границе између уметности и живота. Оспоравањем модернистичке догме, Петровић показује да уметност није одвојена од живота, а да је човек, оним најинтимнијим деловањем, способан да егзистира и у стварном, али и у фантастичном животу. Стилски код Горана Петровића је тек донекле дефинисан у критици, обилује „поново васкрлим речима, непознатим и новим по звучању чак и за читаоца који чита на језику аутора и који њихово значење инстинктивно препознаје тј. тумачи на основу искуства које матерњи језик омогућава“.[9] Екстатична игра литературе доводи читаоце до надфеномена који се зове „књига без почетка и краја“ или како то Борхес назива универзална „пешчана књига“. Таква отворена форма, роман у којем јунаци живе, гради књигу која је посвећена у потпуности феномену читања. Напоредним читањем постоји могућност да се сусретну два читаоца који истовремено отварају исту књигу. Прича постаје лавиринт у који не може да се продре лако. Због тога је оправдано тумачење критике да је реч о „наизглед издвојеном и заштићеном подручју добровољног изгнанства“. Простор пирче Моја задужбина, по осећају Адама Лозанића, пореди се са рајским простором. Прича се у овом роману поставља изнад аутора и постаје централна поетичка раван романа. Овај роман је иновативан када је у питању кретање кроз текст, сусретање са осталим читаоцима, заједничка читалачка интересовања. Тиме је Петровић до краја усавршио постмодернистичку поетику везану за позицију приче и читаоца.
Роман Анастаса С. Бранице Моја задужбина, писан двадесетих и тридесетих година 20. века у форми љубавних епистола, остаје у центру, а мистификацијским поигравањем са судбином ове књиге Петровић гради најразличитије реалне и фантастичне односе. Један од најпознатијих романа псеудоисторије отвара нове семантичке равни:
Без тог величанственог романа затуреног у прашини псеудоисторије као да не бисмо открили нове димензије читања; без тог романа не бисмо подсетили да биоографизам у тумачењу дела не треба баш у потпуности пренебрегнути јер су светови писца, дела и читаоца само чести једно истог света; без осујећене љубави похрањене у текстури Задужбине, романа „сахрањеног“ немилосрдним критичарским пером, не би било нових љубави, каква је била Адама и Јелене, и какве ће се, литературом, рађати увек.[10]
Веза између романа Моја задужбина и Гетеовог Јади младог Вертера показује сличност, али по мишљењу критике с једном разликом. У роману Јади младог Вертера неразумевање главног јунака извире само из стварности света, не као што је случај са Анастасом и из простора текста дела и његове рецепције. Чак и делови Винаверовог „Манифеста експресионистичке школе“ имају своје место у роману Анастаса Бранице, помињање зенитистичких песника, Љубомира Мицића и других. Помињање ,,Путописа непознатих предела“, превода дела Пруденсија де Салве, првог официра Кристифора Колумба, у контексту мотива заједничког/напоредног читања, такође, открива варирање постмодернистичког мотива. Седамдесет добровољаца из Саксоније, окупљених у Лајпцигу, у затвореној просторији напоредо су читали исту књигу, одлазећи један за другим на пут без повратка.
Напоредо читање ових светова Сретена Покимице, као и кроз приче о Адаму Лозанићу и девојци Јелени, о њеној дружбеници Наталији, итд., доноси различите врсте љубави: универзалне, националне, овоземаљске, али заправо није обезбеђена и њихова узвраћеност. Изнова је посведочена снага љубави, али и смрти јер „ти феномени најубедљивије трасцендирају текстуалну копрену оделитости два света“.[11] По појашњењу Стаменића, Адам Лозанић, коректор тајанствене књиге Моја задужбина Анастаса С. Бранице, своју љубав проналази у текстури, иако је Јелена од овога света. Чекиста Горохов на исти начин „устрељује“ нину Афросју и стрица Стретена Покимице, овдашњег „црвеног егзекутора“. Снажна наративна имагинација постиже се антропоморфизацијом предмета, употребом синегдоха и метафора, са лиричношћу су комбиновани аутоиронијски коментари, мноштво каталога, који улазе у лирски контекст и динамизују текст. Иако је време романа цео 20. век, почев од крвавог атентата на последње Обреновиће 1903. године, преко Балканских ратова и Првог светског рата, читалац романа ће, како пише Васа Павковић, прећи београдски простор „полазећи од Славије, од железничке станице, од Балканске улице, корача познатим трговима, пролазећи кроз знане градске ведуте, можда чак препозна и неку терасу у Палмотићевој или књижару на данашњем Студентском тргу“.[12] Полазећи од борхесовске парадигме створио је посебан тип приповедачког поступка у којој је читање представљено као важна, можда и најважнија делатност, што је блиско књизи прича Острво и околне приче где такође сама књижевност постаје надтема („Прича је некада становала на ивици света. Свет је био тепсија обрубљена приповедањем“). Миметички и фантастички слојеви Ситничарнице код Срећне руке састављају се у неколико временских равни, узимајући за неку врсту наративног оквира управо судбину Адама Лозанића, апсолвента Филолошког факултета, човека који се професионално бави туђим текстовима. Приповедач инсистира на причи о „времену у времену“, тј. времену које се успоставља током читалачког чина. Догађаји који одређују судбину српског народа током прошлог века фон су Петровићеве приче, а љубави Наталије и Анастаса, те Јелене и Адама – „потка за оно најбитније – за литерарне убедљиво предочавање постојања другог света у реалном свету, парасвета до којег се може доћи и својеврсним претапањем у тзв. симулирану стварност текста, у ‘време у времену’, како се у роману каже“.[13] Ту конкретизацију времена и простора искористио је, по мишљењу Радивоја Микића, као „основу за мотивацију необичног поступка својих јунака, за мотивацију њихове одлуке да уметнички простор не третирају као уметнички већ као стварни простор, простор у коме они могу да остварују оне садржаје живота које други људи остварују у тзв. емпиријској равни“.[14] У овој књизи Петровић има моћ да сажме време и простор и да повеже просторно и временски удаљене јунаке и тиме је подиже на виши ниво значења.[15]
Предраг Петровић, зато, са разлогом Ситничарницу назива последњим великим постмодернистичким романом српске књижевности, зато што се у њој до крајњих граница доводи, од Борхеса и Калвина до Ека и Павића, постмодерна фантастика која је заснована на кретању ликова-читалаца кроз различите онтолошке равни могућих светова.[16] Стварност текста једно је од најзначајнијих питања постмодернистичке поетике, већ је Борхес наговестио могућност постављања питања стварности у теоријским разматрањима мимезе јер долази до радикалног мењања у основи ставова од Платонових и Аристотелових дефиниција. Читање као трансмисиони процес са отвореном могућношћу преласка читаоца у текст први најављује роман Итала Калвина Ако једне зимске ноћи. Типични постмодернистички мотив – мотив библиотеке уводи се врло рано – уласком Јелене у дом Наталије Димитријевић, а он се гради поређењем са вртом / ботаничком баштом – „Има ли сличности између библиотеке и ботаничке баште“. Госпођа Димитријевић свој врт / библиотеку чува од непријатеља тог света „књиголажа, злогласних, књишких мољаца, ваши и осталих штеточина“. Метафора врт / библиотека осим што наглашава постојање хармоније и лепоте као основе функционисања, оправдава издвојеност библиотеке, о чему пише и Слободанка Шаренац, и потребу да се чува и заштити од реалне опасности, која може да угрози њено постојање.[17] Структура круга као слика структуре романа симболизује природу приче, и показује могуће поетичке трансформације читалац/лик, читалац/лик/аутор у облику кружне путање. Улазак у круг приче од читалаца, као што је случај са Адамом и Јеленом, ствара ликове новог романа, при чему је Адам и аутор романа, а Јелена и у новом роману, издвијена фигура читаоца. У тексту романа могуће је пронаћи уточиште од стварности, као што је случај са породицом Лелек, Сретеном Покимицом, и пре њих, домаћицом Златаном. Исто тако, из романа се може прећи у стварност, као што се у стварност враћају породица Лелек, и не својом вољом, домаћица Златана. Наталија Димитријевић и професор Тиосављевић, за кога се везује и могућност ауторства, умиру у тексту романа, иако се у стварности констатује њихова смрт. Настанак новог романа коме је приповедна основа Браничин роман узрокује промене када су у питању читаоци и ликови романа. У тексту романа ,,Моја задужбина“ само остаје Сретен Покимица негујући врт, тј. остаје у једном делу текста, и даље као читалац и могући аутор. Управо такво транспоновање поетичког кључа романа у познати мотив Вавилонске библиотеке показује припадност овог дела постмодернистичкој књижевној традицији и сугерише конципирање „отвореног дела“. И мотив ситничарнице допуњава формулисање поетичког кључа романа, постојањем тајанственог простора, који се шири у бесконачност. Текст тако постаје тајанствени пролаз, канал трансмисије, преласка између различитих светова.
Љубави Наталије и Анастаса, те Јелене и Адама успешно предочавају парасвет до којег се долази претапањем у тзв. симулирану стварност текста, управо „у време у времену“. Текст сам по себи излази из познате тријаде писац-књижевноуметничко дело-читалац и постаје ентитет за себе, а врата у нови свет читалац проналази поред врата сна, сећања, уобразиље, психозе, као врата иницијације. Тај свет није отворен само некаквим езотерицима, већ сваком читаоцу који је вољан да се препусти оваквом поступку „отвореног“ и „потпуног“ читања. Тако Моја задужбина Анастаса Бранице постаје једна од најинтригантнијих књига псеудоисторије, а Ситничарница код Срећне руке постаје, како закључује Стаменић, „химна читању, химна правом читаоцу са способношћу трансценденције, читаоцу који је истовремено и лик у свепростору, и видилац, и сатворац“.
ЛИТЕРАТУРА
Јана Алексић, Опседнута прича: поетика романа Горана Петровића, Београд 2013: Службени гласник.
Сава Дамјанов, Шта то беше српска постмодерна, Београд 2012, Службени гласник.
Александар Јерков, Антологија српске прозе постмодерног доба, Београд: Просвета 1991.
Марина Ж. Канић, Византија у српској постмодернистичкој прози (Борислав Пекић, Милорад Павић, Горан Петровић и Радослав Петковић), докторска дисертација.
Радивоје Микић „Изван ствари, илузија, изван живота“, Алфа, Ревија за књигу, књижевност, уметност и мишљење, 1/2001, 6–8.
Зорица Младеновић, „Поново измишљени српски језик Горана Петровића у преводу на немачки (Ситничарница „Код Срећне руке“), Повеља: часопис за књижевност, уметност, културу, просветна и друштвена питања, год. 50, бр. 1 (2020), 115–121.
Васа Павковић, „Мајстор Горан Петровић“, Алфа, Ревија за књигу, књижевност, уметност и мишљење, 1/2001, 4–5.
Милица Перић, „Бег од стварности или просто урарање јунака романа Ситничарница Код срећне руке Горана Петровића“, Савремена пручавања језика и књижевности: зборник радова за VIII научног скупа младих филолога Србије, одржаног 2. 4. 2016. године на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, Крагујевац 2017, 333–341.
Предраг Петровић, „Српски роман у новом веку“, 2 (линк: http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/eb_book/2020/ai_savremeni_roman/ai_savremeni_roman-2020-ch1.pdf, датум приступања: 17. 11. 2021)
Горан Петровић, Ситничарница Код Срећне руке, Народна књига Алфа 2000, Београд.
Славко Стаменић, „Роман у роману као време у времену“, Повеља: часопис за књижевност, уметност, културу, просветна и друштвена питања, год. 33, бр. 1 (2001), стр. 109–112.
Слободанка Шаренац, Поетика прозе Горана Петровића, докторска дисертација, 122.
[1] Види: Славко Стаменић, „Роман у роману као време у времену“, Повеља: часопис за књижевност, уметност, културу, просветна и друштвена питања, год. 33, бр. 1 (2001), стр. 109.
[2] Сава Дамјанов, Шта то беше српска постмодерна, Београд 2012, Службени гласник, 180.
[3] Милица Перић, „Бег од стварности или просто урарање јунака романа Ситничарница Код срећне руке Горана Петровића“, Савремена пручавања језика и књижевности: зборник радова за VIII научног скупа младих филолога Србије, одржаног 2. 4. 2016. године на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, Крагујевац 2017, 334.
[4] Јана Алексић запажа да су у Ситничарници „консеквенце боравка јунака у свету књижевног текста процесом читања ‘физички’ присутне и у стварном свету (песак у ципелама малог Анастаса Бранице након читања; вода у фотељи у очуховој радној соби; смрт Покимичиног стрица и стрине током читања Тургењевљевих Ловчевих записа“. Види: Јана Алексић, Опседнута прича: поетика романа Горана Петровића, Београд: Службени гласник. Наведено према: Милица Перић, нав. дело, 335.
[5] Види: Милица Перић, нав. дело, 337.
[6] Исто.
[7] Горан Петровић, Ситничарница Код Срећне руке, 39.
[8] Исто, 277.
[9] Зорица Младеновић, „Поново измишљени српски језик Горана Петровића у преводу на немачки (Ситничарница „Код Срећне руке“), Повеља: часопис за књижевност, уметност, културу, просветна и друштвена питања, год. 50, бр. 1 (2020), 115.
[10] Славко Стаменић, нав. дело, 111.
[11] Исто, 110.
[12] Васа Павковић, „Мајстор Горан Петровић“, Алфа, Ревија за књигу, књижевност, уметност и мишљење, 1/2001, 4.
[13] Славко Стаменић, нав. дело, 109.
[14] Радивоје Микић „Изван ствари, илузија, изван живота“, Алфа, Ревија за књигу, књижевност, уметност и мишљење, 1/2001, 6.
[15] Види више: Марина Ж. Канић, Византија у српској постмодернистичкој прози (Борислав Пекић, Милорад Павић, Горан Петровић и Радослав Петковић), докторска дисертација, 59.
[16] Предраг Петровић, „Српски роман у новом веку“, 20 (линк: http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/eb_book/2020/ai_savremeni_roman/ai_savremeni_roman-2020-ch1.pdf, датум приступања: 17. 11. 2021)
[17] Види више: Слободанка Шаренац, Поетика прозе Горана Петровића, докторска дисертација, 122.
Остави коментар