Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Парафразирајући народну изреку да „ивер не пада далеко од кладе“, Сремац је на шаљив начин приступио сцени у којој Вујадин изражава огромну жељу да му бар једно од деце „оде у пандуре“, да би одмах након тога постао одбегли хајдук, баш као што је и његов отац био, и као што ће његов син, само у модернијој верзији, постати. Ову сцену писац је увео из још једног разлога, а то је да на хумористичан и благо ироничан начин дâ свој поглед на ово занимање. Пандурство је на овај начин приказано као савршен посао за онога ко не жели да ради много, већ више воли да седи у канцеларији. Једини задатак своди се на допуњавање бокала с водом, повремено обећавање помоћи и устајање када се звоно огласи, да би се посетилац пустио унутра. Ово нас враћа на горепоменуту народну изреку, јер управо оно што је Вујадин описивао као идеално код пандурства, „служба таква таман створена за један народ који нема великих амбиција нити воли велика напрезања“ (Сремац 1960: 154), то је оно што је касније Вукадин желео да постигне. Касније Вукадину чак и наставник каже: „Иди у жандаре кад нећеш да учиш него хоћеш да останеш толики магарац!“ (Сремац 1960: 230).
На исти начин, шаљиво, Сремац је проговорио и о школству. Вукадина је у читаву причу увео веома смешном сценом када су деца грешком помислила да је он професор, те кренула да читају молитву све док их није заобишао и сео да учи са њима. Међу ученицима Вукадин је био „као тучак међу кашикама“, док су професори за њега говорили да је „красан као велика девојка“, а један од њих је чак желео и да га узме за основу моралне причице која би могла да носи наслов Сиромашак Вукадин, којом би професор прекоравао богате ученике који ништа не желе да уче. На овај начин, писац је исмевао, веома суптилно, час школство и његове слабости, час Вукадина, а понекад чак и родитеље истих тих ученика који без устручавања своје дете увек сматрају најбољим, док је професор са којим разговарају у том моменту увек најбољи, док год треба да се поправи оцена. Дете се сматра генијем и чудом јер вешто вија голубове и хвата и бије комшијске мачке, што је одлична предиспозиција да то исто дете постане доктор, а то што је мало несташно – то је одлично за даровитост, и може само да му се деси да прође као свој отац, да постане архивар у окружном суду.
Једна од наупечатљивијих сцена свакако би била епизода у којој Вукадин покушава да изведе „Каскалову“ шалу и то се завршава веома трагикомично. Читаву сцену писац је постепено хумористично градио, и оног момента када је Вукадинов покушај пропао, за шта је чак добио и шамар, комично прелази у исмевање. За привидну забринутост окупљених врло брзо постаје јасно да је у питању подсмех, који прераста у врло заједљиве опаске, које само онима који их изговарају измамљују осмех на лице – од неискрених питања: „А боли ли те, кукавче сињи?“, све до ироничних коментара да „од таквог шамара и говеда, што кажу, липсавају а де ли неће крштена душа“, до „искрене“ забринутости и савета: „Море, шта чекаш! Иди несрећниче у Окружну болницу, док ти се није дало на горе; ʼоће да добијеш бронт, несрећниче“ (Сремац 1960: 186). Сцена се завршава гротескним дијалогом Васице и Тасице, који се, у гомили људи који окружују Вукадина, проналазе и братиме, јер деле исти агресивни приступ који радо демонстрирају на гушама окупљених људи. Док уздижу једно друго у небеса и лагано одлазе од масе још увек гласно коментаришући да би они спорну ситуацију потпуно другачије решили, они који су остали да се забаве о Вукадиновом јаду, и даље коментаришу његов образ који се сада већ надуо „као сомун“, док се коначно, после неког времена, и не разиђу.
Исто тако трагикомично јесте и исмевање грешке коју је Вукадин због заљубљености учинио. Уместо „Маринко“, на једној молби коју је преписивао потписао се као „Малвина“ и ту је све почело – од благе шале, до грубог преувеличавања у циљу да се исмевање настави, па је тако једна искрена грешка прерасла у уништавање силних државних докумената који су на крају, према речима његових колега, више личила на позивнице за свадбу. Међутим, у читавој овој грубој шали упућеној Вукадину, Сремац је суптилно спровео и своју критику читаве „преписивалачке делатности“.
„На, па препиши ово наново. Па пази добро. Да опет не запитају они из унутрашњости: каква је то Малвина коју им Министарство препоручује, као што се ономад једно начелство президијално пита, а ми не знамо ништа“ (Сремац 1960: 251),
упозорова се Вукадин, а писац се кришом подсмехује озбиљности са којом ови практиканти приступају свом послу. Касније Вукадин наилази на једног познаника који га искрено (а мисли се саркастично), саветује да размисли мало боље шта му је чинити са овим послом, јер – времена су критична и људи су почели да измишљају некакве писаће машине.
Читав Вукадинов животни пут писац је представио као низ комичних ситуација којима као да нема краја. Сцена његовог избацивања из Министарства у Београду толико је хумористична, да је изузетно тешко не насмејати се његовој судбини. Писац је овде одлучио да намерно не прави никаквог реда у Вукадиновом излагању пред господином начелником, лажи просто нису бирале када ће бити изречене, па је у једном моменту он себе представљао као човека који је ожењен већ две године, да би потом прешао на своје „ђедове“ који су крв лили за ову земљу, и онда се поново вратио на породицу која одједном броји седморо изразито гладне деце. Управо овим нередом у излагању лажи писац је ситуацију учинио додатно комичном.
Ипак, врхунац комичности представљена је у последњој сцени, где Вукадин јуначки, изговарајући за себе: „Тврд је орах воћка чудновата“, зајаше Буцефалоса, магарца који једнако обара фине, учене, и оне обичне трговачке синове. Док га је поносно јахао већ четврти круг, слушао је предлоге како укроћену животињу треба поклонити Јестаственичком музеју који би могао да представља његов камен темељац, и заиста Вукадин обећа да ће следећег магарца поклонити у ту сврху[1]. Комедија не престаје овде, већ се проширује на силне листове и листиће који су сутрадан само о овом храбром Вукадиновом подвигу писали.
„Целом је свету познато […] какав је Србин на бојноме пољу, и да се на томе пољу може слободно мерити са ма којим народом. Али док су други срећнији народи напредовали у култури, ми смо морали бити на мртвој стражи за ту културу“ (Сремац 1960: 318),
а на челу те страже достојанствено је стајао Вукадин, који је овим храбрим потезом коначно испунио своју блиставу судбину коју му је Рожданик већ давно прорекао.
„У опаком јунаку свога романа Сремац је открио живу и крваву српску рану своје епохе – вукадинлук (реч је ружна, али је појам ружнији), и он ту крваву тему није тек могао, онакав какав је био, третирати уздржаним, вазда прибраним, леденим објективизмом, рецимо, некаквих мопасановских метода“ (Лесковац 1966: 85–86),
и Сремац заиста није окренуо леђа овом феномену, већ га је описао и коментарисао на себи својствен начин – хумором – природним, здравим хумором из народних пословица, шаљивом игром речи, ситуацијама које су настале (не)срећним сплетом околности које је намештао, финим досеткама и благом иронијом, бавећи се проблемима тадашњег друштва, али је то увек чинио ослањајући се на ону „природну потребу човека за смехом, па кроз цело дело ипак звоне гласови пуни ведрине“ (Новаковић 1964: 15).
ЛИТЕРАТУРА
Лесковац, Младен (1966). „Порекло и смисао завршне сцене Сремчева Вукадина”. Зборник Матице српске за књижевост и језик. XIV/I. Нови Сад: Будућност. 81–86.
Максимовић, Горан (1998). Магија Сремчевог осмијеха. Ниш: Просвета.
Новаковић, Бошко (1964). Стеван Сремац. Београд: Издавачко предузеће Рад.
Новаковић, Бошко (1960). „Предговор“. Стеван Сремац. Поп Ћира и поп Спира. Нови Сад – Београд: Матица српска – Српска књижевна задруга. 7–23.
Пантић, Михајло (1999). „Приповетке Стевана Сремца – химна свакодневице“. Стеван Сремац. Вукадин и друге приповетке. Прир. Михајло Пантић. Београд: Завод за уџбенике. 7–20.
Сремац, Стеван (1960). Ивкова Слава. Вукадин. Прир. Бошко Новаковић. Нови Сад – Београд: Матица српска – Српска књижевна задруга.
[1] Милан Кашанин за ову последњу сцену у Вукадину каже да представља највећу похвалу глупости у српској књижевности.
Остави коментар