Аутор: др Мирослав Јовичин, историчар
Покушаји уније нису јењавали све до нестанка Аустроугарске као суверене силе и појаве јужнословенске државе. Многи католички прелати су се држали да је унија једини излаз за шизматике да се ипак нађу на Христовом путу. Један од твораца југословенства, Јосип Јурај Штросмајер, тежио је уједињењу Јужних Словена под руком Аустрије, под Хабзбурговцима. Тежио је да Аустрији прокрчи пут на словенском југу, а програм његове странке био је у овом: Сви јужни Славени уједињени под Хабзбурзима и под Папом. Отворено се залагао да се босански Срби унијате, те као такви уврсте у новонастале католике.
Иако је оглашен био за аустријског човека и, једно време, био у подозрењу код Француза, Герасим Зелић је ипак био и од Француза, 25. јуна 1806. године, потврђен за генералног викара православне цркве у Далмацији. Зелић се као Кирил родио у лето 1752. године, а умро је 26. марта 1826. године, дакле поживео је 75 година. Растао је у свештеничкој породици, од оца Андреје и мајке Јоане, док је домаћин кућне задруге био његов стриц, поп Стефан, парох у Жегару. Млади Кирил се замонашио у оближњем манастиру Крупи, где су учила и тројица његове браће. Тамо је добио монашко име Герасим. Као одрастао много је путовао, делом из личне жеље, а делом је био присиљен као млетачки емигрант. Био је два пута заточен, у Бечу и у Будиму. По угледу на Доситеја Обрадовића написао је аутобиографију, али није успео да по литерарној вредности досегне до свог узора. Жив и читак стил писања, обиље занимљивих животних и културно-историјских података, посебно о Далмацијињеговог времена, карактеришу га као успешног наратора. Међутим, у аутобиографији није увек потпуно отворен и тачан. Често је прећутао оне околности свог живота који би га учиниле сумњивим властима. Поред аутобиографских, Герасим је имао и сликарских амбиција, али није знао да их оствари.
Кирилов, односно Герасимов савременик био је архимандрит манастира Крка, Саватије Васиљевић (1755–1809), који му је пред смрт помогао у вршењу викарске службе. Када је у Пешти 4. фебруара 1826. године основана Матица српска, он се већ 15. фебруара јавља као нови члан оснивача. Уместо 40 форинти редовне чланарине, отац Герасим је дао пуну своту од 100 форинти. Умро је у Будиму, где и почива на општем српском гробљу. На надгробном споменику пише да је за православље ревнујући, гоњен био.
Французи су остали у Далмацији од 16. децембра 1805. године до 12. фебруара 1814. године. Зелић казује да су се Французи пријатељски односили према православнима и да им је било обећано да ће опет добити сва она права која им је било одузело римокатоличко свештенство за време млетачке управе. Француска влада је 4. априла 1807. године издала један декрет по коме су православни свештеници могли слободно уживати сва права и да се више неће смјети римски пароси пачати њихова дјела. У јуну 1808. године појавио се у Далмацији сарајевски епископ Венедикт Краљевић, човек авантуристичког духа, лабилног личног морала и веома умешне сналажљивости. Краљевић се први пут појавио у Далмацији у лето 1805. године и представио се Зелићу као протосинђел са Синаја, који по Босни купи милостињу. То је желео да ради и у Далмацији, али га је Зелић врло брзо вратио натраг. Када се поново нашао у Босни, Краљевић је на недопустив начин постао епископ са титулом. Погодио се са сарајевским митрополитом Калиником да он управља дабробосанском епархијом и да за то Калинику, који се повукао у Цариград, шаље годишње 45 кеса новаца. Краљевић је, према Зелићевом казивању, био родом из околине Солуна. Отац му је био Грк, по занимању кујунџија, а мајка Бугарка. Презиме му је било Пичаура или Полизовић. У писму Вуку Караџићу, писаном 22. октобра 1816. године, Краљевић је писао за себе: Јербо ја нисам Сербин него Грк и на сербском језику самоук, но љубим га као и свог матерњег језика. Краљевић је био, најпре, манастирски ђак, после се закалуђерио, био рукоположен за ђакона, украо из манастира 6000 гроша и побегао у Букурешт. Када су га ту открили, вратио се у Јањину, где је код Али-паше, био три године субаша. И ово ми је, вели Зелић, сâм он из уста казивао, кад је био осам дана у моме манастиру Крупи. Како се растао од Али-паше и ђе се учинио свештеником послије, – то ми није казао. Краљевић је, видели смо раније, морао да бежи из Босне од турске освете. Једно време је био у Аустрији, затим је прешао у Београд, где се дружио са Грцима, који су били против Карађорђа. Морао је, међутим, да бежи и отуда и преко Земуна је отишао у Далмацију. Преко неких Грка у Далмацији успео је да се додвори маршалу Мармону, коме је обећао да може побунити Босну и Херцеговину. Зелић вели: Знала је ова хитра лисица с лажи увући се Мармонту и Французима у њедра, да га узму у своју протекцију и прочаја. Када се нашао у Далмацији и успео да се додвори Французима, Краљевић је почео да се меша и у црквене послове и у Зелићеву власт. Једном га је аустријски генерал Перица Кнежевић, који је јуна 1809. године прошао кроз Далмацију, ухватио и под стражом послао у Осек (Зелић вели у Варадин), где је остао док није закључио мир у Бечу (19. октобра 1809).
Када се вратио у Далмацију, Краљевић је већ важио као француски човек. Пошто му је успело да за себе придобије неке истакнутије људе у Далмацији, који су га предложили за епископа, Краљевић је Наполеоновим декретом од 26. марта 1810. године, постављен за православног епископа Далмације и Боке Которске. Када је Краљевић постављен за епископа, Зелић је био постављен за генералног викара за Боку Которску. Кирило Цвјетковић, по свему сушта супротност Зелићу, каже да Синод, који се био састао у Задру на захтев Француза, није Зелића предложио за епископа „за узрок његове суровости и строга поступања са свјашченством”. О своме викаријатству у Боки Которској и о стању цркве и свештенства, које је тамо затекао, оставио је Зелић доста података. Према тим подацима ово стање је било скоро исто као и у Далмацији. Зелић је био зачуђен када је видео да у Боки свештеници иду обучени у народно одело и да носе оружје. О Боже, кличе Зелић, оликок сам остао удивљен, и почти изван себе од жалости, гледајући на што је стао чин свештенически, и у каквом се поруганију наоди од Римљанâ и од сваког, који зна шта је благочиније духовно и клер восточне цркве у Боки Которској. Истина је да се њека част свештеника доста прилично држала, то најбоље у Новској комунитади, но већа част је била главе и браде обријане, и у бијелије аљине до кољена, послије се црљеним пасом пасали, исто тако као и мирски. Ниједан поп, вели Зелић даље, не излази из своје куће, ни у цркву, без дугачке пушке, и за појасом по двије мале и јатаган.
И у Боки Которској било је свештенство, највећим делом, слабо или никако, нешколовано. Нешто школованији су били монаси, нарочито они из манастира Савине, који је уживао велики углед. Слабо је вршило и неке од важнијих црквених прописа: венчавало је у забрањеним степенима сродства, није вршило оглашења, венчавало је отете девојке и склапало бракове међу малолетницима. Зелић је у Боки Которској покушао да ради онако како је радио у Далмацији, с намером да свештенство одучи од рђавих навика, али у томе није успео. Како каже Зелић: А воопште, народ бокешки јест добар и не море бити бољи и благоговјенији у призренију цркве и духовенства, него је само у томе несрећан, што се уселио у њега неки стари и зли обичај.
Зелић није дуго остао викар у Боки Которској. Иако је, према казивању Кирила Цвјетковића, и сам Зелић био импресиониран Краљевићевом личношћу, када га је први пут видео, није му било право што је Краљевић, а не он, био постављен за епископа. Осион по природи и строг према свештенству, Зелић није био вољен ни у Боки Которској. Са Краљевићем се, и формално, сукобио због цркве у Котору. На тражење народа, а без Краљевићеве дозволе, Зелић је, 19. децембра 1810. године, осветио цркву у Котору и о томе известио Краљевића 23. децембра исте године. Овом приликом поднео му је и извештај о стању цркве. Због овога поступка Краљевић је Зелића оштро укорио, што је њега веома погодило. Ја – каже Зелић, учињено ми от господина јепископа изобличеније силно почуствујем, расуждајући да га заслужио нијесам. Хотећи му дакле ово доказати, писао сам му и натписивао се с њим подоста, и не без взаимног огорченија.
Нешто сукоб са Краљевићем, а нешто опет слаб пријем на који је наишао код свештенства у Боки Которској, учинили су то да је Зелић одлучио да се повуче са свога положаја. Обратио се генералу Мармону и у молби за разрешење од дужности викара приложио и лекарско уверење. Када је Мармон пристао да се Зелићева молба повољно реши, он се обратио Краљевићу, који се тих дана налазио у Котору. Краљевић га је, 16. новембра 1811. године разрешио дужности и дозволио му да се може вратити у манастир Крупу. Истога дана Краљевић је известио игумана манастира Крупе да Зелић: оставио јест сваку службу од викарства, поради његовог здравља, и за то мора у своме миру отпочивати, сада враћа се у свој манастир Крупу. За епископског викара у Боки Которској постављен је Никанор Богетић, архимандрит манастира Савине. Зелић се вратио у свој манастир. Од француске владе добио је 1000 франака пензије годишње. Разочаран у Французе, Зелић се ставио на страну Аустрије, али ни са те стране није био награђен. Због тога се он јада: Но све ове горе речене услуге моје нијесу ни од кога признате, али зато ништа, јербо ји ја и тако нијесам из користољубија чинио, него из једне ко отечеству мојему љубави.
Немирна природа, склона сталном кретању, Зелић се ни после пензионисања није смирио: ишао је у бању Абано код Падове, био у Млецима и, најпосле, отишао у Беч. Моје намјереније, вели он, за поћи у Беч није било друго, него да се јошт једном за живота нагледам царева и краљева и принципа од цијеле Европе, које сам у Абану у новинама (фојетије) читао, да ће доћи у Беч на конгрес, за утврдити међу собом постојани мир и пријатељство. Вероватно је да су Зелића интересовали и цареви и краљеви, али он само због њих не би ишао у Беч, те је 11. септембра 1814. године поднео цару једну представку о своме раду у прошлости и о стању у Далмацији. Очито је да је нешто тражио за себе. Наређено му је било да чека у Бечу, док се не донесе одлука о његовој представци. Цар га је, поново примио 8. децембра 1814. године. Овом приликом Зелић је цару предао једну молбу на коју је 17. јануара 1815. године добио одговор, који га није задовољио. Из Беча се Зелић, 3. маја 1815. године вратио у Далмацију и ту је добио одговор посредством гувернера у Задру на његове тужбе. У одговору се вели да се ја унапредак сасвим другојачије владам за уздржати једно мирно поведеније церковно и непрекословно.
У међувремену су се односи између Зелића и Краљевића још више заоштрили: јула 1820. године Зелић је био позван у Беч, да у Далмацији не би могао ометати акцију Краљевићеву на припремању уније. Зелићу, свакако због ових планова Краљевићевих, није било дозвољено да се врати у Далмацију. Одређено му је да иде у Будим где је живео. Умро је 25. марта 1826. Када је 1815. године Аустроугарска поново добила Далмацију и Боку Которску, Краљевић је успео да остане на своме положају. Једно време радио је доста добро и није било тужби против њега. Знало се само то, да се он и Зелић међусобно, и јавно и тајно, нападају и оптужују у Бечу. За ове оптужбе знао је и митрополит Стратимировић, који је био предложио цару да се Краљевић пензионише, а Зелић да се скраси у своме манастиру. Краљевићу је, међутим, успело да задобије поверење у Бечу и тиме опет учврсти свој положај. Када је, почетком 1816. године, аустријски цар долазио у Трст, ишао је тамо и Краљевић да га поздрави и био два пута примљен од цара. Кирил Цвјетковић, који је Краљевића пратио на овоме путу, казује да је Краљевић тражио од цара да у догматским стварима зависи од митрополита Стратимировића, али му је цар одговорио: Шта ће вам митрополит? Ви сте у вашој епархији и митрополит и патријарх и све, зато вам није то нужно.
Изгледа да се за време Краљевићевог боравка у Трсту и његових разговора са царем и Метернихом, код Краљевића родила идеја о унији. Цвјетковић пише да је он, сасвим случајно, ухватио поцепани концепт Краљевићевог писма његовом секретару Руђеру у Шибенику у коме му пише да се потруди, да стари парох у Шибенику остави своју парохију, надодајући да се с њим неће моћи ништа учинити. Ја кад сам ово видио, одмах сам се осјетио шта то значи, на које сам тврдо закључио, не бити учасник, него ако то буде, да ћу Шибеничанима тајно обзнанити, како ствари произилазе. Жалећи што Стратимировић није послао наставнике за отварање богословије у Далмацији, Павле Соларић пише, 26. јуна 1816. године, Стратимировићу да се неки, и то угледни Краљевићеви пријатељи из Далмације туже и негодују, „што се он и више и љубазније опходи са људима из друге цркве, него из своје.“
У пролеће 1817. године Кирило Цвјетковић је постао парох шибенички и могао је, пошто је у то време Краљевић имао поверење у њега, изблиза да прати Краљевићев рад. Идеја о унији у Далмацији као да није напуштала ни цара Франца I. Када је цар, у лето 1818. године посетио Загреб, питао је бискупа Шиндића: кога је вероисповедања Краљевић: није ли он, тј. Краљевић, унијатског закона?, на које му је он одговорио: да за то не зна. Интересантно је да је цар ово питао после своје посете Далмацији, мада 1818. године, где је два пута примио Краљевића, који је више пута тражио од Беча помоћ да се отворе школе у Далмацији, „али никад одговора добио није”. У јесен 1818. године Краљевић је, на позив, отишао у Беч, где је остао до пролећа 1819. године. Кирилу Цвјетковићу је овај Краљевићев пут био сумњив јер је веровао да је овај Краљевићев одлазак у Беч у вези са намераваним увођењем уније, па је о томе обавестио своје поверљиве пријатеље међу свештеницима и калуђерима. Иста сумња је била захватила и виђеније људе у Шибенику, иако је Краљевић објавио да иде у Беч да помоћу митрополита Стратимировића тражи од цара наставнике за отварање богословије и зато он се препоручује свештенству, да моле Бога за његово благополучно путешествије.
Шибенички Срби нису ни пред Краљевићем скривали своју сумњу. Стари Георгије Поповић му је рекао: да он зна да наш двор има неку потајну жељу и тежњу за унијатство, и настоји да га могу свуда увући, те моли Краљевића да се тога чува. Ако се боји да ће остати без плате, шибенички Срби су спремни да се писмено обавежу да ће му давати годишње 6000 форинти у сребру, колико је износила његова плата. И опет сви почеше га за то молити и заклињати, на које он одговори: не бојте се љубезни моји, Боже сачувај да би ја о томе што и помислио, а камоли учинио, волио бих као најпростији калуђер живети, пак најкашње без икаква благодјејанија, него то учинити. Димитрије Руварац каже у „Автобиографији” Кирила Цвјетковића, да је при Краљевићем испраћају Зелић замолио ђакона Андрију Личинића да му каже следеће: кад уђе у брод (од Задра за Ријеку), ове ријечи: да ако господин епископ има чисту совјест и намјереније за просвјешченије јуности и стада Христова благочестиве восточне свете матере наше цркве, да му желим срећни и благословени пут и да га буде спроводити ангел хранитељ тамо и обратно; ако ли мисли другојачије, да Бог даде: не доша ни тамо ни амо.
Када је полазио у Беч Краљевић није имао ни чисте намере ни чисту савест. Из Беча је, ваљда да би затурио траг, јављао да му цар нуди арадску епархију и, нешто касније, да му је цар повисио плату са 2000 форинти у сребру и платио сав путни трошак. Убрзо после Краљевићевог повратка из Беча открило се шта је тамо уговорио и на што се обавезао. Први видљиви знак да он нешто спрема било је увођење тајног протокола, који је водио Марко Руђери, Краљевићева поверљива личност. У овај протокол завођена је поверљива преписка о унији из које се открило да је Краљевић тражио унијатске учитеље и да је влада пристала да их пошаље. Руварац опет говори (из „Автобиографије” К. Цвјетковића) да се Краљевић вратио у Далмацију марта 1819. године, а већ 25. априла обавестио га је гувернер Далмације, барон Томашић, да му се шаљу четири наставника унијата из Галиције . Кирил Цвјетковић и владичин ђакон Андрија Личинић успели су да препишу сва тајна акта из тајнога протокола и да о томе обавесте неколико угледних људи из Задра и Шибеника. Радило се, овај пут, о десет аката из којих се јасно видело на шта се Краљевић обавезао у Бечу и због чега се шаљу унијатски наставници. Краљевић је, 27. октобра 1819. године, отишао у канонску посету Боки Которској, а у децембру су стигли у Задар свештеници унијати. Била су их четворица: каноник Алексије Ступцки, свештеници Василије и Јаков и ђакон Јаков Ћировски. Сви, осим ђакона, с брадама, калуђерске хаљине на њима и камилавке на глави. Кад су у Задар дошли, они су ишли у нашу цркву, и казивали су да су православно-восточни, и појали у пјевници, али служили нијесу. Разоткрио их је Леонтије Павковић, парох обровачки, коме су показали неке одежде и сасуде, који нису били као код православних. Када им је Павковић рекао да је то све „римско”, они су се извињавали да им је то дао њихов епископ, јер није имао готовије како што треба по восточному обичају, зато је ове купио, но то се може лако пречинити.
Герасим Зелић је, 23. децембра 1819. године писао Вуку Караџићу о томе да су 6. децембра дошли унијатски наставници у Задар и да нису знали наш језик. Донели су, вели Зелић, Краљевићу од цара дарове, ствари за цркву, сасуде од сребра и позлаћене, неколико одежда и стихара и епитрахиљ, једно велико јеванђеље. Када су стигли унијатски свештеници било је сасвим јасно о чему се ради. Народ се узбунио, и то најпре Шибеничани и остали христијани по градовије и по свој Далмацији почели су се бунити и јавно викати да га више не познају за свога пастира, тако и његове учитеље. У кући Георгија Димитријевића у Шибенику одржан је један састанак народних првака, на коме је расправљано шта да се ради. У априлу исте године Краљевић се вратио из Боке Которске, али га нико није дочекао. У „Житију Герасима Зелића” пише да су сутрадан отишло код њега 12 тутора црквених, који су му рекли: да се он у Бечу поунијатио и да га више никада неће познавати за свога пастира, нити ће оним унијатом давати своје дјеце на науке.
Идући дан осванула су пред владичиним вратима три велика камена крста, донета са гробља, што је Краљевића веома уплашило. Када је Краљевић долазио у Шибеник, отишао је Кирил Цвјетковић, по званичној дужности, да га сачека на пристаништу. Зачуђен да нема никога од народа Краљевић је питао Цвјетковића због чега је то, зашто се народ узбунио и због чега га није обавестио о скупштини, која је држана у Шибенику. Ја не знам шта им је, рекао је Цвјетковић, они мени не кажу ништа, а што вам нијесам писао, друго не знам вама казати, него што сам вама када сте још у Котору били писао. Онога дана када су пред Краљевићевом кућом осванула три камена крста, Краљевић је отишао властима и тражио заштиту. Из Шибеника су обавестили Задар одакле је, бојећи се побуне, било послато 1000 војника у Шибеник, да би се одржао мир, мада буну нико није хтео да подигне. У то се уверио и владин комесар коме су народни прваци објаснили да их је Краљевић преварио и да они неће ни унију ни наставнике унијате. Показали су му и препис извода из тајне Краљевићеве преписке. На то су народни прваци добили одобрење да иду у Задар и гувернеру поднесу своју жалбу. У писменој жалби, коју су поднели гувернеру, народни прваци су изјавили: да они никада њега неће признати више за свога пастира, нити попове унијате за учитеље њиове дјеце. Кирил Цвјетковић вели да је гувернер Томашић предлагао Краљевићу да се унијатски учитељи врате натраг, од куда су и дошли, али он с навожденијем Марка Руђера и његова оца: не, не. Ту нико не противи се, него само три-четири који клобук носе. И тако несмислено ову лијепу прилику пропусти, која би му његову љагу опрала, и многе от несреће, што их је због њега постигла, спасла, дознајемо опет од Руварца.
Митрополит Стеван Стратимировић био је обавештен о свему шта се дешавало у Далмацији. Павле Соларић пише, 1. фебруара 1820. године, Стратимировићу о кретању унијатских свештеника у Задру. Иду, говори Соларић, у цркву и врше богослужење, а кад се Краљевић врати из Боке Которске отићи ће у Шибеник. Но сви говоре да ће они отићи откуда су и дошли, и да је у Далмацији, а још више у Боки, увођење уније овај пут немогуће. У недоумици шта да раде и како да отклоне опасност од унијаћења, обратило се 20. априла 1820. године неколико народних првака, које је предводио Герасим Зелић, митрополиту Стевану Стратимировићу. Представку коју шаљу Стратимировићу, требао је он спровести цару. Писац ове представке, добро и аргументовано написане, био је, несумњиво сам Зелић, који није могао, а да се не радује што му се дала прилика да Краљевићу зада још један ударац. Представка је доста опширна. У њој је изнет цео Краљевићев случај и његов рад приказан као негативан, а лични живот његов као веома саблажњив. Изнет је и случај са доласком унијатских свештеника и у наставку: Семинаријум има бити у њемачком језику, како наши људи неће ништа разумети; и, почем из њега изиђу нови богослови, непресјековено утврдио је да тадај на степен дијаконства и свјашченства производити их, а не друге, ако би и равни им у науки били, будут. И онда топерв Краљевић намјерава Конзисториум устројити. Истичу да су Французи били обећали да ће отворити богословију и да би то и бечка влада урадила да је Краљевић чесно поступао.
Краљевић се залагао код локалних власти да нико не добије никакве службе ако није унијат. Ако је неко примио унију па се после покајао, тај је требао од владјенија да буде казнен за примјер другима. Краљевић ће, боје се они, покушати да прикупи сиромашну децу и да их дају у унијатску школу, јер други неће давати своју децу. До данас нигдје между нама унијатског имена није било, а од данас пак нипошто нећемо ји между нама да се укорењавају сносити – писали су. Потписници представке Стратимировићу су се правили као да не верују у то да иза свега овога стоје цар и његова влада, али не пропуштају да нагласе да наш народ тако јако пламти и хуче, аки земљотресенија јек, но прежде неже ли глас свој избљује и огњен стане пламтити, предварите, милостивјејши архипастирју, тихим и радосним облаком монархове милости на нас послати, и руком слободе у све наше објављене пункте у име вјероисповједанија, огњ между нам горјашчим угаси. Зелић је, са доста туге, писао 23. децембра 1819, Вуку Караџићу: Ево шта дочека јадна Далмација и Бока после 150 година и после гоњења од римских бискупа под Венецијанима. Данас дође Цинцар те нас продаде. Но, наши слепи Срби по градовима криви су томе; Бог им судио, које сада гризе савест, без користи, дознајемо из Вукове преписке.
Стратимировићу су се обратили и архимандрит манастира Савине Никанор Богетић, један игуман и которски парох Јаков Поповић. Веле да су чули да Краљевић намерава поунијатити народ, али њима, када је долазио у Боку, није о томе ништа говорио. И народ и свештенство су се изјаснили да га неће више хтети за епископа и моле Стратимировића да их прими под своју заштиту. Молбу му шаљу по народној жељи јер државна власт не дозвољава држање народне скупштине, која би се као целина, могла обратити Стратимировићу. Због тога се они обраћају њему православном столпу и камену вјери восточнија. Стратимировић је жеље далматинских Срба спровео министру унутрашњих дела, грофу Саурау, а овај далматинском гувернеру Томашићу, пише Љ. Влачић у свом реферату Бечки двор против уплива карловачког митрополита на православне у Далмацији, ГИД, 1930. године.
Увек спреман да се жртвује за добро цркве, Стратимировић се 29. јула 1820. године, обратио једним писмом непосредно цару. У овом писму, „пуном мужества и проникнутом дубоком свијешћу о дужности једног православног архипастира”, Стратимировић пише цару да је он још раније чуо шта спрема Краљевић против православне вере у Далмацији. Сада се, вели, непосредно осведочио о томе из тужбе коју су поднели најугледнији представници народа и свештенства из Далмације. И Стратимировић се прави као да не зна да цар жели унију у Далмацији и каже да је потпуно уверен у то да цар не жели да ико буде због вере узнемираван. Немоћан да својом сопственом снагом измени ствари набоље, митрополит моли цара за све што има светог и драгог, да би по урођеној му доброти, милости и правдољубивости изволео пружити далматинском народу заштиту, коју вапије, како би исти народ могао слободно и без запријеке остати и живјети у вјери отаца својих. Истога дана (29. јула), вели Никодим Милаш, Стратимировић је писао и кнезу Метерниху и молио за заштиту православних у Далмацији. Метерних му није одговорио.
Стратимировић је 30. августа 1820. године писао и грофу Саурау, устајући веома енергично у одбрану православља у Далмацији. Стратимировић пита у писму грофа Саурау, да ли је ико чуо да један епископ може вршити епископску службу у некој области без пристанка више црквене власти и без канонског утврђења. Природна је, вели се даље у писму, бојазан православних у Далмацији од уније, јер сви Краљевићеви поступци сведоче да он хоће унију, а за то постоји и маса доказа. У оба случаја, вели Стратимировић, ја нећу ништа да говорим о мерама, које ће се са врховног места у овом погледу предузети, него ћу се ограничити само на молбу Вашој Екселенцији да употреби сав свој уплив на то, да далматински народ буде ослобођен од бојазни и страха, у коме се он данас после онако неразборитог поступања налази, и да у погледу своје вере буде остављен на миру и заштићен. Да би се то што пре постигло, потребно је уклонити из Далмације Краљевића и унијатске свештенике, а нови епископ, који буде постављен место Краљевића, морао би одмах добити нужно му канонско утврђење на службу, чим ће задобити опет поверење народа, а без чега ће га сав свет сматрати за незаконитог епископа. Гроф Саурау је одговорио Стратимировићу 11. новембра 1820. године, уверавајући га у то да ће најтачније испунити све што митрополит тражи, дознајемо из карловачког Митрополитског архива.
Све ово је, међутим, остало само обећање. Стратимировић је морао ићи у Пешту и лично од цара тражити заштиту православних у Далмацији. Када је Стратимировић био примљен у аудијенцију код цара, овај га је предусрео речима: Ви сте ми писали због уније у Далмацији, а ја вам нисам одговорио, али што сам вам мислио писати то ћу вам сада усмено рећи; и почео овим речима: Ја не правим прозелите. Ја нећу да правим прозелите, ја хоћу да свак остане у својој религији. Стратимировић му је на то одговорио, да је он потпуно уверен у правичност цареву и његову очинску бригу за све народе његове државе. Али му је, ипак, додао и то да је, опет из карловачког Митрополитског архива дознајемо, тужба ових људи тако основана, да се она за лажну никако држати не може. Ваше Величанство, ако је епископ Краљевић одступио од своје вере њега нико задржати не може, свак може за себе ступити у закон који хоће, само нека се народ не нагони и не присиљава. Ако се епископ није поунијатио, то би се он морао инсталирати, јер је он ирегуларан, то јест неправилан епископ, и такав ће остати дотле, док се он сходним начином, како то ,чиноправленије’ не само грчке, него и латинске цркве изискује, у епархију не уведе. Стратимировић је чинио тако да верује да цар не помаже унију, али је саветовао далматинским Србима да прекину сваку везу са Краљевићем и да га бојкотују: када он служи да нико не иде у цркву, нигде где се он налази са својим свештеницима да не иду, него на њих треба да гледају као на туђе и стране људе. Можда ће се државне власти тада отрезнити. Стратимировић саветује да сасвим оставе цркву где је епископ па да иду у наше цркве по оближњим местима. Препоручује им даље да праве тужбе, али не само из њихова града, него и из других градова.
Једно време, пре него што је загазио у унијатске воде, Краљевић је покушавао да уради и нешто корисно за цркву. Из Вукове преписке види се да једна његова посланица свештенству, од 8. јуна 1816. године, упућује на то да је Краљевић одржавао везе и са Вуком Караџићем, чији „Рјечник” препоручује. У писму Вуку, писаном 22. октобра 1816. године, Краљевић износи како је покушао да оснује школе по Далмацији и Боки Которској. Французи су му били дали 6000 франака да отвори богословију, али од тога није било ништа, јер у целој Далмацији није могао наћи потребне наставнике, а довести их из других крајева није смео. Због новог аустријско-француског рата није добио обећани новац. Краљевић се жали Вуку да је и од Стратимировића тражио свештеника који би знао појање и црквена правила, али му митрополит није повољно одговорио. Када од свега овога није било ништа, онда, распаљен бивши ја архијеријском љубављу, покушао је да на свој трошак оснује „једно училиште за свјашчена лица”. Тражио је од Стратимировића наставнике и обећавао плату до осамдесет дуката, али је, вели, увидео, да Стратимировић мало радо то има. Позивао је Вука Караџића да он дође за наставника ако зна црквено појање и правило, а ако то не зна, него само литературу, онда нека му јави шта све зна. И, ако всемилостивиј император наш склонио би се дати, от мене многократко взискаемоје училиште, ја ћу вас имати на памет и презваћу за једнога учитеља.
Из писма Кирила Цвјетковића Павлу Соларићу, писаног 14. априла 1819. године, дознајемо да је Краљевић, када се вратио у Шибеник избегавао да каже тачан одговор о отварању богословије и довођењу наставника. Када га је Цвјетковић запитао за то, одговорио му је: да цар хоће учитеље послати, и министар да му је рекао, да су господину митрополиту писали, да нађе три учитеља искусна, за да их овде пошаљу. Ово није било тачно: влада није тражила од митрополита Стратимировића учитеље. Они су, видели смо, дошли у Задар. Одатле су, каноник Ступницки и ђакон Ћировски, дошли у Шибеник 20. јуна, а друга двојица тек у јулу 1820. године. Шибенички комесар обавестио је Србе о њиховом доласку и тражио да их нико не сме узнемиравати. Кирило Цвјетковић пише: Када су се били унијати смјестили, владика им преда на научење четворо дјеце они сиромаха горе поменути, који су от њега по које благодјејаније имали, више их није било.
Са отпочињањем рада Краљевићеве богословије ишло је тешко. Из „Житија Герасима Зелића” дознајемо да Ђурић пише 22. октобра 1820. године Герасиму Зелићу: Не чујемо кад ће тај семинарио почети, али мислим да неће брзо ни почети. Када је био тачно обавештен о доласку унијатских свештеника у Шибеник, Стратимировић је, два пута, писао грофу Саурау и протестовао против довођења унијатских свештеника јер циљ њиховог доласка није брига о стварном просвећењу народа, него увођење уније. Стратимировић, у наставку писма вели: Али да се баш и нијесу могли одмах наћи дотични православни учитељи, зашто се није потражило и поставило бар за науку религије православно лице; па ако је баш требало поставити учитеље за свјетске науке, зашто се нису радије узели световњаци, којих није било тешко наћи у сусједној Хрватској и који би, познавајући земаљски језик, могли са више успјеха радити, него ли унијатски свештеници, који не познају језик. Да би нестало свих тих нереда и сваке сумње, Стратимировић препоручује да се проузроковачи свега тога, Краљевић и његови унијатски учитељи, уклоне из Далмације и мир ће бити повраћен. Ако се Краљевић, као што су Стратимировића уверавали, није поунијатио, нека одмах прими од мене оно каноничко постављење, које сам ја одавно предложио, јер само тијем путем ће се моћи помирити са народом.
Постепено, али све јасније, откривале су се праве Краљевићеве намере да у Далмацији уведе унију. Унијатски свештеници у Шибенику долазили су у православну цркву и служили у њој, али скоро нико од православних Срба није хтео присуствовати тим богослужењима. Отпор народа у градовима био је потпун, док у селима се о томе мало знало. Осим месних свештеника, који су то чинили по званичној дужности, није нико од народних првака хтео да има везе са Краљевићем. И када је он служио народ је долазио на богослужење, али нико од верних није хтео да од њега прими нафору и да га поздрави. Свештеници су били у договору са народним првацима и радили споразумно с њима. Краљевић се све више предавао у руке власти и очајавао због бојкота народа. Матеј Ђурић пише Зелићу 9. марта 1821. године да је Краљевић, 8. јануара, дошао у Задар и ту остао двадесет дана. Отишâ је у Шибеник пун јада и жалости, што га Задрани нијесу походили ни примили његова благослова, нити у цркви од њега анафору узимали; дошао је у Шибеник, ни ондје није био дочекан, како је он желио.
Далматински Срби и њихово свештенство трудили су се да цара обавесте о Краљевићевом раду јер су истицали да они не верују да се све ово ради са царевим знањем и одобрењем. Када се почетком 1821. године одржао конгрес у Љубљани, послате су цару две жалбе: једну је потписало српско православно свештенство које је предводио Кирило Цвјетковић (од 13. фебруара 1821), а другу је 17. марта 1821. године у име народа, као његов опуномоћеник, потписао Стеван Вујиновић. Вујиновић није могао добити пасош за Љубљану, него је отишао у Трст и замолио Михаила Бесаровића да он иде у Љубљану и цару Францу I преда народну жалбу против Краљевића. Руварац наводи да је, предајући народну жалбу цару, Бесаревић молио да се Краљевић уклони из Далмације. Цар је одмах молбу прочитао, пак је рекао: ја не правим прозелите, а Бесаревић: а зашто Краљевић тако насилије чини, и нас прогони, чини људе затварати и мучити, а ми смо увјерени да Ваше Величанство за то не зна; цар онда: реците Краљевићу, да је он луд човјек, а за остало ја ћу учинити да се народ умири, и тако га отпусти. Бесаревић се није задовољио само тиме што је цару Францу I предао народну жалбу, него је и руском цару предао препис аката из тајног протокола и обавестио га о целој ствари. Руски цар је интервенисао код Франца I на што је овај рекао:…Неки безумни су то учинили, али ја сам наредио да то престане, и сад је све на миру.
Цар Франц I није, на жалост, говорио истину. Краљевић је радио са његовим знањем и одобрењем и далматинско православно свештенство било је у заблуди када је истицало да оно верује да цар не зна ништа о ономе што се ради са њима у Далмацији. Оно је, међутим, било храбро када је истицало да зло које породило се јест сваки дан повеће бива и да му од народа прети опасност (убијен је поп Петар Мацура, који је био почео заговарати унију). Жалба народних првака је још јаснија: после кратког осврта на прошлост Срба у Далмацији казује се како је Краљевић дошао у Далмацију и постао њихов епископ, и касније промени начин верског живота који му доликоваше, и смисли своју намеру, да своме стаду тада дâ друге паше. Молиоци истичу да чврсти и постојани у нашој вјери, одлучили смо изгубити своје имање и живот пре, него што допустимо и најмању измјену у догматима наше вјероисповести. Истичући да народ зна за све што је Краљевић урадио и шта ради да би спровео унију, народни прваци траже да Краљевић буде уклоњен из Далмације, да из Далмације буду уклоњени унијатски свештеници, да се постави нови епископ који би био постављен у сагласности са митрополитом Стратимировићем и, на крају, да се у Шибенику отвори богословија с потребним наставницима нашега народа и вере, који би се набавили из семинара Карловачког у Срему.
Стање је, и поред ових жалби, постајало све теже. Краљевић је постајао све осионији: почео је прогонити своје противнике и све оне у које је сумњао да подстичу отпор против њега. Његов се гнев сручио на Кирила Цвјетковића, који је у Шибенику био главни Краљевићев противник, доследан, али вешт и мудар. Да би га одстранио из Шибеника, Краљевић му је 20. априла 1821. године одузео парохију и послао га за игумана манастира Крке и наложио ми, вели Кирил Цвјетковић, да одма имам онамо отићи, и будући да у манастиру има архимандрит, који носи крст, за то ја више не смијем крст носити. Не знајући шта да раде, а немајући помоћи ни са које стране, тројица народних првака, Стеван Вујиновић, Никола Кнежевић и Натал Поповић, обрате се 24. маја 1821. године митрополиту Стратимировићу једном представком у којој су изнели најновија недела Краљевићева. Веле да су до сада упутили четири представке, две цару а две њему, али се и поред тога, у Краљевићевом држању према њима није ништа променило. Зелић казује да их је завадио њиховим суграђанима римокатоличке вере, а ми смо без њега от первије како синови от родитеља снабдјени, а с другим у пријатељству, кумству, љубави и свакој доброј слоги пребивали. Али се наруши злочинитељ и усија вражду и непријатељство међу нас. Не видећи излаз из овога тешког стања ми у страх збијени, злом обремењени, пали смо у крајње очајаније, зашто већ има више од године дана да ови народ свака строга искушенија, напасти и беде, које им непрестано Краљевић причињава, с таквом стерпељивостију сноси, која се исказати не може, – јежедневно ожидавајући благог царског рјешенија.
Никакво царско решење није долазило, али је дошла освета народа: Шибеничани су склопили заверу против Краљевића с намером да га убију када буде излазио у шетњу. На први дан Духова, 10. маја 1821. године завереници су пуцали на Краљевићеве кочије верујући да се он налази у њима, али њега ту није било. Убијен је каноник Алексеј Ступијцки, градски заповедник је тешко рањен и после шест дана умро је, а комесар Буровић и слуга су рањени. Бошко Стрика, у својој књизи „Далматински манастири” наводи да крчки калуђери засноваше у манастиру Крки завјеру и у манастирској цркви положише заклетву да ће православље одбранити крвљу. На челу тој завери били су бивши епископски протосинђел Кирил Цвјетковић и јеромонах Никанор Кнежевић, прозвани Вукобрат. Њих двојица наговоре тројицу тежака да убију епископа Краљевића. Двојица од убица, Катић и Клепо, умрли су у затвору, а трећи, Поповић Чоко, побегао је 1822. године из затвора и отишао у Босну. После извршеног атентата настало је хапшење Срба у Шибенику и Скрадину. Ухапшен је био и Кирил Цвјетковић. После четири године, које је провео у истражном затвору, осуђен је на двадесет година робије, коју је издржао у Градишки. Пуштен је из затвора 1843. године, али му није дозвољено да се врати у Далмацију, него је морао да живи у манастиру Бездину, у Банату, где је и умро 28. септембра 1857. године.
У својој „Автобиографији”, коју је издао Димитрије Руварац, Цвјетковић је описао цео случај са покушајем увођења уније у Далмацији. Суд није могао установити ко је организовао атентат на Краљевића, али је он теретио Цвјетковића и једног калуђера из манастира Крке. Већ сутрадан после атентата, 11. маја 1820. године Краљевић је побегао из Шибеника у Задар. Ту је остао до пролећа 1823. године, а 23. маја 1823. обавестио је задарског пароха Спиридона Алексијевића да, због слабог здравља, одлази у Италију и поверава му управу епархијом. Краљевић се једно време лечио у Падови, а 1824. године се трајно настанио у Млецима. Одатле је, до краја 1828. године, преко Алексијевића управљао епархијом. Стратимировић није престајао да тражи у Бечу да се Краљевић пензионише, а на његово место постави други епископ. Он је већ био предложио и кандидате за то. Спиридону Алексијевићу Стратимировић је одговорио 8. октобра 1827. године и препоручивао му да се далматинско свештенство и народ чешће обраћају у Беч молбама да им се, по нахођењу Стратимировићеву, постави законити епископ.
Краљевић је пензионисан 29. децембра 1828. године са 3000 форинти годишње пензије. Годину дана касније, 29. децембра 1829. године изашла је царска наредба којом се ради успостављања доброг реда, православна црква у Далмацији потчињава карловачком митрополиту у питањима вере и само ради удијељења дотичном епископу црквене јурисдикције и ради његове каноничке институције, уз велика ограничења, која су искључивала могућност непосредног учешћа Стратимировићевог у управи и организовању далматинске епархије.
Краљевић је умро 1. фебруара 1862. године у 97. години живота. Пред смрт је, својеручно, написао опоруку у којој је истакао да умире као православни епископ. Стрика сведочи да је Краљевић у којој је стајало: Ја нисам никада мислио, нити ми је икада пало на ум, да повредим или изменим пресвете догмате свете вере православне цркве, као што су то неки ради својих посебних смерова злобно хтели да износе (а којима сам ја опростио, као што им и данас од свега срца праштам). Намера моја је била само, да просветим своје духовно стадо и да уклоним мржњу међу православним и римокатолицима и да их сложим у братској љубави. Од Порфирија Успенскога остао је један опис Краљевићевог изгледа. Када је, 1842. године, пролазио кроз Млетке, Успенски је видео Краљевића и овако га описао: Он је врло висока раста, и веома јака телесног састава, лице му је бело, све прожето најсвежијим и здравим руменилом; цела му је глава отмено лепа; брада дугачка, пуна, свилена и бела као бисер, дивна брада; руке су му жилаве и донекле по прстима покривене длакама; глас му је крупан бас. Говорили су ми у Венецији, да вајари и живописци држе његову главу најпогоднијим узором за вајарство и сликарство. И одиста је тај старац ванредно леп.
Тешко је рећи да ли је ово Краљевићево тврђење тачно. И Никанора Грујића, када је једном приликом посетио Млетке, уверавао је Краљевић да се није поунијатио и да је он и данас православан. Могуће је да је Краљевић, касније, када је доживео потпуни слом својих планова, сам себе уверавао да није унијат. Сигурно је, међутим, да је он покушао да у Далмацији уведе унију и да му то није успело. То што је он био покушао отворило је пут и каснијим покушајима унијаћења, који, и поред свих мера власти, нису успели. У своме реферату цару, поднетом 12. септембра 1860. године истакао је гроф Тун да је унија изазвала многе несреће и да је државу много коштала. Сваки добар и богобојажљив хришћанин мора се ужаснути, вели гроф Тун, када види каква средства при задобијању грчко-несједињених верника за унију употребљавају поборници прозелитизма.
Остави коментар