Аутор: мср Владимир Папић
Роман Госпођа Даловеј (Mrs. Dalloway) Вирџиније Вулф објављен је 1925. године, седам година након завршетка Великог рата, који је изменио свет и срушио велике наративе у књижевности. Написан у стилу романа тока свести, попут Џојсовог Уликса се одвија током једног дана – у јуну 1923. у Вестминстеру. Ово дело представља један од најзначајнијих романа женског писма, али и модерне прозе уопште, док истовремено смрт Вирџиније Вулф „наговештава крај једне фазе британске и европске грађанске цивилизације” (Кољевић 1991: 271). Роман је на српски језик преведен двапут – поред класичног превода Милице Михајловић из средине педесетих година прошлог века, постоји превод Иване Томић, први пут објављен 2017. године у издању ИК Арете.
Роман је подељен на три дела: у уводној целини госпођа Даловеј одлази да купи цвеће, док у средишњем, најопширнијем делу романа – који се одвија између куповине цвећа и почетка пријема – кроз осам секвенци упознајемо главне и споредне ликове, као и њихове сензације, утиске и осећања кроз тренутне мисли и флешбекове. Завршни део романа започиње након самоубиства Септимуса Ворена Смита и дешава се током пријема, када госпођу Даловеј посећују људи из прошлости, са којима је у току романа ступала у односе посредством времена, простора и сећања, али и премијер, чија је кола видела тог јутра. Завршни део романа обележава емпатија коју госпођа Даловеј осећа према Септимусу, иако га никада није лично упознала. Она се мислима о њему одваја од реалности у којој се налази, а затим поново појављује тек у последњој реченици романа, када Питер Волш констатује да је и она присутна – „То је Клариса, рече он. Јер она је била ту” (Вулф 2024: 199).
Нарацију обележава поступак унутрашњег монолога јунака, који се симболички пребацује са једног на други ток свести онда када откуца Биг Бен. Осећање времена је различито за сваког од ликова и простире се у дугом распону између прошлости и садашњости. Такође, простор има различит симболички значај, Лондон је за Волша место без референце, док је Бортон повлашћени простор сећања коме сви јунаци прибегавају као златном добу њихових живота – младости, од које су се сви (сем Питера Волша) удаљили током живота, када су у зрелим годинама помирили своја осећања и потребе са друштвеним конвенцијама.
Сама „радња” романа обележена је прављењем забаве, статусног симбола лондонске више класе, у току чијег припремања Кларису Даловеј, која „ће сама купити цвеће”, запљускује талас утисака, емоција и сећања. Бесмисленост лондонског класног система огледа се у ситуацијама у којима Клариса Даловеј припрема забаву, спремна да све уради сама. Она не жели да служавкама (за које је председник владе само још једна званица више коју треба нахранити, без икаквог статусног и симболичког значаја) додели посла више него што већ имају, и понаша се према њима врло либерално у односу на друге припаднице свога друштвеног слоја. Одећа коју носи на забави је (некада била) погодна и за Бакингемску палату, али је исцепана, тако да је Клариса сама крпи, чиме двоструко нарушава конвенције слоја ком припада. С друге стране, одабир да „све уради сама” јесте продукт нарушене хијерархије света по завршетку Првог светског рата, али и потребе за сопственом собом, корисношћу коју нико не захтева од ње, а нужна јој је тек толико да би превазишла смрт душе. У извесном смислу, Клариса Даловеј живи живот (мало богатији од оног) каквом је четрдесетак година пре врата залупила Нора Хелмер, протагонисткиња Ибзенове драме Луткина кућа (1879).
Главне теме којима се Вирџинија Вулф у овом роману бави јесу старење и протицање времена (као и потрага за „изгубљеним временом”), али и менталне болести и самоубиство, које су директно повезане и са биографијом ауторке. Користећи симболе цвећа (које цвета и вене као младост и лепота), воде (која се током свог протицања мења и трансформише), дрвећа (природе наспрам (разрушеној) цивилизацији, али и женске животне снаге коју мушкарац уништава) и Биг Бена (који откуцава време које пролази), ауторка говори о јавном и интимном свету јунака, који су поробљени историјом и етикецијом. У складу са временом у ком ствара, Вирџинија Вулф уводи симбол авиона – који плаши људе истраумиране ратом како би исписао рекламу за карамеле, толико бесмислену да је већина посматрача и тумачи погрешно.
Такође, Шекспир представља важан симбол који одређује друштвени систем – свет после Великог рата јесте свет којим владају прагматични конзервативци, за које разговори немају вредност уколико нису посвећени политици, док читање Шекспирових сонета постаје вулгарно, а они који читају и разумеју Шекспира страдају због тога што су неприлагођени ужасима новонасталог света.
Најзначајнији ликови у роману су, поред Кларисе Даловеј, Ричард и Елизабет Даловеј, Септимус Ворен Смит, Сали Сетон и Питер Волш. Преломни тренутак у овом роману јесте питање Питера Волша да ли је Клариса Даловеј срећна – у раној младости растрзана између избора сигурности (Ричарда, који неодољиво подсећа на Алексеја Александровича Карењина) и „страсти која понижава” (Питера), бира сигурност у којој ће постати домаћица која чита мемоаре и кроз њих проживљава туђе животе, сама недовољно интересантна да би је леди Братон позвала на ручак. Избор који прави обележен је страхом од страсти која заробљава, док једино право ослобођење себе и своје суспрегнуте сексуалности доживљава са Сали Сетон, која разуме њене женске потребе[1]. Сали Сетон, ипак постаје највеће изненађење (и разочарање) за ликове романа – појавивши се као госпођа Розетер која је изродила петорицу синова и живи конформистички, она издаје своју некадашњу природу, обележену именом које за јунаке постаје симбол слободе и егзибиционизма, док она сама измењену верзију себе сматра срећном.
С друге стране, Кларисина и Ричардова ћерка, Елизабет, доживљава еманципацију и образовање које Кларисина генерација није могла да стекне на конвенционалан начин, чиме и сама представља послератне друштвене промене. Симбол који представља разлику између њеног и света њене мајке јесу рукавице, као и однос према етикецији коју оне подразумевају. Елизабетина туторка госпођица Килман, за коју је везана као узора, истовремено физички зазирући од ње, представља пример религиозног лицемера, који би страдао за идеале унижених, али би и загорчавао живот ближњима, због чега подсећа на Толстојеву грофицу Лидију Ивановну. Непрестано представљена између тежње за самокажњавањем и уздржаношћу, али и кроз човекољубље, ова јунакиња истовремено приказује глад за храном и љубоморним патолошким поседовањем Елизабет. Ове две карактеристике њене природе прелазе у презир према детету које једе колач, који би требало да припадне њој, и мржњу према Елизабетиној мајци, под изговором да сажаљева њен друштвени слој. С друге стране, госпођица Килман јесте пример жртве изгубљених илузија и прилика несталих у ратном вихору, а услед одбијања да одступи од својих идеала, приморана је да буде слуга онима које сматра инфериорним.
Други наративни ток обележен је ликом Септимуса Ворена Смита, песника оболелог од посттрауматског стресног поремећаја, узрокованог ратом. Кроз његов лик Вирџинија Вулф приказује живот са менталним поремећајима, као и самоубиство које је последица нервног растројства. Септимус на известан начин представља човека времена које је прошло, истраумираног ратним страхотама и сценом у ком страда његов пријатељ (са којим је имао однос на граници платонске војничке хомоеротике). Септимус симболички мора да умре јер није спреман да живи у новом, суровом времену, као нежна, поетска душа у доба када за поезију више нема места у свету. Његово разочарање се огледа и у томе што не жели да има децу – бића која ће се изродити у пожуди, живети у пожуди и умрети због нечије туђе пожуде. И живот са ментално оболелим представља патњу – Вулфова је то приказала кроз лик Септимусове жене (Лук)реције, која је такође пример визије западноевропске Другости и дивљине Италије, којој Септимус бежи. Реција се суочава са болешћу свог супруга о којој ништа не зна, нити зна како да му помогне, али и са представницима болничке бирократије, који не разумеју да менталне болести нису хирови који се одмором могу довести до оптималног испољавања „неуравнотежености”.
Према мишљењу критике, Клариса и Септимус могу да представљају две стране исте личности, али „иронични тријумф ситне и топле животне комедије над крупном и хладном животном трагедијом још јаче је наглашен примишљу Кларисе Даловеј да је и она сама на неки начин слична Септимусу […] Разлика је, разуме се, у томе што се она определила за ситну срећу, а Септимус за крупан корак” (Кољевић 1991: 276).
Ипак, Питер Волш јесте прави модернистички јунак овог романа. Производ колонијалног пројекта и друштва на чијој је маргини, он је луталица који се (као модерниста) супротставља буржоаском моралу, предрасудама и снобизму. Он је опуштени шетач, који „попут реконвалесцента ужива у онеобиченом урбаном свету, сусреће се са пролазницима, и коме анонимност даје привилегију заступништва над туђим животима” (Дојчиновић 2011: 91). Његов повратак у Лондон симболизује неочекивано обнављање живота након Првог светског рата. Само он, који годинама није био у Лондону, може да увиди промене у животу града и класе којој је припадао, била то макар и банална промена у женском односу према шминкању. Непрестано на опрезу и приправан да се користи својим перорезом, бунтовно иступа против конвенција више класе, згрожен потребом да се живи формално, конформистички и неискрено, макар га искреност довела до (ауто)деструкције.
Због свега наведеног, роман Госпођа Даловеј Вирџиније Вулф представља једно од најрепрезентативнијих дела модерне прозе у оквирима светске књижевности, чија значења нису исцрпљена многобројним досадашњим интерпретацијама. Заступљеност овог романа у изборном делу програма Српског језика и књижевности за трећи разред гимназије, умногоме олакшава упознавање младих читалаца са личношћу и делом Вирџиније Вулф, једне од најутицајнијих ауторки енглеске и светске књижевности ХХ века.
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:
- Вулф 2024: Вирџинија Вулф, Госпођа Даловеј, прев. Милица Михајловић, Београд: Лагуна.
- Дојчиновић 2011: Биљана Дојчиновић, Сусрети у тами: увод у читање Вирџиније Вулф, Београд: Службени гласник.
- Кољевић 1991: Светозар Кољевић, „Вирџинија Вулф”, у: Енглеска књижевност 3, прир. О. Хаџиселимовић, М. Јурак, С. Кољевић, В. Костић, И. Ковачевић, М. Шербеџија, И. Шољан, Сарајево: Свјетлост – Завод за уџбенике и наставна средства.
[1] О хомоеротским осећањима Кларисе Даловеј и Септимуса Ворена Смита је на српском језику писала Данка Ковачевић у раду „Хомосексуална жеља у Госпођи Даловеј Вирџиније Вулф”, у: Савремена проучавања језика и књижевности (год. 2, књ. 2), Крагујевац: Филум, 2011, 303–310.
Остави коментар