Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
УНЕСКО, као међународна организација дугог трајања и великог значаја, препознаје кључне теме и покреће дискусије, иницира комуникацију и повезује актере. Један од таквих догађаја крајем марта месеца у Паризу сместио је науку у центар комуникације између носилаца државних одлука, дипломата, креатора политика, академске заједнице, неакадемских партнера и стручњака за нове технологије, вештачку интелигенцију и иновације. Под окриљем Декаде науке и темеља досадашњих иницијатива и пројеката који препознају науку као битну компоненту дипломатије, догађај који је организовао УНЕСКО омогућава да се у блиској будућности јасније дефинишу приоритети науке, као и њеног односа према дипломатским иницијативама на глобалном нивоу, што је за свет који се мења и чија је безбедносна архитектура значајно нарушена и измењена од изузетног значаја.
Једна од полазних тачака овог састанка у Паризу је чињеница да научна дипломатија игра кључну улогу у управљању глобалним заједничким добрима и ресурсима пружањем оквира за нације да сарађују и да на основу доказа креирају политике. Кроз међународне споразуме, као што су на пример Париски споразум о климатским променама или Конвенција Уједињених нација о биодиверзитету, уочава се значај међународне научне сарадње и потребе дијалога научника, дипломата и креатора политика. Улога научне дипломатије која се потенцира јесте пут ка колективној одговорности уз увиђање нових научних открића и геополитичке реалности. Научни аргументи имају снагу да подстакну поверење потребно у оквирима нарушеног поверења кључних актера и омогуће међународну сарадњу за одрживо управљање. Она је и оквир ефективног прекограничног управљања, решавања спорова око заједничких ресурса држава или изградњи заједничких стратегија. У овом контексту наглашава се и значај развоја, управљања и правичног приступа заједничким научним инфраструктурама. Стога је у дијалогу учесника догађаја, поред механизама политика управљања и анализе начина интегрисања научника у доношењу одлука и постојања научних инфраструктура као што је ЦЕРН, разговарано и о могућности за даља заједничка научна улагања, размену знања кроз јачање дипломатске димензије науке и научне димензије дипломатије. Разговор у Паризу потребно је посматрати, пре свега, кроз циљеве да се идентификују дипломатске мере потребне да би се очувала научна сарадња у доба кризе. Упоредо, инсистира се и на преиспитивању улоге коју има УНЕСКО у оснаживању научне дипломатије за управљање заједничким природним ресурсима и правичан развој и коришћење научних инфраструктура.
Сведоци смо да се напредак у вештачкој интелигенцији, квантном рачунарству и биотехнологији убрзава, као и чињенице њиховог утицаја на побољшање здравствене заштите, образовања, енергетске ефикасности, сајбер безбедности и др. Међутим, наведено суочава човечанство са изазовом њиховог трансформативног потенцијала и правичним приступом, као и сарадње у области истраживачких иницијатива и међународних споразума. Усклађивање политика, хармонизација стандарда и прописа, финансирање истраживања, посебно мултилатералних научних пројеката истовремено омогућавају напредак, али и захтевају континуирану и посвећену комуникацију различитих актера из сфера науке и дипломатије, односно политике. Стога је и улога коју је потребно у будућности да има УНЕСКО у коришћењу потенцијала научне дипломатије и премошћивању технолошких подела и неговању транспарентног и колаборативног управљања које укључује глобални југ са правом препозната као значајна. Један од циљева догађаја посвећеног научној дипломатији који се крајем марта одржао у Паризу под окриљем УНЕСКО организације јесте да се преиспита трансфер знања и вештина везаних за управљање новим технологијама. Ово је потребна компонента научне дипломатије у будућности, јер вештачка интелигенција већ мења значајне делове скакодневице живота и рада људи и функционисања влада широм света. Поделити информације у контексту ефикасног управљања ризицима и у циљу обезбеђивање правичног развоја и расподеле користи, инклузивности мање развијених делова света и стварање оквира за трансфер технологија веома су значајне теме које науку у дипломатији стављају на значајно место у будућности.
Преиспитивање улоге научне дипломатије у обезбеђивању правичне глобалне транзиције ка „отвореној науци” и дипломатских напора који могу помоћи у балансирању доступности истраживања, обезбеђивање заштите осетљивих научних података, такође, били су присутни у оквиру једног панела конференције коју је организовао УНЕСКО. У овом смислу разговор је вођен кроз оквир Препорука о отвореној науци из 2021. године, коју су усвојиле 194 државе чланице и које истичу важност отвореног приступа научним публикацијама и подацима, док упоредо промовише заједничку научну инфраструктуру и ангажовање изван традиционалне научне заједнице. Овим је отворено и питање безбедности научних истраживања и заштите података, односно уклањања ризика у управљању и коришћењу научних података и сарадње које не само да доноси технолошки напредак, већ и растуће сукобе и супростављене интересе у арени међународних односа.
На крају, Глобални министарски дијалог за научну дипломатију у УНЕСКО организацији 26. марта 2025. године донео је и заједничко саопштење учесника догађаја, међу којима је, важно је истаћи, била представљена и Србија. Полазни оквир ове изјаве који се препознаје и јасно наглашава на почетку текста јесте Међународна декада науке за одрживи развој (2024–2033), као и „хитна потреба за јачањем дијалога између науке и дипломатије”. Главни циљ, који је наглашаван и кроз панеле у оквиру којих су учесници размењивали мишљења, јесте да се искористи потенцијал научне дипломатије као одговор на комплексне изазове савременог доба. Под поменутим изазовима препознате су геополитичке тензије, технолошки напредак и притисак на заједничке природне ресурсе, а као потенцијали науке дипломатије да дође до превазилажења изазова су афирмисани: промовисање дијалога, неговање поверења у науку, јачање међународне сарадње, отвореног приступа у науци и размене научних података. Важна компонента у новим оквирима односа науке и дипломатије је и премошћивање јаза у научној технологији и иновацијама у циљу одрживог развоја и праведне доступности науке за све. Потреба интеграције научних сазнања у дипломатију и доношење одлука „уз јачање институционалних и људских капацитета у науци, дипломатија кроз обуку, дељење знања, сарадњу и међусобно учење” важан је део изјаве, који сигнализира да ће у блиској будућности научна дипломатија имати своје драгоцено место у оквирима класичне дипломатије свих држава. Наредни корак у овом смеру били би изградња и развој капацитета пракси научне дипломатије у којој и УНЕСКО, као и друге релевантне међународне организације, научни системи и инфраструктура и академске организације, поред дипломата, државника и политичара, морају учествовати у дијалогу и спровођењу конкретних решења. Идеја је да се научна дипломатија користи као нека врста мировног пројекта, оквира сарадње и неутралисања сукоба, платформа за сарадњу и одрживи напредак. Можда звучи утопијски, али су моћ науке, њен убрзан развој и постојање тзв. „паметне моћи”, кроз примере из прошлости, доказ да је њена улога и већ сада веома битна, стога су овакви састанци значајни за обликовање будућности света у коме живимо. УНЕСКО овим иницијативама у складу са циљевима свог постојања афирмише науку као средство дијалога и глобалног деловања.
Остави коментар