Aутoр: мср Владимир Папић
Драма Врат од стакла Биљане Србљановић написана је по поруџбини Југословенског драмског позоришта за позоришну сезону 2018/19, и обележава велики повратак Весне Тривалић на сцене српских театара. Ауторка пише породичну (траги)комедију о три генерације београдске породице која живи у наслеђеном стану добијеном у процесу национализације (андрићевски, сам стан јесте главни јунак ове драме) – њени припадници су мрачни, безнадежни, летаргични, бескарактерни и бескрупулозни. Носиоци историјског процеса који их је самлео, револуција које теку без престанка, нејасних повода и магловитих резултата, доведени су пред свршен чин одлуке о реституцији.
Mater familias, Богданка Поповић, припадница је елите настајале у комунизму, која не може да прихвати да је наступило ново доба. Седамдесетогодишња пензионисана професорка Правног факултета, професионална псовачица и утицајна твитерашица – „шта јој бог није дао сама је отела” (Србљановић 2018: 3). Богда постаје главни кривац за одузимање стана оглушивши се о судске позиве, али и бескрупулозна старица која је спремна да у затвор пошаље рођену унуку. Тиме се историја понавља – зарад Богдиног просперирања на Универзитету и задржавања стана, у затвору су завршили њен супруг и прави власник стана у ком живе, пријављени комунистичким властима за организацију шездесетосмашких протеста. Премда представљена као брехтовска мајка храброст, Богданка јесте једини лик који приказује живот истинског људског бића са свим његовим манама и понеком врлином – иако делимично живи у имагинарном свету интернет заједнице, једина је која се буни, псује и вришти, али и просперира на друштвеној лествици и издржава породицу. Са постепеном смрћу стана у ком је провела деценије, симболички копни и сама.
„Друштво и индивидуа су међусобно условљени, па тако из друштва какво је овде представљено произлази исто тако један дезинтегрисани појединац. Због тога су сви ликови, свако на свој начин, носиоци трагичне судбине” (Савковић 2021: 61). У раљама Богдиног матријархата живе и њене ћерке Светлана (47, мрачно биће) и Надежда (45, безнадежно биће), као и летаргична унука Мирна (19) и њен отац Љуба (48), полицајац који спавањем показује да је одустао од животног позива, али и од живота. Важан лик је и комшија и породични адвокат Васа (72, глуп а обрадован), који представља омаж Васи С. Тајчићу, али и госпођи Ангелини Савић из култних Отворених врата.
Односи мајки и ћерки у драмама Биљане Србљановић, Станислава Бараћ посматра у сфери митских, алегоријских, психолошко-реалистичних, метафизичких и цивилизацијских значења, али и увиђа да су њихови односи „само део породичних и генерацијских односа који су стална ‘сцена’ политичких и идеолошких друштвених сукоба, односно сукобљених друштвених дискурса” (Бараћ 2010: 504). Породичну патологију у овој драми можемо повезати са прозним опусом аустријске нобеловке Елфриде Јелинек, где у роману Пијанисткиња Ерика Кохут и њена мајка живе између патолошке љубави и екстремне мржње, као што је и Богдина породица навикла да „сви причају унакрст. Нико ником баш директ не одговара, што омогућава да се годинама вређају, али и даље живе заједно” (Србљановић 2018: 16).
Ни Влајко Мујић (28), прави власник стана, није позитивна личност. Пример је неокапиталисте који је пре тридесете постао газда и власник, од делова салонског стана жели да направи стан на дан за прељубнике и стране туристе, а спреман је да породици која је живела у њему уступи половину, уколико они постану радници у његовом хостелу. Сам рад је неприхватљив за породицу која је навикла да живи од наследства. Код њих се јављају и моралне дилеме које варирају од Богдиног усклика „Ја да чистим иза курви?!” (Србљановић 2018: 69) и Мирниног објашњења да „нећемо да издајемо собе пијаним Словенцима, да мењамо постељину и перемо исповраћан клозет викенд-Југословенима, што долазе у Београд да јефтино једу и јебу, а ти да их дереш педесет евра за лежај за ноћ?” (Србљановић 2018: 95).
„Млађе” жене у овој породици су приказане као неспособне за стицање и преживљавање, усмерене на свакодневне проблеме своје породице, Новака Ђоковића и српског друштва. Сваки Надеждин порив за самоактуализацијом завршава се исмевањем – њој никако не успева да се уда, а „уметност” коју (покушава да) ствара представљају коњи од глине, који на крају испадају брабоњци од којих рерна „умире”. И друга ћерка, Светлана, изморена домаћинством и улогом мајке која јој у њему припада, одлази код психијатра у покушају да „спаси властити живот”. Управо је женска еманципација „врат од стакла” из албанске народне песме Ani mori nuse – крхак и ломљив, те је најбоље не долазити у додир с њим.
Однос Срба према муслиманској Другости којој припадају Мујићи, истицан је на неколико места у драми, али остаје нејасна интенција ауторке за увођењем овог мотива. Можемо претпоставити да се он базира на лицемерју одређеног дела образованих припадника тзв. либералног блока који се, испод кринке тежње за Србијом као једнаким местом за све, и даље према Мујићу опходи као према „Шиптару” коме не би требало вратити стан јер га својим пореклом не заслужује. Иако Влајко покушава да се асимилује кроз своје поступке и путем посрбљеног имена, Богдина породица ће га увек видети као Сабахудиновог сина и потомка печалбара (који је заправо био универзитетски професор у Београду и Немачкој).
Демонстрације су један од лајтмотива ове драме, чија је премијера симболично изведена 5. октобра. Увек у позадини збивања уз музику са „Каравана пријатељства 1968” – посела „којом приликом су сви најебали, а нарочито ми”, демонстрације „као да трају већ педесет година”, наводи се још у уводној дидаскалији (Србљановић 2018: 4). Мирна истиче да је њена тежња за непознатом и недостижном слободом наслеђена по женској линији – Богданка је изданак студентске борбе ’68, а Светлана је деведесете провела лупајући у шерпе и дувајући у пиштаљку – „па мисли да је то била револуција, дан-данас кења о томе” (Србљановић 2018: 73). Мирна представља примерак омладине која није некритички фасцинирана револуцијом, упозната са тим на које су све начине рушене илузије о универзалној слободи и правди, идејама за које су се борили њени преци током ХХ века.
Хумор се у Врату од стакла заснива на вербалној комици и апсурду. Псовке у овом драмском тексту истовремено изражавају катарзичну и ослобађајућу реакцију спрам незавидног положаја у ком се породица нашла, бивајући и покушај исказивања супериорности над недаћама. Стога Мирна остаје повезана невидљивом, женском нити са Богданком, што доказује и Светланина опаска: „Мирна је почела много да псује. На бабу” (Србљановић 2018: 103). Вулгаризми које Богданка користи одговарају очекивању да ће псовке публици увек бити прихватљиве и смешне када их на сцени изговори Сека Саблић. Ипак, током читања драмског текста, смех не изазива бесомучно понављање израза „кур мој” или стереотипни приказ полицајаца као глупих, већ је доминантно извориште забаве и искреног смеха смештено у ауторкине дидаскалије, које су отворене, искрене и полемичне према животу и театру. Ауторка у њима полемише и са популарном културом, тако музичка нумера „Свега имам, али среће немам” Лепе Лукић (1968), бива описана као „грозна сексистичка песма” (Србљановић 2018: 76) у којој је једина улога која се нужно очекује од жене, и без чега жена није комплетан врат/стуб куће – материнство.
Иако на моменте дисперзивна и немотивисана, драма Врат од стакла унела је дашак полемичности и провокативности на сцене београдских позоришта. Њена главна предност јесте у томе што друштвену критику преноси са апстрактне позиције власти као универзалног позоришног симбола зла, на обичног човека који има прилику да креира свој микрокосмос као оазу доброте и праведности. Припадници Богданкине породице нису жртве нити једне политичке гарнитуре, Богданка је особа која је профитирала на недаћама ХХ века, али њено потомство није успевало да се избори за себе. Деградација породице одвија се кроз дехуманизацију њених чланова и „смрт” ентеријера, јединог елемента који их је привидно повезивао. Ипак, овој драми недостају полет и оптимизам упркос цинизму, који карактерише ауторкина друга дела, па и драматургију већ поменутих Отворених врата и транзицију кроз коју пролази и породица Анђелић Јаковљевић.
ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:
- Бараћ 2010: Станислава Бараћ, „Мајке и ћерке у драмама Биљане Србљановић”, Српски језик, књижевност, уметност, књ. II: Жене: род, идентитет, књижевност (ур. Д. Бошковић), Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, стр. 500–513.
- Савковић 2021: Катарина Савковић, „Слика породице у драмама Врат од стакла Биљане Србљановић и Три зиме Тене Штивичић”, Липар: лист за књижевност, уметност и културу, Крагујевац: Универзитет у Крагујевцу, год. 22, бр. 74 (2021), стр. 45–65.
- Србљановић 2018: Биљана Србљановић, Врат од стакла, Београд: Југословенско драмско позориште.
Остави коментар