Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор
Јужни Судан као најмлађа суверена држава на свету представља географски богат, природно и друштвено разнолик и изазован простор. Смештена у средини Источне Африке, ова земља је основана када се одвојила од Судана 2011. године, након деценија рата и накнадних политичких преговора. Географска локација Јужног Судана, ресурси и клима утичу на живот становништва, економију и регионалну стабилност.
Јужни Судан је земља без излаза на море, што значи да нема обалу. Окружена је са шест земаља: Суданом на северу, Етиопијом на истоку, Демократском Републиком Конго на западу и југозападу, Угандом и Кенијом на југу, и Централноафричком Републиком на северозападу. Простире се на око 619.745 km2, што је чини једном од већих земаља у Африци по површини.
Рељеф Јужног Судана је углавном низијски, иако постоје нека узвишења и брдовита и планинска подручја. Значајан јужно-централни део земље покривен је мочварама и травнатим површинама (Суд), док је североисток део пустиње Црвеног мора. Бели Нил и Велика језера налазе се у североисточним деловима земље.
Најистакнутија географска и хидролошка карактеристика је Бели Нил, који пролази кроз земљу према северу и представља најобилнији извор воде и живота у земљи, од којег зависе транспорт и пољопривреда. Околна регија је подручје Суда, једна од највећих мочварних зона на свету. Зона је важна за екологију, али је и проблематична за инфраструктуру и развој.
Јужни Судан има тропску климу, са две сезоне – сувом и кишном. Кишна сезона, у којој пада много падавина, траје од априла до октобра и погодна је за пољопривреду, али понекад доводи до поплава, посебно у региону Суда. Температура је током већег дела године висока, са температурама које достижу и до 35°С, а чак и више на северу и у центру земље. Промене климе утичу на стабилност екосистема и живот локалног становништва, укључујући номадске и сточарске заједнице.
Јужни Судан је богат природним ресурсима, укључујући нафту, која је једини природни и обновљиви ресурс пронађен у земљи, а била је најбрже растућа економија у Кенији и Африци уопште. Већина нафтне инфраструктуре остаје повезана са Суданом, што значи да су односи са севером кључни. Поред нафте, други пољопривредно повезани потенцијали земље никада нису искоришћени због нестабилности, неразвијене инфраструктуре и ограничене напредне технологије.
Економија Јужног Судана је дубоко осиромашена, чак и са својим богатствима. Већи део становништва живи у сиромаштву и ослања се на страну помоћ. Мало је развоја и лош је транспорт.
Становништво Јужног Судана броји отприлике 11 милиона људи, а друштво је изузетно етнички хетерогено. Највеће етничке групе су Динка, Нуер, Шилук, Азанде и друге. Многи од становништва се баве пољопривредом и сточарством на традиционалне начине, и често немају приступ погодностима.
Унутрашњи сукоби и политичка нестабилност довели су до масовног расељавања људи, глади и хуманитарних катастрофа. Штавише, образовни и здравствени системи такође нису у добром стању, што је још један разлог за кашњење земље у достизању развоја.
Упркос томе што је међу најмлађим и најкрхкијим земљама на свету, Јужни Судан има велику регионалну геополитичку важност. Његов познати потенцијал као извор Белог Нила, као и ресурси, чине га магнетом за светске силе и међународне организације.
Регионална сарадња, мир и улагање у инфраструктуру и образовање могу трансформисати Јужни Судан у централног афричког партнера за развој. Међутим, за то је потребна стабилност, политички дијалог и превазилажење унутрашњих раздора међу етничким групама.
Јужни Судан, као најмлађа независна држава на свету, представља један од најразноврснијих етничких и културних простора у Африци. Његово становништво чини мозаик народа, племена, језика, традиција и верских уверења. Овај етнички и верски плурализам, иако богат и разнолик, у исто време представља и изазов за изградњу националног јединства, политичке стабилности и друштвене кохезије.
У Јужном Судану живи више од 60 различитих етничких група, од којих многе имају свој језик, обичаје и традиционалне структуре власти. Међу њима се истичу неке веће и утицајније групе:
Динка (Dinka) je највећа етничка група у земљи, чини око 35 до 40% становништва. Динка насељавају велике делове централног и северозападног Јужног Судана и познати су као сточарски народ са богатом усменом традицијом и племенском организацијом.
Нуер (Nuer) је друга по величини група, чини око 15 до 20% становништва. Нуер живе углавном у долини Горњег Нила и, као и Динка, углавном се баве сточарством. Ове две групе имају сличне културне обрасце, али су историјски често биле у сукобу, што се наставило и у новије време.
Шилук (Shilluk) је етничка мањина која живи уз реку Бели Нил, углавном се бави пољопривредом. За разлику од номадских народа, Шилуци имају историју краљевства и централизације власти.
Азанде (Zande) живе у западном делу Јужног Судана и имају богату традицију у дрводељству, пољопривреди и обради земље. По верској припадности су углавном хришћани.
Поред ових, у земљи постоји велики број мањих група: Бари, Мороу, Латука, Топоса, Ачоли и многе друге, од којих свако племе или народ има своју историју, језик и културну самобитност.
Иако етничка разноликост може бити валута културног богатства, у Јужном Судану она је валута политичке нестабилности и насиља. Ривалство међу етничким групама, посебно између Динка и Нуера, ожиљило је земљу од њеног оснивања и инспирисало грађански рат 2013. године, само две године након проглашења независности.
Политички јужносудански лидери су искористили етницитет за мобилизацију, претварајући га у инструмент подела и препреку стварању националног идентитета који није само инклузиван, већ и одражава вишеструке стварности разнолике националне државе. Земља покушава да успостави мултиетничку државу, али недостатак образовања, сиромаштво и историја племенских непријатељстава ометају помирење.
Јужни Судан је такође земља многих језика и не постоји један језик који говори већина људи. Постоји више од 60 локалних језика који се углавном говоре из породица нилотских, централносуданских и нигер-конго језика. Ови језици се првенствено говоре код куће од стране чланова одговарајућих етнолингвистичких заједница. Национални језик је енглески, што означава одступање од суданске традиције и напор да се више ангажује са остатком света.
Међутим, учење енглеског је подложно практичним потешкоћама, посебно у руралним подручјима, и само тражењем превазилажења језичке баријере образовање, администрација и национална интеракција могу напредовати.
Јужни Судан је углавном хришћанска земља: традиционална религија је распрострањена широм региона, али варира по етничким групама. Више од 60% су хришћани (католици и англиканци), а остатак практикује анимизам и традиционалну религију.
Постоје хришћанске заједнице, посебно католици, у северним, североисточним и јужним регионима, а имућнији католици често живе у Бангкоку са снажним хришћанством које је уобичајено другде. Било је много хришћанских мисија и цркава које су оснивале школе, болнице и друго.
Преовлађујући ислам северног Судана је редак и концентрисан (дуж политичких линија) у пограничним и насељеним подручјима муслиманских миграната. Јужни Судан је такође направио намерно одступање од исламских и арапских културних утицаја у погледу своје националне независности.
У Јужном Судану вера игра кључну улогу у свакодневном животу, али и у друштвеној и политичкој организацији. Традиционална веровања често су испреплетена са хришћанским учењима. Многи људи, чак и када се формално изјашњавају као хришћани, настављају да поштују локалне обичаје, претке и природу као свети ентитет.
Сирова нафта је најважнији природни ресурс и извор прихода за Јужни Судан. Верује се да преко 90% државног буџета финансирају приходи од нафте. Већина нафтних поља налази се у регионима Горњег Нила и Јужног Кордофана, на граници са Суданом.
Упркос томе што има сопствена нафтна поља, Јужни Судан нема приступ мору и недостаје му капацитет за рафинацију. Нафта се шаље до Црвеног мора, до луке Порт Судан, кроз нафтовод преко Судана. Ово је учинило Јужни Судан економски зависним од свог северног суседа, што је довело до политичких и монетарних размирица. Нестабилност у нафтоводима, уништење узроковано ратовима и промене цена нафте на светском тржишту не доприносе стабилном приходу од нафте.
Пољопривреда је претежна делатност становништва, али је неразвијена. Преко 70% становништва бави се пољопривредом, али само на нивоу егзистенције. Храна се узгаја за сопствену потрошњу, са мало или нимало вишка за тржиште.
Падавине, плодност земљишта и велике реке чине Тзефат одличном локацијом за узгој житарица, поврћа, воћа и стоке, али недостају објекти за наводњавање, складишни капацитети и модерне технике, као и тржишне везе. Поред тога, рат и расељавање доводе до редовних прекида пољопривредних сезона. Чак постоје извештаји о несташици хране у регионима, што изазива глад, хуманитарну кризу и ослањање на страну помоћ.
Јужни Судан има веома примитивну индустрију. Већина индустријских активности повезана је са локалном прерадом хране и пића. Већина комерцијалне робе, посебно грађевинског материјала, текстила, фармацеутских производа и нафтних деривата се увози.
Објекти су у сиромашном стању. Путна мрежа у земљи је лоша, а током кишног периода многи рурални окрузи су прилично изоловани од остатка света. Мало је железница и унутрашњег речног транспорта. Крхка електроенергетска мрежа и непоуздано снабдевање струјом такође ометају раст индустријског и услужног сектора.
Јужни Судан представља спој природног богатства и великих изазова. Његов положај у унутрашњости Источне Африке, присуство реке Бели Нил, простране равнице, мочваре Суда и тропска клима чине земљу просторно значајном и природно плодоносном. Разноврстан рељеф, водни ресурси и плодна земљишта дају велику могућност за развој пољопривреде, хидроенергетике и речног саобраћаја.
Истовремено, Јужни Судан се суочава са бројним географски условљеним тешкоћама: сезонским поплавама, тешко проходним теренима, слабо развијеном инфраструктуром и ограниченим приступом тржиштима због тога што нема излаз на море. Његова етничка и културна разноликост, у комбинацији са географском распршеношћу насеља, додатно утиче на тежину организовања и развоја.
Ипак, уз мир, политичку стабилност и одговорно управљање ресурсима географија Јужног Судана може постати не терет, већ ослонац за изградњу самосталне и просперитетне државе. Његов простор крије потенцијал који, ако се правилно искористи, може служити будућим генерацијама као основа за развој, безбедност и просперитет.
Остави коментар