Аутор: др Александра Колаковић, виша научна сарадница Института за политичке студије
Пресуда од 31. марта 2025. године када је Кривични суд у Паризу осудио Марин ле Пен на четири године затвора, од тога две условне, новчану казну од 100.000 евра и пет година забране обављања јавних функција, значајно већ усмерава француски политички живот и представља прву етапу позиционирања пред предсeдничке изборе 2027. године. Ова вест се брзином муње проширила Француском и Европском унијом, директно заинтересованом за овај случај јер је Марин ле Пен са сарадницима ненаменски трошила новац грађана Европске уније. Разлог је и чињеница да је реч о политичарки која је у протеклој деценији континуирано стицала све већи број присталица и изменила начин деловања и представљања Националног окупљања у јавности. Она је искористила простор који су јој кризе и незадовољство управљања центристичким елитама омогућили, ублажила популистичку реторику која јој није ишла у прилог и постала две године пред изборе фаворит у трци за председника Француске. У Србији је у делу јавности која сумња у процесе евроинтеграција њена популарност значајна, пре свега због ставова око Косова*, као и евроскептичних изјава. Стога је ова вест тумачена често и субјективно. Уколико имамо на уму да је од 2019. године дошло до динамичног и убрзаног развоја француско-српских односа, у оквиру којих је било више састанака на највишем нивоу, пројеката сарадње у више области од економије, војске до науке и културе, као и две званичне посете актуелног председника Емануела Макрона, који након два узастопна мандата на челу Француске неће бити кандидат 2027. године, овај догађај у Француској заслужује пажњу и даљу анализу.
Од 11. априла 2025. године у току је жалбени поступак, али је његова реализација заказана за лето 2026. године, чиме је већ јасно да ће одлука бити донета пре председничких избора, али мање од годину дана до истих, док ће политичке последице пресуде већ бити јасније, као и то да ли ће Марин ле Пен успети да се кандидује или ће Национално окупљање кандидовати Жордана Барделу који је планиран за позицију будућег премијера уколико би се ова партија укључила у политички мејнстрим, већином или уз нечију подршку, што се на ванредним парламентарним изборима показало као немогућа мисија. Такође, оно што је кључно питање у „афери Марин ле Пен” јесте питање да ли ће француски гласачи, уколико јој се дозволи учешће у политичком животу (жалба је на целокупну пресуду, али може доћи и до тога да се ослободи само дела казне) дати свој глас некоме ко је осуђен за ненаменско трошење буџетских средстава (у овом случају Европског парламента у периоду 2004–2016. године), без обзира на чињеницу њене актуелне популарности. Да појаснимо, она је уместо финасирања асистената који би помагали у припремама за седнице, састанке и активности унутар Европског парламента усмеравала та средства ка њиховим активностима у Националном окупљању на територији Француске, за кампање и страначке активности у републици и на локалу. Француски гласачи су већ упознати са пресудама и процесима против Жака Ширака и/или Николе Саркозија, али се овде случај Марин ле Пен може поредити са случајем Франсоа Фијона, кога је скандалозна проневера новца, односно уплата на рачуне његове супруге за послове које она није обављала коштала не само пада популарности у време када је означаван као фаворит за председника, већ и политичке каријере. Време ће показати у ком правцу ће бирачко тело одвести Марин ле Пен и њену партију, односно и остале актере француске политике.
Реакције јавности на пресуду Марин ле Пен су подељене и уносе динамичну и срчану дебату у Француској. Забринутост због политичких последица је присутна не само у Националном окупљању, него код свих других политичара и партија. Либерасион је пресуду назвао „политичким земљотресом”, док је Фигаро наглашавао њену правну димензију и да није „напад на демократију”. Председник Француске Макрон је нагласио независност правосудног система и потребу поштовања одлука суда. Ова пресуда је из позиције оних који је оправдавају сагледана као доказ демократије и владавине права, тј. да је закон исти за све и да су политичари и/или елита доступни судским инстанцама и одговорни за своје поступке. Жан Лик Меланшон, лидер Непокорене Француске, са позиције супротне Националном окупљању и странака које су подржале Макрона и владу Франсоа Бајруа, наглашава да је искучење из политичког живота једино могуће на основу одлуке народа. Упоредо, левичарске и центристичке странке и организације, које су у претходном периоду чиниле тзв. „републикански фронт”, организовале су скупове да би изразиле подршку независности правосуђа и осудиле потенцијалне нападе на владавину права.
Марин ле Пен је добила подршку и од неких међународних лидера, политичара или познатих личности, при чему је одјек имала подршка бившег председника Бразила Болсонара и америчког бизнисмена и Трамповог блиског сарадника Маска. Док се у Француској мање дебатује о томе да ли је пресуда политички мотивисана, а више какве ће последице имати и да ли је погубна по центристичке и левичарске кандидате на изборима 2027. године, у јавности неких држава, поред интересовања и дискусија, повлачиле су се паралеле са Румнијом и/или Грузијом. У нашем региону Милорад Додик је у време када се води процес против њега упутио подршку Ле Пеновој. Ипак, иако се може дискутовати о стању демократије и изазовима кроз које она пролази, што се пресликава и на изборне кампање и учеснике у политичком животу, ипак су сви ови примери који се помињу специфични и морају се тако посматрати без учитавања субјективних нити које их повезују.
Да ли ће стратегија Марин ле Пен (у којој се она пореди са Мартином Лутером, оспорава и напада државу, оптужује за заверу и доводи у питање правосудни систем) остати само њена популистичка алатка, иначе честа за крајњу десницу, или ће одбити бираче, једно је од битних питања. За сада, на пример, бирачи у Тулону, традиционално опредељени за крајњу десницу, нису сагласни са њеним изјавама и одбрамбеним стратегијама овог типа. Такође, поставља се и питање да ли је овакав њен став угрожавајући за Жордана Барделу, који је значајно допринео расту популарности странке, посебно међу младима. Иако му се оспорава искуство, без сумње је реч о талентованом политичару који је унео једну потребу динамику у странку каква је Национално окупљање. Но, да ли ова стратегија Ле Пенове и „борба на два фронта”, ограничен коалициони капацитет, као и чињеница да је Бардела припреман за премијера, ипак представљају немогућу мисију за Национално окупљање? Иако је прихватио избор стратегије Ле Пен и пресуду назвао „убиством француске демократије” ипак је, чини се, Бардела оставио простор и за самосталан наступ и ублажавање ових ставова позивом на чланства Националног окупљања на „мирну мобилизацију”. Национално окупљање, наглашавајући невиност Марин ле Пен, организовало је и протесте, али се мора признати да су они били далеко од очекиваног броја људи, што усмерава пажњу и ка могућим реформама унутар саме партије, али и других актера.
За пресуду Марин ле Пен можемо рећи да може бити важна у обликовању не само председничких избора 11. априла (25. априла) 2027, већ и улоге и места крајње деснице у политичком животу Француске и Европске уније. Марин ле Пен, иако се годинама трудила да промени имиџ и позиционира као политичка алтерантива традиционалном политичком систему у Француској, чини се ипак не успева да изађе из призме наслеђа свог оца Жан Мари ле Пена, оснивача Националног фронта из 1972. године, са којим се у виђењима развоја странке и сукобила. Популистички дисксурс и однос према миграцијама и Европи, иако су током година добијали прихватљивије оквире, показали су се у ситуацијама када француски бирачи бирају на парламентарним изборима између кандидата Националног окупљања и неке друге опције као недовољни. Њен политички успон започео је пре нешто више од две деценије, а посебно од 2011. године као некога ко је започео процес „дедемонизације” странке. Да ли је тај процес сада у завршној фази? До пре неколико дана многи би рекли да јесте, али прошлогодишњи избори су показали да иако је увећано гласачно тело, ипак коалициони капацитет и негативна перцепција остају присутни.
Две године пред изборе тешко је одредити како ће се кретати воља бирачког тела и биће важно које ће се теме у наредне две године уздићи као кључне за кампању, као и ко ће бити кандидати центристичких и левих странака. Национални суверенитет и идеја јачања Француске и Европске уније, а делом и решавање миграторне политике, нису више само дискурс над којим је власништво прокламовала Марин ле Пен. Геополитичке промене, рат у Украјини, сукоб у Гази и долазак Трампа други пут на чело САД гурале су нестабилне владе више ка десним решењима, што ће такође обликовати политичке ставове у изборној години. Пресуда Марин ле Пен може ојачати екстреме на десници и/или левици, али постоји и могућност да се, док се чека да ли ће Ле Пен бити у кампањи, оствари и простор за престројавање политичких актера, а можда и повратак неким вредностима класичне демократије и реформисаних умерених опција.
Остави коментар