Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је 10. јуна 2020. године на онлајн конференцији Кристер Петешон, главни тужилац, саопштио да је утврђено ко је ликвидирао Улофа Палмеа, деловало је да је сага о убиству некадашњег шведског премијера коначно окончана и заједно са њом бројне „теорије завере“ које су пуне 34 године колале о овом мистериозном догађају. Подсетимо, тужилац Петешон је као убицу навео извесног Стига Енгстрома, некадашњег радника једне осигуравајуће куће у Стокхолму, који је у међувремену преминуо. Мада је на почетку истраге био међу осумњиченима, Енгстром је брзо ослобођен сумње, да би се истрага поново заинтересовала за њега тек после његове смрти, и то на основу сведочења Палмеовог сина.
Свима који су иоле пратили „случај Палме“, а таквих у Шведској није било мало, приметили су да „наратив“ тужиоца Кристера Петешона „неодољиво подсећа“ на тезе из књиге новинара Томаса Петешона Мало вероватни убица из 2018. године, по којој је и снимљена Нетфликсова серија о овом догађају. Тужилац сличност није негирао, али није ни изричито потврдио да су сазнања из те књиге утицала на његов суд; признао је само да постоје подударности.
Наредне године на тридесет пету годишњицу Палмеовог убиства појавио се апел 19 угледних личности који су захтевали покретање нове званичне истраге. Посебно је занимљиво да су поменуте личности (бивше дипломате, полицајци, новинари) захтевале да се шведска тајна полиција САПО и војне тајне службе ослободе обавезе чувања поверљивости и да се новој истрази омогући приступ архивама ових установа.
Ипак, искуство неких ранијих сличних случајева, попут својевременог убиства Алда Мора, наводи на закључак „да је одлука тужиоца да случај затвори била резултат политичке воље и широког консензуса“ који је социолог Јохан Галтунг описао на следећи начин: „Палме је створио нови концепт Шведске као велике силе, заснован на држави благостања и неутралности. Његово убиство означило је лансирање Шведске на ЕУ-НАТО колосек. Паралелно са тим ишло је и еродирање тековина државе благостања“.
Признаћете, објашњење је врло слично оном које је дато када је убијен италијански премијер Моро, који се, подсетимо, залагао за идеју „историјског споразума са комунистима“ на основама заштите дефаворизованих друштвених слојева, а што се није уклапало у планове „светске закулисе“.
Круг у тами
Подсетимо, шведски премијер Улоф Палме убијен је 28. фебруара 1986. године у центру Стокхолма када се са супругом враћао из биоскопа. Те 1986. планирао је сусрет са последњим совјетским лидером Михаилом Горбачовом на тему његове понуде о миру и разоружању.
Палме је био политичар социјалдемократских уверења и личност која није припадала тзв. западном хладноратовском консензусу. Поред модела „шведског социјализма“ који је примењивао на унутрашњем плану, Палме је водио спољну политику која је драстично одступала од курса који је утврђивао званични Вашингтон. Уз француског генерала Де Гола, он је био једини западни политичар који је у време Гвоздене завесе водио самосталну политику, која је слично француском председнику, обичном народу често била неразумљива.
Због тога његова ликвидација није била само политичко убиство него у својој суштини „акт геополитике“. Иако је после Палмеове ликвидације Шведска и даље остала на самој маргини НАТО сфере, све оно што се дешавало после фебруара 1986. године у овој земљи било је у функцији јачања америчког утицаја у Европи под изговором сталне „руске опасности“.
Познати шведски историчар Вилхелм Агрел је годинама водио независну истрагу о убиству Улофа Палмеа која је била заснована на анализи материјалних доказа и трагању за „линијом мотива“ коју током вишедеценијске истраге суштински нико није изучавао. Агрел је приликом истраге убиства Улофа Палмеа искључио верзије које су се односиле на мотиве спољних чинилаца, а које су једно време колале у таблоидној штампи. Тамо су се појављивале верзије о ликвидаторима које је ангажовала јужноафричка влада апартхејда како би наводно зауставила тајне исплате преко швајцарских банака Афричком националном конгресу, а доста дуго је колала и верзија о умешаности југословенске тајне службе у ликвидацију шведског премијера. Агрел је током дугогодишње личне истраге, слажући у један детективски мозаик све верзије о убиству Палмеа (било их је десет) предност давао „унутрашњем чиниоцу“ који је био заинтересован за ликвидацију шведског премијера.
Када описује противнике политике Улофа Палмеа, Агрел указује на оне делове обавештајно-безбедносног апарата који бисмо за ову прилику могли да назовемо „шведском дубоком државом“. То су пре свих одређене „десничарске“ структуре које су биле суптилним нитима повезане са америчким службама (ЦИА), затим малени – али врло амбициозни шведски војноиндустријски комплекс, и коначно виши социјални слојеви шведског друштва (којима је иначе Палме припадао) који су се противили његовом концепту „државе благостања“, која је у утицајним круговима проглашена за скуп и непродуктиван експеримент.
Десничарска индоктринација
Шведска тајна безбедносна служба (САПО) је најутицајнија обавештајна структура у овој земљи која свој десничарски педигре вуче из нацистичког периода тридесетих година 20. века. После завршетка Другог светског рата пронемачка оријентација ове структуре је замењена проамеричком. Није непознат податак да је ова служба стално пратила Улофа Палмеа чији се став према политичким избеглицама није допадао њеним припадницима.
За време грчке хунте САПО је непрекидно слао податке о грчким политичким емигрантима у Шведској и њиховом деловању. САПО је интензивно сарађивао са израелским Мосадом и немачким БНД-ом, али је у стратешким питањима главна била улога ЦИА. Званичном Вашингтону се није допадала политика премијера Палмеа, посебно његов однос према Совјетском Савезу.
Шведска тајна служба је да би дискредитовала премијера осмислила аферу совјетских подморница, које непрекидно, као митско чудовиште из Лох Неса, шпијунирају шведску обалу. То што никада ниједна совјетска подморница није уочена близу шведских обала није ослабило заговорнике ове теорије, него је напротив ојачало веровање о напредним совјетским технологијама, које угрожавају суверенитет и безбедност ове државе. Када се совјетска подморница „Виски“ новембра 1981. године насукала на шведску обалу, настала је незапамћена медијска хистерија, односно пронађен је крунски доказ о руској опасности. Сама подморница је била толико застареле технологије, да је читаву причу морао да демантује лично британски адмирал Мактоу, командант НАТО у Источном Атлантику. Међутим, званична верзија моћних шведских војних структура о сталној совјетској опасности је опстала. Мај Векелман, ауторка награђиваних документарних филмова, јавно је говорила о лажној афери иза које је стајала шведска морнарица како би добила више новца из буџета.
Оно што је најважније јесте чињеница да Улоф Палме није веровао у ове исконструисане верзије, јер је одлично познао војну технологију као некадашњи војни обавештајац. Једна од идеја у најављеном разговору са Горбачовом била је да се разреши ова непријатна епизода, али се од посете одустало због снажног противљења САПО. Још тада су припадници ове службе Палмеа у својим тајним извештајима описали као „безбедносну претњу“.
Вилхелм Агрел у својој истрази логички наводи и тзв. техничку страну ликвидације, која не би била могућа без евидентне улоге припадника САПО који су непрекидно надзирали Палмеа и све његове телефонске и друге комуникације. Убица је тог кобног 28. фебруара 1986. године имао само један задатак: да мирно сачека и ликвидира премијера. Одмах после ликвидације пуштена је у оптицај верзија о суровом курдском терористи као ликвидатору Улофа Палмеа. То је полицијску истрагу одвело ка лажним траговима, готово читавих годину дана.
Епилог којег нема
Познати новинар Ричард Ривс писао је у марту 1987. године о убиству Улофа Палмеа за Њујорк тајмс. Његова истрага је била ограничена интересима главног политичког тока, тако да се у својим чланцима углавном позивао на анонимне и високопозициониране личности. Једна од верзија била је она о шведским тајним испорукама оружја Ирану, због чега је ликвидиран у авиону изнад Локербија 1988. године и Бернт Карлсон, изасланик Улофа Палмеа. Ово су само неки од разлога због којих заинтересована шведска јавност не верује у званичну верзију тужиоца Петешона из 2020. године.
Коначно, читаоцима овог текста, остали смо дужни да разјаснимо и откуда верзија о томе да су Палмеа ликвидирале југословенске службе. Корене ове верзије треба тражити у слободном деловању усташке емиграције која је у Стокхолму 1971. године спектакуларно убила амбасадора Владимира Роловића. У то време Палме је толерисао деловање усташке емиграције у његовој земљи и подржавао Хрватско прољеће, па је на тим основама настала и верзија о његовој тобожњој ликвидацији од стране југословенске службе.
Остао је забележен и податак да је Палме 1975. године посетио Југославију и срдачно разговарао с Титом. Наредне године председник СФРЈ је био у узвратној посети Шведској. Са много симпатија шведски премијер је говорио о Југославији, која је баш у то време била у дубокој кризи. Све у свему остала је нејасна природа међусобних односа две државе, као и уопште његове чудне релације са комунистичким државама. Тек много година касније се сазнало да је Улоф Палме присуствовао и састанцима суперутицајне Билдерберг групе. Баш као и Алдо Моро.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, Милорад. Мислити просторно. САЈНОС, Нови Сад, 2020.
- Џонстон, Дајана. „Мистериозни север.“ У: Круг у тами. Информатика, Београд, 2021.
Остави коментар