Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Фјодор Михаилович Достојевски је 1866. године објавио Злочин и казну – дело које је, од тренутка када се појавило, изазвало дубоку потресеност и дивљење међу читаоцима широм света. Како је могуће, питамо се и данас, да осећамо симпатије према јунаку који је, заправо, злочинац и двоструки убица? Управо у тој парадоксалности лежи моћ овог романа који поставља многа питања, нуди неодређене, али дубоко људске одговоре и непрестано позива на нова читања и тумачења. Иако је од првог издања прошло више од сто педесет година, Злочин и казна и данас остаје живо, актуелно и изазовно дело које не престаје да говори човеку о њему самом.
Родион Романович Раскољников, главни јунак романа, чини злочин и чека казну. Чак и име говори о његовој природи – он је подвојена личност, расцепљен на делове и када ти делови почну да у први план излазе у исто време, Раскољников пада у бунило. Достојевски се у својим романима често бавио темама злочина и лудила. Није поменути јунак једини који се тако понаша – и Катарина, жена саветника Мармеладова, пре него што издахне, тера децу да играју и плешу по улици и понаша се унезверено. Ликови које ствара Достојевски нису црно-бели – готово нико није ни потпуно добар ни потпуно зао, сви живе на ивици и бивствују на неком прелазу, чинећи ствари које их сврставају час у једну, час у другу групу.
Раскољниковљева дилема отвара роман – да ли је способан да убије или не? Прерачунавајући и одмеравајући сваки корак и сваку могућу околност, у кафани подстакнут разговором о злој лихварки која му је мета, одважиће се на спровођење свог наума дело. „Једна смрт у замену за сто живота, чиста аритметика“ – фраза је која продире у сâм центар његовог размишљања. Из романа сазнајемо да никада није потпуно поверовао у остварљивост своје намере, иако је назнака за њено испуњење било одавно. Наиме, два месеца пре злочина, Раскољников је написао чланак „О злочину“ којим је профилисао убицу, какав ће и сâм постати. У чланку говори о подели људи на обичне и необичне, где ови други смеју да газе законе, јер себи одобравају право на преступ. Као примере наводи Мухамеда, Ликурга и Соломона, „потписнике“ нових закона којима су погазили старе, личности незаустављиве пред крвљу. Пред крај романа, признајући свој злочин Соњи Мармеладовој, жени која је жртвовала живот и тело због издржавања породице, рећи ће да је хтео да постане Наполеон и да се кроз одлуку водио његовим начином размишљања, због чега је убио Аљону и њену сестру Лизавету, која је постављена као колатерална штета. Раскољников је и прогонилац и прогоњени – муче га мисли о поступку, има кошмаре и халуцинације, крв му је узаврела, хода градом као омамљен, а ипак помаже сиромашној породици Мармеладов. Злочин који је починио нема везе са грамзивошћу, јер украдени новац не троши, чак размишља како да га се отараси – што ће бити олакшавајућа околност током суђења. Поред свега тога, размишља о сестри и жртви коју би Дуња поднела за њега и мајку, што јој он не дозвољава. Иако се каје што је у алкохолисаном стању увредио њеног потенцијалног вереника, наставља да га омаловажава када прозре какав је заправо човек.
Полицијски инспектори сумњају у њега због поменутог текста и сазнања да је након убиства посетио место злочина, сугеришу му да је боље да се преда, али непознат човек признаје кривицу, коју ће Раскољников касније преузети, што ће постати олакшавајућа околност више при изрицању казне. На седељци код Разумихина води се разговор о преступима, где се као главна теза устоличава да је „злочин протест против ненормалности друштвеног уређења“, као и то да „средина упропаштава“, што је у директној вези с временом настанка романа и реформама у Русији. Док власт око њега стеже невидљиви обруч, Раскољников се бори с тмурним мислима. „Нисам ја убио човека, убио сам начело“, говори себи, називајући се „естетичком вашком“. Због таквих исказа, видљивости кајања и описаног тешког начина живота, траума из детињства, а посебно покајања, склони смо да као читаоци заволимо лик овог негативног јунака, а да жртву, „бабу“, доживљавамо као кривца, јер ју је писац гурнуо у анонимност, истичући само негативне стране њене личности. У томе лежи једна од комплексности овог романа.
Соња Мармеладова, несрећни лик у смешној одећи због које је не препознаје ни отац на самрти, иако блудница, добија највише симпатија читалаца. Она је истински верник, предана идеалима доброте и пожртвововања у које верује. Не осуђује Раскољникова, већ му помаже да прихвати грех и понесе свој крст (симболично му дајући свој крст са врата), те га прати све до Сибира на одслужење казне од осам година (на толико је осуђен и Достојевски, под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против цара), где ће се у покајању и међусобној бризи истински заволети. Убица и блудница до краја романа постају уједињени у искупљењу и љубави једно према другом, и према Богу. Она се залаже за идеју коју покушава да пренесе на Раскољникова – да је Бог једини гарант моралног понашања, и ако њега нема, све је дозвољено. Једна од основних идеја Достојевског јесте да се злочину морамо супротставити трпљењем и жртвом, иако неправда и даље постоји. То видимо и на примеру осталих ликова који имају необичне животне путеве, на које указују заплети и расплети њихових потешкоћа.
Критичари се слажу у констатацији да Достојевски никада није био ближи срећном крају романа него у Злочину и казни, где је, на неки начин, и поред пољуљаних идеала, падова у грех и враћања на прави пут, као и људских жртава које су претрпеле последице својих, али и туђих деловања, направљен баланс између добра и зла. Свему је помогла велика иновација којом је Достојевски обдарио своје јунаке – психолошка раван у којој се суочавају с проблемом.
Злочин и казна није само индивидуална психолошка студија, већ и социјални коментар једног времена, осликаног кроз доба реформе, егзистенцијалне кризe, породичне и класне беде. Отуда се често подвлачи да је једна од великих вредности романа управо у двострукости осликавања унутрашње трагедије јунака и спољашњег распада друштва, а читалац није позван само да реши злочин, већ да крене у анализу свог ума. Штавише, читаоце можда највише фасцинира то што се у симпатији према Раскољникову огледа наша властита слабост и тајна: зашто нас ствари које у дубини одбацујемо ипак привлаче? Читање романа поставља дилему ко је прави „зликовац“, а ко „жртва“, и да ли је та поделa увек јасна. Због свега тога роман остаје жив и данас, управо зато што теме кривице, казне, покајања и социјалне неправде ретко застаревају. Овим романом извршен је један од најдубљих и најкомплекснијих продора у унутрашњи свет човека и његову моралну свест. Достојевски је, како каже Томас Ман, „са истом снагом којом је Шекспир открио драму у човеку, открио драму у души“. Управо је то оно што овом делу даје непролазну вредност – Злочин и казна није роман о убиству, већ роман о савести. Раскољников је у свом науму убио човека да би доказао да је изнад закона, али се показао као човек који не може да поднесе тежину сопственог преступа. У његовој свести сударају се разум и савест, у њему се одиграва процес самоосуђивања који је дубљи и болнији од сваке правне казне.
Достојевски је, као нико пре њега, показао да човек не може живети без вере, без моралног начела и без свести о другом бићу. „Ако нема Бога, све је дозвољено“ реченица је која прожима не само Злочин и казну него и целокупно дело Достојевског. Соња је у том контексту лик спасења – њена чистота усред греха показује да искупљење није могуће без љубави и трпљења. Она је Раскољниковљев антипод и његов путоказ ка обожењу, ка поновном рођењу душе. Зато је епилог романа, упркос страдању, обојен светлошћу и вером, јер покајање не доноси пораз, већ преображај.
Кроз судбину Раскољникова Достојевски је поставио темељ савременом разумевању човека као бића у непрекидној борби са самим собом. Сваки његов јунак стоји на ивици – између добра и зла, вере и безнађа, љубави и саморазарања. А управо на тој граници настаје највећа уметност, јер човек може пасти дубље него што је икада мислио, али и уздићи се више него што је смео да замисли.
Злочин и казна није само роман о појединцу који је убио, него о човеку који је тражио смисао и мерио се са Богом. У том судару настаје вечна драма људске душе, због које ово дело и данас остаје живо, актуелно и неопходно за разумевање света. Достојевски нас подсећа да „свако има свој крст“, али и да га је могуће понети – ако га човек понесе у љубави и истини. Овим романом аутор је представио симболички портрет целог човечанства, кроз борбе између страсти и разума, гордости и смирења, индивидуализма и вере. Достојевски показује да се прави препород не дешава у слави, него у болу. Не у тријумфу, већ у признању сопствене немоћи. У томе лежи његова вечита актуелност – сваки читалац, у сваком времену, изнова открива у Раскољникову свој сопствени немир, своју борбу са кривицом и своје трагање за спасењем.
Тако Злочин и казна превазилази оквире једног романа и постаје духовни модел целокупне уметности Достојевског, која није усмерена само на причу, већ и на човекову унутрашњу драму, на питање шта значи бити човек? Његови јунаци, у својој страсти и слабости, греху и покајању, траже оно што је највише – милост. Управо зато је дело Достојевског трајно: оно нас учи да је човеково страдање пут ка спознаји, а покајање једини облик победе који води у истину.
Остави коментар