Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Желећи да докаже како је Оријент заправо део европске „материјалне“ цивилизације и културе, на неки начин и њен сâм извор – будући да представља место најбогатијих и највећих европских колонија, Саид у својој књизи наводи имена песника, филозофа, писаца и политичких теоретичара који су се у својим делима приближавали Истоку, покушавајући да докаже да је управо то
„трајно улагање претворило оријентализам као систем знања о Оријенту у прихваћену решетку кроз коју је Оријент, као кроз филтер, улазио у западну свест, баш као што је исто то улагање умножавало – и учинило одиста продуктивним – исказе који су из оријентализма прелазили у општу културу“ (Саид 2000: 16).
Прве кораке оријентализма видео је у Француској и Британији, а даље његово корачање у Немачкој, Италији и Русији. Као првог модерног европског оријенталисту наводи Силвестера де Сасија, а одмах за њим Вилијама Џоунса и Едварда Вилијама Лејна. Када је писао о Египту и Сирији искрсавала су имена попут Ламартина, Бартона и Дизраелија. Велики допринос немачком Оријенту дао је Гете својим делом Западноисточни диван, а затим и Шлегел, расправом О језику и мудрости Индуса – која Саид сматра најпознатијим немачким делима о Оријенту. Оно што је занимљиво овде поменути јесте да, иако је сматрао да немачки, англо-француски и касније амерички оријентализам немају много додирних тачака, код свих је приметио интелектуално ауторитативни приступ над Оријентом. Касније Саид наводи да „у савременој западној култури Оријент готово уопште није постојао као истински проживљена и доживљена култура. Из мноштва очигледних разлога, Оријент је увек био у позицији како аутсајдера, тако и инкорпорираног слабог партнера Запада“ (Саид 2000: 279), а један оријенталиста, било да је он изворно филозоф, песник или писац, имао је за циљ да тај исти Оријент учини мало мање „аутсајдерским“, да га приближи Западу и помогне му да коначно „проговори“ кроз његово дело. Међутим, није се сваки покушај приближавања Оријента Западу завршио баш тако. Саид је добар део свог Оријентализма посветио Балфуру и Кромеру, који су, за разлику од горепоменутих имена, имали потпуно другачије поимање оријенталца. За њих је он једноставно „нешто о чему се изриче суд“, „нешто што се проучава и описује“, „нешто што се дисциплинује“, „нешто што се илуструје“ (Саид 2000: 57). Овде је Саид дао пример како изгледа када се Истоку приступи знањима која поседује Запад, а која су често заснована на стереотипима и лажним уверењима („Оријенталци су ирационални, покварени (пали), детињасти, ʻдругачијиʼ; зато су Европљани рационални, пуни врлина, зрели, ʻнормалниʼ“. (Саид 2000: 57)), што доводи до закључка да је у њиховим делима Оријент приказан онаквим каквим га Запад види, а не онаквим какав заиста јесте. Зато је писац и закључио да се оријентализам „боље схвата као низ ограничења у подручју мишљења, него као позитивна доктрина“ (Саид 2000: 60).
Можемо закључити да на неки начин Саидов Оријентализам дели ту срећно-несрећну судбину Истока. Баш као што је Оријент имао срећу да буде присутан у делима великих писаца онакав какав заиста јесте, присутан у свој мистериозној лепоти, без лажних слика и стереотипних импресија, тако је и Саидово дело имало срећу да буде прихваћено од стране многих који су разумели да оно што писац заправо објашњава овом књигом јесте појам мултикултуралности. Онај несрећни део источњачке судбине огледао се у томе да је од стране великог броја оријенталиста Исток приказан кроз очи Запада, које су неретко биле заслепљене неистинама, погрешним виђењима и себичним намерама да се источњачка култура подреди Окциденту. Тако је и Саидово дело имало несрећу да од стране неколицине оријенталиста буде жигосано као неки вид одбране Истока од Запада, као директан напад на све оно што је до тада написано о Оријенту, уз називање аутора „анти-западњаком“ и „анти-интелектуалацем“. Међутим, интересантна је противречност у читавом овом ставу, који је подржан како од стране западних тако и од стране источних оријенталаца – да је Саидова књига неки вид одбране-напада. Можемо поставити питање да ли би Оријентализам икада могао бити разматран као одбрана Истока од стране Запада, да се тај исти Исток није осећао нападнутим, инфериорним, подређеним од стране Запада? Такође, да ли би Саид икада био оптужен за нападање Запада због његових ставова о Истоку, да тај исти Запад није у неком моменту имао разлога да буде нападнут? Писац се шеснаест година након објављивања Оријентализма обрачунао са критичарима, јасно дајући до знања да његово дело није продукт било каквог осећања или потребе да се неко или нешто брани или напада, али сама чињеница да оно од стране неких читалаца и критичара јесте тако схваћено потврђује да је однос Окцидента и Оријента неретко ипак посматран кроз релацију први – доминантан, други – подређен. Ипак, негативна критика није утицала на остваривање пишчевих циљева – да Оријентализам постане плодно тло из којег ће изникнути нове, многобројне, креативне идеје како да се приступи једној великој мистерији која се зове Оријент. Саид је показао да истинско разумевање другог и другачијег захтева превазилажење устаљених предрасуда и свест о моћним структурама које обликују културне перцепције, и тиме је поставио темеље за савремене дебате о културној хијерархији, интеркултуралним дијалозима и политици знања.
Такође, важно је истаћи да Саидов Оријентализам није био само критика начина на који Запад посматра Исток, већ и позив на дубље разумевање сложених односа моћи, културе и знања. Он указује на то да свака генерализација о Истоку, без обзира на то да ли је позитивна или негативна, не одражава реалну историјску сложеност, већ представља продукт специфичних интереса. Саид показује да је критичко сагледавање културних стереотипа неопходно за излазак из дугогодишњих предрасуда и да овај процес подразумева озбиљно преиспитивање западних, али и источњачких позиција у оквиру историјских, политичких и интелектуалних контекста. На тај начин, Оријентализам постаје више од једне књиге – он је платформа за интердисциплинарну дискусију о културним представама, моћи и идентитету.
У ширем смислу, значај Саидовог дела огледа се и у његовој трајној способности да инспирише нове генерације истраживача, писаца и мислилаца. Кроз анализу текстова, уметничких дела, политичких дискусија и научних студија, Оријентализам отвара могућност за преиспитивање оних институционалних и менталних структура које обликују слику Истока у западној свести. На тај начин, Саид није само изнео критику постојећег стања, већ је поставио темеље за продуктивни дијалог који надмашује националне и културне границе, указујући на то да разумевање другог и другачијег захтева сталну пажњу, критичку анализу и способност превазилажења устаљених стереотипа.
Литература
Баба, Хоми (2004). Смештање културе. Прев. Растко Јовановић (Београд: Београдски круг).
Кенеди, Валери (2008). „Саид и постколонијалне студије“. Поља, 452/LIII.
Раичевић, Горана (2010). „Оријентализам: књижевност као идеологија“. Други свет: есеји о књижевности: историја, теорија, критика (Београд: Службени гласник).
Саид, В. Едвард (2000). Оријентализам. Прев. Дринка Гојковић (Београд: Библиотека XX век).
https://www.academia.edu/7033240/Edvard_Said_i_ruski_orijentalizam_Edward_Said_and_the_Russian_Orientalism_ (приступљено 10. Х 2025).
Остави коментар