Аутор: проф. др Борис Стојковски
Велики руски православни философ и мислилац у свом делу Смисао историје Николај Берђајев истиче да је прва философија историје у ствари старозаветна Књига пророка Данила. Он уистину јесте поделио историју на одређене периоде и тиме утро пут начину на који је Свети Хијероним/Јероним доцније сачинио своју хронологију. Уосталом, читава хронолошка лента светске прошлости се дели на период пре и после рођења управо Исуса Христа. Но, овде можда треба истаћи једну јако битну чињеницу. Историја теологије (а понајмање философије теологије) свакако није иста са историјом Цркве или црквеном историјом. Философија и религија имају много тога заједничког (упркос нпр. Хајдегеровом нео-схоластичком одрицању онтологије теологији), и свако ко се бави црквеном историјом, посебно ако се дотиче развитка учења неке цркве (или религије уопште), мора да има пред собом и одређене философске постулате и да разуме прожимање философских уверења са теологијом, а у појединим случајевима, то је неодвојиво. Нарочито се ово односи на оне црквене ауторе које је сама црква назвала Светим Оцима, чији је утицај на философију и богословску мисао неодвојиво велики. И опет, то је везано једнако за све историјске периоде, па чак и за нашу садашњост. Многи велики богослови и црквени оци били су у исто време и философи, као и философи теологије. Њихова улога у развитку историје Цркве није ништа мања него допринос у овим наукама, штавише њихова места у историји се прожимају са онима у теологији или философији. О томе колико је учених теолога предавало и предаје философске предмете диљем светских образовних установа излишно је трошити речи.
Будући, међутим, да је потписник ових редова по својој вокацији и образовања историчар медијевиста, те да се бави и историјом Цркве и црквеном историјом средњега века, као пољима свог професионалног истраживања и научног опуса, управо је та, историографска перспектива у центру ових разматрања. Она може некада да делује можда и као схоластика, па и као перспектива која можда и не даје довољну унутрашњу, онтолошку перспективу црквене историје, али свакако узима у обзир не само догађајну историју, него и светоназор човека епохе о којој је реч. Јер, да бисмо добро разумели прошлост цркве, као и религије уопште, морамо разумети систем вредности човека одређене историјске епохе, а то се мењало током времена. Велики је значај баш хришћанске цркве што је поставила одређене темеље моралних схватања, етике уопште и што је поставила одређене постулате понашања, размишљања и живљења.
Хришћанство је више него ма која друга религија или идеологија пре њега омеђило епохе светске историје. За историчаре црквених прилика важно је рећи да нема директније везе између самог Бога, дакле центра религије са људима и са усмеравањем историјских токова. Хришћанство учи да се сам Бог оваплотио у свом Сину Исусу Христу и да је проповедао на земљи дајући управо смернице о томе како треба живети, како се понашати, итд. О његовом утицају и значају на каснију историју света до данас излишно је и трошити речи. Историја хришћанства и хришћанског света је свакако шири појам него што је то црквена историја, па и историја Цркве. Црквена историја, а о томе постоје написане читаве библиотеке, у себи обухвата и историју црквене архитектуре, уметности и тешко је одвојива од рецимо историје хришћанске уметности или културе. Осим тога, у контексту горепоменутог параграфа посвећеног светоназору, не треба занемарити ни чињеницу да су управо и уметност у најширем смислу и култура, огледала оновременог система вредности.
Из пневматолошке перспективе Црква је дом или храм Божији који има своје порекло и узор у сабрању окупљеном око Мајке Божије и Апостола на дан Педесетнице. Начело организовања цркве као институције дао је сам Исус Христос, који је установио групу дванаесторице Апостола, којима је, према црквеном учењу, дао силу Духа Светога. Црква је, тако, од најстаријих времена строго хијерархијски устројена институција, слично рецимо војсци или чак и модерним политичким странкама. Организација и унутрашње јерархијско устројство цркве је кроз векове еволуирало. Ecxaтолошки гледано, црква може да има своје место у универзалној есхатологији (можемо шире дефинисати као историју Цркве), али и посебно, као институција у конкретном историјcком тренутку са одређеним деловањем, и у том случају њена прошлост се може посматрати као особена грана црквене историје.
Црква је у периоду који нас занима овде највише, а то је средњи век, била више него значајна политичка институција и један од кључних фактора постојања феудалног друштва. У Византији је црква имала суштинску улогу и давала свој врло значајан печат владарској идеологији, као и државном и друштвеном уређењу, црквене прилике су се преплитале са државним. Постојао је вечни црквени идеал некакве симфоније цара и патријарха, али је пракса показала много више некада конфликата неголи сарадње. Опет, са друге стране, црквена уметност Византије се проширила на скоро све околне и неке удаљене земље, посебно у доба Палеолога. Повеље византијских манастира, како светогорских, тако и неких других, неретко су једини дипломатички документи који су претекли из доба постојања Источног римског царства. Када су у питању историјски извори, Византија је итекако познавала световно ауторство и многи најзначајнији историци Ромејског царства али је остао и значајан број дела из пера црквених аутора. Уосталом, велики број управо црквених писаца, светаца и Отаца Цркве, потекли су баш из источноримскога миљеа.
На западу, пак, папство је знало бити јаче од многих великих држава и значајних владара. У оба дела хришћанског света црква је била и значајан велепоседник, односно феудалац, и као таква имала врло битну улогу у социјално-економској историји ових друштава. Неретко срећемо бискупе који су у исто време носиоци и неких световних племићких титула. Манастири, односно самостани, су поред духовне и културне улоге, имали и те какву позицију у феудалној структури и хијерархији Европе и Византије. На манастирским имањима производили су се и различити пољопривредни и други производи, били су и места ходочашћа, стога је и економска историја цркве неодвојиви део проучавања црквене историје у средњем веку. Када је у питању западна и средња латинофона Европа скоро сви писци, хроничари, историчари били су баш црквена лица. За разлику од Византије, на Западу су то били једини писмени људи вековима.
Црква је образовала кадрове и за највише државне функције, школујући их како при каптолима или угледним манастирима, тако и на универзитетима који су од 1088. године почели да се шире по целој Европи. Највећи број студената на западноевропским универзитетима студирали су управо теологију, као и канонско право, а без духовне и црквене компоненте није било ни студија философије и реторике. Свештеници су заузимали и места канцелара, вицеканцелара, били су изасланици у дипломатским мисијама, а ширење државног утицаја на неку земљу, готово редовно је пратило и покрштавање покореног народа. Образовање, односно, модеран концепт универзитета, као заједница студената и њихових професора јесте дубоко црквени концепт. Штавише и термини аутономија универзитета или слобода наставе и подучавања су настали у папском крилу.
Изнимно је важно проучавање јереси и уопште онога што називамо верска хетеродоксија, као и култа светитеља, све заједно непосредно везано за личну побожност. Култови светаца су неодвојив део црквене историје и прожима буквално целокупан живот не само средњовековног човека. Житија светаца су неретко једини извори за поједине личности. Узмимо само пример Немањића, где неретко су једино житија историјски извори на основу којих се може реконструисати живот неких од најзначајнијих ликова српске средњовековне историје. Управо је због тога било важно напред појаснити постојање принципа критичке хагиографије. Треба имати на уму карактер хагиографских списа, у којима неретко има много наслага натприродног, па чак и сасвим фантастичног. Али, дидактички и уопште поучни карактер житијног списа је изнимно важан. Писац живота некога светитеља није имао на уму да ће то бити историјски извор са којим ће се вековима доцније неки научник суочити. Никако! За њега то је била својеврсна ода светитељу, његово прослављање, као и наравно исказ поштовања према Богу којег у ствари дотични светац и прославља. Е зато је јако битно схватати и суштински поимати и онај богословски аспект, ону дубину поруке која увек у својој основи има Бога и дотичног свеца, а све друго су само манифестације. Наравно, велики корпус научника управо те манифестације и занимају, а то је одређена улога свеца, било рецимо као натприродног заштитника, помоћ у ратовима, или, пак, као историјске личности.
Само уз све ове погледе на целокупну црквену историју, као и на неке њене фрагменте може се стећи шири увид у црквену историју неког подручја било у микросвету локалне заједнице или макросвету неке дијецезе или државе. Постмодерно доба понудило је и нова изучавања родних односа у цркви и тзв. женски аспект, али и изучавање историје Цркве и црквене историје на просторима који су у ранијим периодима развоја историје историографије били занемарени.
Историографија је препуна радова на различитим језицима који се баве црквеном историјом, како у средњем веку, тако и историјом све до савремене епохе. Поред тога, бројни писци од антике и посебно средњег века до данас су у својим делима доносили значајне податке из ове проблематике. Али, упркос обиљу литературе и мору, иако фрагментарних, извора, постоји још много простора за изучавање како историје Цркве, тако и црквене историје. Перспективе су уистину многобројне. Социјална историја, односно место цркве у друштвеној стратификацији и уопште улога цркве као институције у друштвима кроз одређене епохе. Она сажима и образовну, каритативну, као и ништа мање важну политичку, па и војну и на концу и економску. Као елемент феудалног друштва црква је велики поседник, а много средњовековних повеља је управо и остало све до данас захваљујући чињеници да су третирали баш одређена питања везана за феудални живот. Најчешће су у питању поседи, али осим тога ту су и подаци о кметовима, или неки други вид друштвених односа.
Манастирски живот је нашао место у посебном делу бављења разним аспектима црквене историје од антике до данас. Црквени редови (цистерцити, фрањевци, бенедиктинци, премонстрати, павлини, доминиканци, вербити, језуити и многи други) оставили су врло дубок траг у економској, културној, политичкој, друштвеној и превасходно црквеној историји римокатоличког света, а ево дали су и последњу двојицу папа. Поред њих и православно монаштво присутно је у средњем веку, као и на прелазу двају епоха. Оно је, пак, обележило такође један значајан део света, онај источни, наслањајући се на византијске изворе. Манастири су били и преносиоци културе, образовне установе, а када је реч о православним, у њима је сачуван велики број рукописа античких аутора и тиме обогатили наша сазнања и о великим умовима античког доба који су оставили неизбрисив траг у историји човечанства. О томе колико је Платон утицао на источну мисао, а Аристотел, директно или томистички индиректно, заиста не треба верујемо трошити речи.
У претходним редовима истакнута је сва сложеност писања и бављења црквеном историјом уопште. То се односи и на корпус извора. Византијски историчари и хроничари, представљају важне изворе, а у ту можемо додати и повеље, посебно светогорских манастира, али и других. Списи црквених великодостојника и Светих Отаца се могу убројати такође у овај корпус извора важних за осветљавање превасходно раног средњег века, али и доцније, нарочито кад је у питању римокатолички латинофони западни и централноевропски свет. Латинске хронике су можда по обиму мањи извор за ову тему, али ништа мање значајне. Можда је методолошки ово погрешно набрајање, јер је на прво место имала да буде дипломатичка грађа. Као прворазредан извор повеље су свакако врло значајни извори на основу којих се може доста реконструисати црквени живот и историја цркве, посебно у средњем веку, али и касније. Османски извори, било писци или дефтери дају важне податке за последње декаде средњег века и за нови век, и то не само за наше просторе. Не заборавимо да током новог века нараста архивска грађа, шири се и мисионарско поље цркве, извора је све више, теме су све бројније.
Црквена историја, а можда чак још више и историја Цркве представљају тежак и озбиљан изазов за сваког научног прегаоца који има жељу, амбицију и вољу да се упусти у то поље проучавања. Невезано за епоху, потребно је разумети и поимати много тога што обухвата историју једне установе која постоји преко два миленијума и која се развија паралелно са човечанством у чијем обликовању је учествовала и учествује. Иако подељена на велики број хришћанских деноминација, учења, па чак и секти, црква, али и Црква, представља неисцрпну тему проучавања на свим меридијанима.
Остави коментар