ОДЛАЗАК БИБЛИОТЕКАРА ПОДВИЖНИКА

Аутор: Јованка Симић, новинар

За Лазара Чурчића (1926–2025),  једног од најпознатијих српских библиотекара и најбољег познаваоца старе српске књиге, издаваштва и штампарства, који је био једини из библиотекарског еснафа коме је Влада Србије доделила националну пензију, књиге су, поред свих вредности, имале и мирис.

На вест да се Чурчић упокојио 12. августа у 99. години, многи су се присетили и његових речи да су „најлепше мирисале књиге у Матици српској“. У библиотеци ове наше најстарије националне установе књижевности, науке и културе, провео је готово цео свој радни век.

Лазар Чурчић рођен је у Тителу. На Групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности Филозофског факултета у Београду дипломирао је 1953. године. У Библиотеци Матице српске радио је од 16. децембра 1953. до половине 1986. године. Последњих пет година рада, до пензионисања 1991, обављао је послове библиографа у Народној библиотеци Србије.

Током дугогодишњег активног рада, као и после пензионисања, остварио је капиталне резултате у откривању, прикупљању, евидентирању, опису и популаризацији рукописних и старих српских штампаних књига и листова. Публиковао је велики број радова из историје српске књиге, књижевности и културе од средњег века до половине 19. века.

На основу изузетних резултата у библиотечко-информационој делатности стекао је звање библиотекар-саветник, највише стручно звање у овој области. О значају дела Лазара Чурчића за српско библиотекарство, историју српске књиге и српску науку и културу сведочи његова обимна библиографија радова и књига, од преко 700 јединица. Доминирају теме посвећене старом српском штампарству и србуљским штампаним књигама, Захарију Стефановићу Орфелину (Вуковар, 1726 — Нови Сад, 1785), српском књижевнику, публицисти, историчару, бакроресцу, барокном просветитељу, калиграфу, енологу и православном теологу.

Објављивао је радове у бројним стручним и научним часописима, зборницима, недељним и дневним листовима. Учествовао је на разним скуповима, био је члан уредништва Библиотекара, Зборника Матице српске за књижевност и језик, Одбора за фототипска издања САНУ, Народне библиотеке Србије и Матице српске, члан бројних одбора за обележавање значајних годишњица из српске историје и културе.

Био је 1954. године суоснивач Трибине младих која данас живи у саставу Културног центра Новог Сада. Иницирао је покретање Библиотекарског годишњака Војводине и Годишњака Библиотеке Матице српске, а после пензионисања покренуо је и уређивао новине „Тител данас“ и „Тителски летопис с календаром“.

Припремио је Грађу за историју Библиотеке Матице српске, књ. 1, 1830–1864. (са Иванком Веселинов) и књигу Библиотека Матице српске (са Павлом Малетином). Уредио је зборнике уз изложбе „Орфелиново Житије Петра Великог 1772–1972“ и „Штампарија у Римнику и обнова штампања српских књига 1726“. Приредио је за штампу фототипско издање Хронолошког прегледа ћирилицом штампаних књига 1491–1730, Ивана Каратајева и Песме Захарије Орфелина.

Био је и редактор зборника Српске штампане књиге 18. века и каталога Српске рукописне и штампане књиге у Славонији од 15. до 18. века. Његову биографију краси и податак да је био и дугогодишњи испитивач из предмета „Историја писма, књиге и библиотека“ на стручним испитима у библиотечко-информационој делатности. Био је члан Управног одбора Матице српске и Управног одбора Библиотеке Матице српске.

Чурчићево прегалаштво овенчано је и Наградом „Милорад Панић Суреп” за 2000. годину, највишим републичким признањем у српском библиотекарству, као и „Митровданском повељом” 1996. године.

На Дан Библиотеке Матице српске, који је први пут обележен 28. априла 2016, уручена му је „Јубиларна захвалница”, поводом 90-годишњице живота. Лауреат је и награде „Златна књига Библиотеке Матице српске“ 2019. године.

У свом дугогодишњем раду у Библиотеци Матице српске био је посвећен истраживању, уређењу, опису и популаризацији старих и ретких српских књига и периодичних публикација.

Неуморно трагајући за књижним благом и зналачки га сакупљајући, знатно је допринео разноврсности и богатству збирки раритета Библиотеке Матице српске, од којих су збирка штампаних србуља 15–17. века и збирке српских књига и периодичних публикација 18. и 19. века највеће у свету.

Радио је и на уређењу, опису и заштити манастирских и црквених библиотека – библиотеке манастира Ковиља, Бођана, Врдника, Хиландара, Цетиња, библиотеке Славонске епархије у Пакрацу и библиотеке Будимске епархије у Сентандреји. Библиотеци Матице српске посветио је неколико радова, од којих су неки преточени у књигу „Казивања о Библиотеци Матице српске“.

Значајан број Чурчићевих радова посвећен је проучавању српских штампарија, књига и писаца 18. века, од којих су неки сабрани и чине књиге – „Српске књиге и српски писци 18. Века“ и „Исходи и стазе српских књига 18. Века“. У плодном опусу Лазара Чурчића важно место заузимају и радови о српским писцима 19. века – Вуку Караџићу, Лукијану Мушицком, Сави Текелији, Јовану Стерији Поповићу, Лази Костићу, Ђури Јакшићу, Тихомиру Остојићу…

По Јевгенију Љвовичу Немировском, угледном руском научнику и библиографу старог словенског штампарства, Лазар Чурчић је највећи савремени зналац историје српског и јужнословенског штампарства.

Сам Лазар Чурчић о свом раду у Библиотеци Матице српске говорио је да је срећном околношћу постао библиотекар у Матичиној Библиотеци у којој је „научио више но игде” те  да му је „са књигама Матице и са њеним читаоцима био живот и леп и богат”.

Матица српска опростила се од њега дирљивим речима наводећи да се упокојио велики господин Лазар Чурчић, само упола млађи од своје Матице српске.

„Није се дало да идуће године прославимо два века Матице и век његовог живота и рада. Да и век рада, јер је радио до свог последњег дана. Сви који су га познавали и сарађивали с њим дивили су се тој чудесној ватри у бављењу књигом и вери у моћ људског сазнања, том истраживачком нагону, тој подвижничкој посвећености српској књизи и националној култури. Привилеговани су били они које је он, по неким својим критеријумима, бирао за драге саговорнике. Они су имали прилике да од њега чују оно што неће наћи у енциклопедијама и што се не може нигде више сазнати“.

Ако се присетимо  речи славног аргентинског нобеловца Хорхеа Луиса Борхеса да је рај одувек замишљао као „својеврсну библиотеку“, с пуно разлога може се рећи да је својим подвижништвом Лазар Чурчић показао како и у овоземаљском животу има библиотека у којима књиге имају неодољиви рајски мирис.