Аутор: др Александра Колаковић, виша научна сарадница Института за политичке студије
Француска је обележила 80. годишњицу окончања Другог светског рата 8. маја 2025. године, а дан касније 9. маја и Дан Европе, мада су манифестације поводом ова два догађаја укључиле више догађаја током неколико дана и недеља пре и након ових важних датума. Крај страшног рата и изградња Европске уније као у основи економског, безбедносног и мировног пројекта, поред подсећања на историјске догађаје и одавање поште онима који су дали своје животе у борби против нацизма и фашизма, кроз политике сећања и рефлексије комеморативних пракси указују и на смер којим се крећу друштва и државе. Француска у овоме није изузетак. Као држава у којој је наслеђе прошлости битна компонента, пролазила је кроз дискусије и различите етапе обликовања колективног сећања у политике сећања. Разматрање улоге Француске у рату и њеног односа са савезницима и противницима, током протеклих неколико година било је интензивно, али и повезивано са савременим геополитичким променама и односима Француске са некадашњим колонијама.
Да би се сагледала обележавања 2025. године, мора се имати у виду и обележавање 80. годишњице искрцавања у Нормандији, које је започело сећањима на овај важан догађај француске историје низом манифестација од 5. јуна 2024. године, потом и током симболичне церемоније на Тргу Денфер-Рошро 25. августа 2024. Године чиме је обележена 80. годишњица ослобођења Париза од стране Друге оклопне дивизије генерала Леклерка. Учешће не само француског председника Емануела Макрона, званичника и историчара у организовању ових комеморација, конференција и предавања која су их пратила допуњено је и међународном и дипломатском димензијом. Она је подразумевала посебан акценат на присуству најважнијих “савезничких” и америчких званичника, а посебно тадашњег председника Џоа Бајдена. Ово је веома важна компонента укључивања комеморативних пракси у дипломатске иницијативе и креирање подршке Украјини. Отуда је и одсуство Русије могуће посматрати и као континуитет различитих перцепција и оцена Другог светског рата и руског наратива о “нацизму Украјинаца” и вођењу “праведног рата”.
Такође, веома је важно имати у виду и обележавање 11. новембра 2024. године, током кога је инсистирано и на обележавању 125. годишњице Срдачне Антанте и редефинисању односа између Француске и Велике Британије, а у контексту и рата у Украјини. Тада су Кир Стармер и Емануел Макрон одали пошту између осталог и Черчилу, чији споменик је на једном историјски за Француску кључном простору Јелисејских поља, у близини споменика Жоржу Клемансоу и преко пута споменика Де Голу. Ако је до тада било неупадљиво и нејасно повезивање политика сећања у оквире дипломатије у контексту обележавања датума битних за два светска рата, мада смо то на француском примеру видели још 2018. године приликом обележавања стогодишњице Великог рата, од тада је свака сумња морала бити уклоњена. Ступање на дужност Доналда Трампа у САД, чини се, додатно је утицало на то да француске и европске политике сећања, не доводећи у питање жртве и историјске чињенице, пронађу свој специфичан израз и у обележавањима догађаја постизања мира у Другом светском рату 8. и 9. маја 2025. године. Украјина, “коалиција вољних” и оснаживање Европске уније су спољнополитички оквир који се рефлектује на актуелне комеморативне праксе.
Председник Француске Емануел Макрон учествовао је у више комеморација, наглашавајући важност колективног сећања и националног јединства, што је иначе карактеристика његовог, посебно другог мандата, током коjег настоји да “скине паучину” са лика и дела “заборављених хероја Француске”, а посебно оних који нису рођени као Французи и врати их у колективно сећање. Отуда је иницирао и подржао изложбе, улазак у Пантеон хероја тог доба и актуелизовања у јавности и питања која су контрадикторна за савремену историју Француске. У већини својих говора, о чему је писала и француска штампа, Емануел Макрон настоји да изгради јединство кроз историјске наративе и повеже француске грађане у оквире француског идентитета без обзира на расну, верску или етничку припадност. Он стога потенцира наратив о “слободној, верној великим делима из прошлости и одлучној да настави да их остварује заједно”, а паралелно, као што је то чинио и током обележавања Стогодишњице Великог рата, потенцира актуелне догађаје у међународним односима и позиционирање Француске у њима. Стога је и у обележавању 8. и 9. маја очекивано његова позиција јасна. Не умањивање доприноса и жртава Русије и руског народа, као и других народа некадашњег СССР, али и потенцирање актуелног тренутка, угрожености и агресије на Украјину из позиције европских савезника.
Поље сећања, и само рањиво, јер оно чега се сведок историје сећа подложно је емоцијама и брисању, (не)намерном интерпретирању, па и (зло)употребама, дефинитивно је постало поље нових ратова, културних, политичких и идеолошких. У 21. веку ови ратови пресељавају се и на друштвене мреже, а можемо бити сигурни и у области лажних вести и вештачке интелигенције. “Бити на правој страни историје” најчешће се помиње из уста оних који у свом „сефу знања” имају најмање историје, а више неких других драгоцености. Историчари, који причају о историјским догађајима нису тако занимљиви за “кликове” и “лајкове”, а и недостатак времена утиче да након школе већина у свим деловима света посеже за “инстант историјским знањима” која стају у пар, највише 30 секунди или минута на друштвеним мрежама или интернету. Ово су нови изазови за колективно сећање и догађаја Другог светског рата, а посебно у време када је у Европи на њеном тлу један нови рат. Интересантно је да је тзв. “афера кокаин”, оптужбе да су лидери Француске, Немачке, Велике Британије и Пољске користили кокаин током посете Украјини и наводно га скривали пред камерама, што је потом демантовала Јелисејска палата, једна од вести које су се појавиле и одмах добиле милионе прегледа. Тиме су потиснуле причу о догађајима, личностима и процесима Другог светског рата, за шта је ово била велика прилика јер је реч о једној од тзв. “округлих годишњица”, када се друштва и државе “враћају” у прошлост како би пронашле поуке за актуелне и будуће проблеме. Историчари ће увек инсистирати на историјским чињеницама, док ће политичари у оквирима политика сећања и комеморативних пракси пратити међународне односе и тежње да кроз ове манифестације оснаже своје унутрашње и спољне позиције, савезништва и циљеве. Ово смо видели изнова 2025. године, када је фокус био на Кијеву и Москви, а вероватно ће и нека наредна “велика годишњица” показати сличну матрицу.
Остави коментар