Аутор: др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Абхазија, регион на југозападу Кавказа, представља једно од кључних чворишта постсовјетских етнополитичких и геополитичких спорова. Иако формално припада међународно признатој територији Грузије, она функционише као де факто независна држава од почетка 1990-их година, уз снажну политичку, војну и економску подршку Руске Федерације. Спор око Абхазије укршта питања националног самоопредељења, територијалног интегритета, етничког идентитета и геостратешких интереса, чинећи га једним од најсложенијих нерешених конфликата у региону Евроазије.
Историја Абхазије обележена је честим променама политичке контроле и сложеним односима између локалног абхаског становништва и грузијског етничког корпуса. Током раних векова, Абхазија је била део различитих државних творевина, укључујући Византију и средњовековну јединствену грузијску државу. Током XIX века улази у састав Руског царства, што касније значајно обликује њену политичку и етничку структуру.
У совјетском периоду, Абхазија је прво имала статус Савезне Републике унутар СССР-а, од 1921. године, да би касније постала Аутономна Република унутар Грузијске ССР. Совјетска политика етничких односа, миграција и централизоване управе створила је дуготрајне тензије између абхаске елите и грузијске већине. Распад СССР-а почетком 1990-их покренуо је процес политичке еманципације различитих националних група, а у случају Абхазије, довео до оружаног конфликта.
Оружани сукоб између грузијских и абхаских снага (1992–1993) резултирао је поразом грузијске војске и протеривањем великог дела грузијског становништва из региона, што је створило један од највећих етничких и хуманитарних проблема у области. Абхазија је прогласила независност 1999. године, али је врло мало држава признаје, међу њима Русија, Никарагва, Венецуела и неколико пацифичких држава. Након сукоба Русије и Грузије 2008. године, руско војно присуство у Абхазији је институционализовано.
Питање Абхазије мора се тумачити у ширем контексту: Москва Абхазију види као стратешку полугу у јужном Кавказу, као и кључну територију за контролу Црноморског простора и ширег постсовјетског геополитичког простора. Са друге стране, Грузија тежи чланству у НАТО-у и ЕУ, а нерешени територијални конфликти представљају једну од главних препрека. Абхаски национални идентитет је снажно повезан са идејом политичке аутономије, док Грузија инсистира на територијалном интегритету. Ситуација у Абхазији, као и у јужној Осетији, постала је модел замрзнутог конфликта који Русија користи за очување утицаја у непосредном суседству.
Решавање абхаског питања захтева дугорочан дипломатски ангажман, уз уважавање историјских, демографских и безбедносних реалности. Најчешће разматрани модели су: реинтеграција уз широку аутономију подразумева повратак Абхазије у оквир Грузије уз гаранције аутономије, права на језик, културу и локалну администрацију. Иако пожељан по моделу међународног права, тренутно нема политичку подршку у Абхазији, а ни у Русији.
Де јуре признање независности је најмање вероватан сценарио. Оваква одлука би нарушила систем међународног права и могла би да подстакне нове сепаратистичке тенденције широм света. Потенцијално компромисно решење у будућности могло би укључити лабаву конфедерацију Грузије и Абхазије, уз међународне гаранције и постепену нормализацију односа. Најреалнији краткорочни сценарио. Абхазија ће вероватно задржати своју де факто независност под покровитељством Русије, уз ограничене могућности за дипломатско приближавање Грузији и Западу.
Проблем Абхазије остаје један од најосетљивијих региона постсовјетског простора, где се преплићу принципи самоопредељења и територијалног интегритета, глобалне силе и локалне етнополитичке реалности. Иако је трајно решење тренутно тешко замисливо, процес постепене нормализације, економске сарадње и дипломатског ангажмана остаје најизгледнији пут ка мирној будућности. Судбина Абхазије у великој мери остаје зависна од ширих геополитичких односа и способности региона да изгради стабилну безбедносну структуру.
Јужна Осетија представља један од најзначајнијих и најконтроверзнијих нерешених конфликата постсовјетског простора. Иако међународно призната као део територије Грузије, овај регион функционише као де факто независна држава уз снажну војну, политичку и економску подршку Руске Федерације. Сукоб између осетинске популације и грузијских власти у Јужној Осетији огледало је ширих постсовјетских процеса распада империјских структура, националних оживљавања и реорганизације геополитичког простора. Питање Јужне Осетије тако представља сложено преплитање етничког самоопредељења, територијалног интегритета, регионалне безбедности и геостратешких интереса.
Историја Осетина дубоко је повезана са планинским подручјима Кавказа, где су кроз векове развили препознатљив етнички идентитет и културну традицију иранског порекла. Подручје данашње Јужне Осетије било је интегрисано у грузијске феудалне структуре током средњег века, али је тек у XIX веку, током експанзије Руског царства, дошло до трајнијег политичког укључивања у шири кавкаски контекст.
Током совјетског периода Јужна Осетија је имала статус Аутономне области у оквиру Грузијске ССР, док је Северна Осетија имала статус федералне републике у оквиру РСФСР. Ова административна подела, заснована на совјетском моделу управе, поставила је темељ за будуће политичке тензије. Са почетком распада СССР-а, етничке и политичке тензије између осетинске и грузијске заједнице ескалирале су.
Почетком 1990-их долази до оружаних сукоба између грузијских снага и осетинских паравојних група. Осетини су тежили очувању аутономије и повезивању са Северном Осетијом и Русијом, док је Грузија настојала да консолидује своју државност и територијални интегритет. Резултат првог конфликта било је замрзнуто стање уз присуство мировних снага, масовне избегличке токове и де факто сепаратистичку управу у Јужној Осетији. Регион је прогласио независност 1992. године, али без међународног признања до 2008. године. Августовски рат 2008. године, између Грузије и Русије, представља преломни тренутак у развоју конфликта. Грузијска офанзива на Цхинвали довела је до директне руске интервенције, која је резултирала војним поразом Грузије и јачањем контроле Русије над Јужном Осетијом. Након рата, Русија је признала независност региона, придруживши се малом броју држава које су је подржале. Овај догађај значајно је променио геополитички баланс јужног Кавказа и продубио тензије између Русије и Запада.
Русија регион види као део своје сфере утицаја и геостратегијски ослонац на Кавказу, уз могућност политичке и војне контроле над јужним прилазима Северном Кавказу. Грузија тежи очувању суверенитета и евроатлантским интеграцијама (НАТО, ЕУ), које су отежане нерешеним територијалним питањима. Међународна заједница формално подржава територијални интегритет Грузије, али у пракси остаје ограничена у утицају на ситуацију на терену. Регионални безбедносни систем остаје нестабилан, са потенцијалом за поновну ескалацију, нарочито у контексту ширих руско-западних тензија.
Реинтеграција у Грузију уз широку аутономију је теоријски модел заснован на међународном праву и подршци западних држава. Међутим, објективно гледано, тренутно постоји минимална спремност у Јужној Осетији и Русији за овакав исход. Међународно признање независности је сценарио који би нарушио принципе међународног права засноване на територијалном интегритету. Могућност коју подржава део локалног становништва и Русија, али је у глобалним оквирима мало вероватна.
Уједињење са Северном Осетијом у оквиру Русије је чест политички наратив у региону, али остварење би имало значајне последице на међународне односе и могло би подстаћи нове регионалне тензије. Одржавање статуса кво је најреалнији модел у догледној будућности. Јужна Осетија би наставила да функционише као де факто зависна држава под руском заштитом, уз ограничене могућности за дипломатске и економске контакте са остатком света.
Геополитички проблем Јужне Осетије оличава дубок судар принципа националног самоопредељења и територијалног интегритета. Са становишта међународног права, регион остаје део Грузије, али реалност на терену указује на стабилизовани, мада крхки, де факто суверенитет под покровитељством Русије. Трајно решење овог конфликта тренутно је тешко замислити, али механизми постепене нормализације, економске сарадње и дипломатског дијалога остају једина дугорочна опција за мирну будућност региона.
Остави коментар