Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Kрајем шездесетих и почетком седамдесетих година прошлог века Италију је захватио талас „револуционарног романтизма”. Разлоге за ову појаву ваља потражити у особеној историји ове државе која је после завршетка Другог светског рата припала америчкој интересној сфери у Европи. Америчка окупација Италије била је веома суптилна и заснивала се на непрекидној контроли политичког процеса која је спровођена уз помоћ Ватикана. Све то обезбедило је дуготрајну владавину Демохришћанске странке. Уз то, Американци су били веома укључени у акције италијанске тајне службе где су фашистички елементи били врло утицајни, а није изостала ни подршка чувене сицилијанске мафије. САД су сарадњу са профашистичким елементима у Италији правдале наводним страхом од могуће совјетске инвазије, па су широм Западне Европе оформили тзв. „групе за останак“ које би се у случају совјетске окупације бориле у позадини овог замишљеног фронта. Познато је да је кодни назив ове тајне операције био „Мач“ (Гладио). Касније ће се испоставити да је операција Гладио била замишљена као начин контроле политичког процеса, односно спречавања доласка на власт Италијанске комунистичке партије која је била веома популарна у овој земљи.
Политички успон Италијанске комунистичке партије је у то време био јединствен европски политички феномен. Истина, и у другим западноевропским друштвима, јачале су прокомунистичке снаге, али нигде као у Италији нису имале тако снажно социјално и интелектуално упориште. Разлоге треба тражити у самој социјалној и привредној структури земље која је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века имала бремените проблеме. Три деценије после рата, безмало половина Италије (југ државе) имала је статус неразвијеног подручја у односу на високо развијени индустријски север. Статистике о дубини привредне и друштвене кризе на италијанском југу биле су поражавајуће. Десетине хиљада јефтиних радника хрлило је ка северу у потрази за послом у троуглу Милано–Торино–Ђенова. У исто време, добар део грађана отишао је у трајну прекоокеанску економску печалбу. На простору Сицилије и Калабрије опстале су полуфеудалне друштвене релације, а упоредо са пресељењем на север јачале су криминалне структуре. Све веће незадовољство захватало је и универзитетску омладину која је своје захтеве почела да испоставља у духу протеста из 1968. године. Средином седамдесетих година само у Риму студирало је 135.000 студената, а проценат оних који су завршавали факултете био је свега 7,6%. Осећај бесперспективности представљао је погодно тло за јачање разних екстремистичких групација унутар не само студентске популације, него и у ширим друштвеним слојевима. Незадовољство је највише било усмерено ка владајућим демохришћанима, чији су се представници противили реформама и демонтажи строго централизованог државног апарата. Посебан проблем представљала је ситуација у великим градовима. На пример, у Риму је тих година око 800.000 људи живело на ивици елементарне егзистенције. Све то погодовало је кризи поверења у институције државе и представљало идеалан амбијент за јачање политичког тероризма.
Тотална револуција
На описаном таласу друштвеног расположења појавиле су се снаге „екстремне левице” које су маштале о извођењу војног пуча. У научној сфери предводник ових идеја био је чувени Тони Негри који је оформио покрет Радничка аутономија. Овај покрет је временом стекао присталице и међу радикализованим студентима и тзв. прекаристима – радницима који су били ангажовани на повременим пословима. Негријева Радничка аутономија била је изразито антисистемска групација која је јавно критиковала синдикате и политику КП Италије. Када се сећа ових догађаја, Дајана Џонстон теорију о тоталној револуцији описује као једну „утопијску, мистичну верзију комунизма”. Отуда она сматра да је Негријев покрет био заправо претеча терористичке организације Црвених бригада, које су касније спровеле у дело отмицу и убиство премијера Алда Мора.
Радничка аутономија била је организација састављена од лабаво повезаних мрежа колектива и милитантних група, које су често биле међусобно сукобљене. Унутрашње јединство различитих фракција одржавала је мржња према Италијанској комунистичкој партији која је третирана као системска партија. Негријево виђење тоталне револуције било је засновано на положају „социјенталног радника“ који је ангажујући се на повременим пословима, с непуним радним временом и у свим деловима друштва, морао да своје потребе искаже кроз стратегију „директне акције“, која је знатно ефикаснија од традиционалног синдикалног организовања. На тај начин је Аутономија закономерно дошла у сукоб са ИКП и синдикатима, а Негријева идеја тоталне револуције се изродила у политичко и терористичко деловање радикалних левичарских група. Критичари су као основну слабост овакве концепције истицали Негријево уверење у победу некаквог утопијског комунизма који ће логично да проистекне из бескомпромисне конфронтације између капитализма и социјенталног ратника као субјекта тоталне револуције, којем је у остварењу циљева допуштено и насиље. Да будемо сасвим прецизни, Негријева интерпретација марксизма јесте пут у оквиру којег је насиље социјенталног радника изражавало његову „потребу за комунизмом“. На овим, веома догматизованим основама, Радничка аутономија је суштински била „студентски огранак насилне револуције радничке класе“ коју су касније настојале да спроведу Црвене бригаде. Занимљиво је да је Негри своје идеје образлагао у оквиру часописа Метрополи који је имао своје тајне богате финансијере и био веома луксузно опремљен, а што је свакако одударало од карактера једног наизлед конфузно организованог покрета.
Црвене бригаде основане су 1970. године као комунистичка оружана формација. Прокламовани циљ био је увођење комунистичког система и протеривање Западне војне алијансе из Италије. Организација је убрзо по оснивању почела да примењује методе терористичког деловања, следећи марксистичку идеологију и ослањајући се на искуства и традиције сличних левичарских покрета у Латинској Америци. На самом почетку припадници Црвених бригада фокусирали су се на уништење екстремне деснице. Тада су изведени многи напади на фашистичке организације и њихове скупове. Бригаде су предузеле и низ акција уништавања власништва великих компанија, као и саботаже производње. Деловали су највише на индустријски развијеном северу Италије, а мете су углавном била постројења ауто-индустрије. Од краја 1971. године, из масовног насилног покрета издваја се група која покреће боље планиране и стратешки осмишљеније акције, паравојног карактера. Такође, од тада почињу да бирају одређене појединце за своје мете. Црвене бригаде су 1970-их имале око пет стотина активних чланова и велики број оних који су их подржавали. Активни чланови су били између 30 и 40 година старости и добијали су плату од 400 америчких долара, прикупљених пљачком банака (или експропријацијом капитала, како су они то звали). Међу њиховим члановима било је доста радника из Милана и Туринске регије. Године 1974. издају саопштење за јавност у којем образлажу своје циљеве и методе борбе. Објашњавају своју намеру да ударају по државним симболима и структурама, докле год је не униште, а са њом и читав систем који служи „интересима крупног капитала“. У то време почињу напади на функционере конзервативних и десних партија, а мете првог убилачког напада били су активисти фашистичког Италијанског социјалног покрета у Падови. Прва значајнија акција догодила се у априлу 1974. године, када су киднаповали судију Марија Сосија из Ђенове. Заменили су га за два ухваћена члана Црвених бригада, који на крају нису враћени, а тужилац Франческо Коко који је зауставио њихово пуштање убијен је у јуну 1976. године. Бригаде убрзо постају познате сваком Италијану, после отмице гувернера области Рима, Ђенове и Венеције. У овом периоду њихове акције потпуно се повлаче из фабрика. Више нису део протестног покрета, већ независна оружана групација, али са никада до краја идентификованим идејно-политичким врхом.
Католичко питање
Италијанска комунистичка партија свесна дубоке кризе прва је отпочела процес унутрашње партијске трансформације. За разлику од хришћанских демократа навикнутих на три деценије власти, италијански комунисти су као вансистемска опозиција били принуђени на низ креативних решења у свом политичком праксису. Она су се почетком седамдесетих година нашли између чекића и наковња, односно „доктринарног антикомунизма деснице и ултрареволуционарних поремећаја сопствене левице”. У то време посебно је импресионирао синдикални активизам Бруна Трентина који се противио захтевима „милитантне левице” и који је, на таласу револуционарног набоја, остварио многе важне привилегије за раднике у фабрикама. Али то није било довољно, јер су иза сцене деловали утицајни кругови „светске закулисе”, који су на тлу Италије спроводили своју „стратегију напетости”.
За ИКП једно од најважнијих теоријских и практичних питања био је однос према „католичком питању“. Овом темом се у то време позабавио Луиђи Бетаци, католички бискуп са севера Италије, у отвореном писму Енрику Берлингуеру, генералном секретару ИКП. Бетаци је у писму поставио суштинско питање: Откуда такав успех једне комунистичке партије у католичкој држави као што је Италија, успех једне партије марксистичке, дакле, материјалистичке и атеистичке инспирације и идеологије? Монсињор Бетаци се посебно осврнуо на случајеве оних истакнутих католичких интелектуалаца који су изабрани на листама италијанских комуниста, а који делујући као комунисти се не одричу својих верских убеђења. Овај католички бискуп је поставио и питање о томе какав ће однос ИКП бити према религиозним институцијама које се баве социјално-хуманитарним активностима у земљи.
Одговор Енрика Берлингуера објављен у ревији Ринашита 13. октобра 1977. године, представљао је можда у то време мали, али кључан корак, у успостављању „историјског споразума“ са владајућим демохришћанима. Берлингуер је пишући монсињору Бетацију заправо писао Алду Мору. Суштина овог одговора се темељи на поставкама Грамшија и Тољатија о „католичком питању“. Наиме, Грамши је дошао до закључка да „католичанство никако није чисто идејна ствар, метафизичка апстракција, мит против којег се ваља борити оружјем филозофије; то је социјални феномен, историјски одређен у садржају и облицима, као и сви социјални феномени које само историјско искуство маса које се боре за своју еманципацију може да промени и упути ка превазилажењу и одумирању“. Берлингуер је у свом обраћању католичкој јавности посебно негирао да ИКП има намеру да своју идејно-филозофску доктрину наметне или барем учини привилегованом у најширој јавности, истичући да позиција Партије није „ни теистичка, ни атеистичка, ни антитеистичка“, него да се следствено овом опредељењу жели „лаичка и демократска држава“. Други део одговора бискупу Бетацију занимљив је јер каритативну делатност Цркве везује за „јавни интерес и задовољавање социјалних потреба грађана“, што је практично значило позитиван одговор на ову врсту црквеног захтева. На тај начин отворен је простор за превазилажење дубоке кризе и формирање нове власти уз учешће комуниста.
Берлингуеров одговор био је свакако и последица врло сложених односа у врху Римске курије унутар које је, у то време, привремено превладала „реформистичка струја“ предвођена најпре папом Јованом ХХIII, који је захтевао „осавремењавање цркве, зависно од времена и околности ван цркве“. После његове смрти, 3. јуна 1963. године, реформаторску палицу наследио је папа Павле VI. Он је први храбро изјавио да ће „монолитно римокатоличанство крајем XX века нестати под притиском развоја науке, грађанске непослушности и нових алтернатива хришћанству“. После смрти папе Павла VI, 26. августа 1978. године, за новог папу биће изабран кардинал Албино Лучијани, који ће симболички узети име оба своја претходника – Јован Павле I. Као син сиромашног социјалисте и као кардинал заузимао је независан став у односу на Римску курију. На папском трону се задржао само 33 дана. Умро је под мистериозним околностима, изненада, а да никада није урађена аутопсија. У најширој јавности веома је распрострањена теза да је отрован. Оно што је познато то је да његов избор, баш као и политика Алда Мора, нису били по вољи америчке администрације, као и утицајних масонских ложа – посебно ложе П-2, за чије деловање се везују многи највиши кругови у Ватикану.
Жртва Алда Мора
За време Хладног рата геополитички положај Италије био је изузетно значајан. Италија је била „економски мост за сарадњу са Блиским истоком”, као и прва европска земља која је на удару таласа емиграције становништва из овог дела света. Због тога је било потребно спречити политички концепт Алда Мора и његово настојање да постигне „историјски споразум” са левицом, који је предвиђао низ заштитних мера за италијанске раднике. Други разлог дестабилизације Италије лежи у чињеници да је у њој седиште Римокатоличке цркве. Њено уништење један је од главних историјских циљева масонског покрета. Није непознато да је у другој половини 20. века велики број масона инфилтриран у сам врх Католичке цркве, што је створило претпоставке за унутрашње разарање њеног традиционалног учења, али и поделе међу највишим прелатима о улози ове цркве у ери глобализације.
Црвене бригаде погубиле су Алда Мора 9. маја 1978. године. После 55 дана заточеништва његово беживотно тело, веома симболично, остављено је на пола пута, између седишта демохришћана и комуниста. Убиство популарног политичара изазвало је констернацију у италијанској јавности и удаљавање многих интелектуалаца и јавних личности које су до тада имале симпатија за деловање Црвених бригада. Под утицајем овог шокантног догађаја јавна подршка „историјском споразуму” је опала. Чак су и ухапшене вође Бригада Курчо и Франческини из затвора осудили ову акцију, као и тадашњег вођу ове организације Марија Моретија. У сваком случају, после убиства Мора уследио је талас хапшења „бригадиста” тако да је ова организација средином осамдесетих година практично „нестала” са сцене.
Међутим, у јавности су остала многа неразјашњена питања, посебно она о немоћи и корупцији у врху државе. Дајана Џонстон подсећа и на речи Елеоноре Моро о томе да је њеном мужу претио Хенри Кисинџер, упозоравајући га да „престане да се удвара комунистима”. Касније је откривено да су терористи Бригада били смештени у елитном римском насељу Градоли. Познати италијански политичар Бетино Кракси је у интервјуу немачком Штерну од 18. маја 1978. године, указао да се „вође Црвених бригада налазе или у високом државном апарату, и стога, имају заштиту одозго, или се њиховим акцијама управља из иностранства”. Додајмо то да отмичаре нису одобровољили ни апели за ослобођење Алда Мора, које је јавно саопштавао папе Павле VI, а који је преминуо свега три месеца касније, 6. августа 1978. године.
ЛИТЕРАТУРА: Дајана Џонстон, Круг у тами, Информатика,Београд 2021; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно,САЈНОС, Нови Сад 2022.
Остави коментар