Аутор: проф. др Борис Стојковски
У дане Васкрса вреди се изнова подсетити на једно од основних значења овог највећег хришћанског празника, а то је победа живота над смрћу. Хришћански теолози, философи и разни други мислиоци у претходна готово два миленијума, пишући и промишљајући ову тему, дали су и ширу дефиницију. Наиме, победа живота над смрћу означава и победу саме суштине хришћанства, као и врлине над грехом и злом који неумитно воде како у телесну, тако и, још горе, у духовну смрт. Вишедеценијска комунистичка атеистичка идеологија свакако спада у оне које су оставиле иза себе највећу духовну пустош. Она је данас нераскидиво повезана са екстремно левим либералним круговима којима је заједничка неразумна мржња према цркви и религијама уопште. Нажалост, то најбоље видимо на последњем примеру хајке на идеју повратка веронауке у школе у Црној Гори.
Како бисмо разумели суштину овог проблема, свакако да је потребно да се вратимо подаље у историју. Данашња Црна Гора је врло комплексна држава, те иако географски не заузима велики простор у савременој епохи, нису њени сви делови имали једнаку историју. Од античког периода на тлу Црне Горе можемо наћи древне хришћанске трагове, попут старих епископија у Рисну, наравно Котору, као и другим крајевима. Први мученик српског порекла јесте управо са тла данашње Црне Горе, а то је наравно дукљански кнез Јован Владимир. Пострадао је 1016. године када му је одсекао главу Јован Владислав, синовац цара Самуила. Његов култ се развио брзо после смрти, али је временом ослабио. Током новог века настала је служба и житије на грчком језику, будући да је временом његов култ заживео и међу православним Грцима. Мошти Светог Јована Владимира данас почивају у цркви у албанском граду Елбасану, а његов култ постоји и међу православним албанским живљем. Његово првобитно почивалиште била је Пречиста Крајинска, чији остаци постоје и данас и сведоче о богатој историји хришћанства на тлу Црне Горе. Недуго потом, пре 1077. године, Михаило је овенчан круном и овај дукљански владар постаје први српски краљ, добивши круну од папе Гргура VII, једне од најугледнијих личности своје епохе. Михаило је и портретисан у цркви Светог Арханђела Михаила у Стону.
Што се цркве тиче, на том су се простору укрштали утицаји Рима и Цариграда, и то се најбоље види у Приморју. Катедрала Светог Трифуна (Трипуна) у Котору посвећена је светитељу који је имао израженији култ у источним крајевима хришћанства него ли на латинском западу. Но, она је вековима седиште римокатоличких которских епископа/бискупа, све до данашњих дана. Стефан Немања је крштен у Рибници (стари део данашње Подгорице) по латинском обреду, јер других свештеника ту није било. Но, у то време те границе нису биле ни толико јасне нити искључиве, нарочито не на подручју које је у фокусу ових редова. На подручју данашњег црногорског приморја деловале су и барска архиепископија као и дубровачка. Епископија је било у Будви, Скадру, Свачу, Дривасту и другим крајевима.
Када је Стефан Немања ујединио скоро све српске земље (изузев Босне и Дубровника), стекли су се услови да његов син Сава 1219. године избори и аутокефалност српске цркве. Међу епископијама које је основао налазе се и зетска, чије је седиште баш био манастир Светих Арханђела на Превлаци. Ова епископија је нуклеус данашње Митрополије црногорско-приморске. Осим ње, и данас постоји епархија будимљанско-никшићка, чији је предак будимљанска епископија, чије је седиште постала црква Светог Ђорђа код данашњих Берана. Свакако је могуће да је и Дабарска епископија са седиштем код Прибоја обухватала и део данашње црногорске територије.
Током средњег века, зетска митрополија је функционисала као интегрални део српске цркве, грађени су манастири и цркве, а од времена Душановог проглашења за цара зетска епископија уздигнута је на ранг митрополије. Њено седиште се крајем средњег века пребацује у Цетињски манастир, где је и данас. За простор Скадарскога језера везује се и делатност Јелене Балшић, доцније Хранић, ћерке кнеза Лазара и њена преписка са Никоном Јерусалимцем. Захваљујући њој сачуван је и Горички зборник и њено Отписаније богољубно. Иначе, вреди напоменути, а битно је у контексту покушаја екстремних кругова да супротставе веру и науку, да су баш Јелена Балшић и Никон Јерусалимац у својој преписци поменули како постоје неки незнавени који верују да је земља равна. Дакле, једна жена и један монах су још концем 15. века знали за прави облик наше планете. То није једини велики допринос култури с ових простора. Управо на Цетињу штампана је прва књига на српском језику – Октоих, а Макарије монах је постао први српски штампар свега неколико деценија после Гутенберга, 1494. године. Заслужан је и за прве штампане књиге у Влашкој, па је на неки начин отац и румунске штампане књиге.
Српска је црква очувала идентитет Срба у Црној Гори, а Цетињска митрополија и њене владике постали су и световни господари Црне Горе. Делови данашње државе били су изложени и јаком млетачком утицају. Вероватно највећи траг у раном новом веку оставио је митрополит херцеговачки Василије Јовановић, познат данас као Свети Василије Острошки и Тврдошки. О његовој делатност смо прошле године нашли трагове и у ватиканском архиву. Био је не само угледни монах и високи црквени достојанственик, већ и озбиљан политичар који је настојао да, повезујући се и са западом, очува свој манастир и свој народ у тешким временима сталних борби против Османлија.
О значају црногорских владара-владика из династије Петровић излишно и је трошити речи. Петар Први Петровић Његош – Свети Петар Цетињски је својом целокупном делатношћу уткао себе непролазно не само у историју Црне Горе, већ и целог српског народа. Школован у Русији, хиротонисан је од стране карловачког митрополита. Тиме је све време постојања (релативно) самосталне црногорске државе чувана веза са троном пећких патријараха и канонско јединство српске цркве. Његошев дан је званични државни празник у црној Гори и обележава се 13. и 14. новембра, као спомен на рођење Петра Другог Петровића Његоша, владике, владара, али и великог писца и мислиоца, о чијем делу су написане читаве библиотеке.
Коначно, и модерна историја Црне Горе има дубоку исконску везу са црквом. Довољно је рећи да је Митрофан Бан много чинио на стварању уједињене Српске православне цркве, а Црна Гора је дала и патријарха Гаврила Дожића, рођеног у Доњој Морачи, највишег црквеног великодостојника заточеног од нациста и то у логору Дахау, заједно са владиком Николајем Велимировићем. Но, на крају Другог светског рата почела је голгота СПЦ у Црној Гори. Врхунац јесте мученичко страдање митрополита Јоаникија Липовца, као и других великих црногорских свештеника, чији је једини грех био што се нису мирили са тоталитарним и богоборним атеизмом. Многи су од њих и канонизовани, посебно на свечаности у манастиру Житомислићу 2005. године.
Након пуних 45 година овакве власти, великом и свеобухватном делатношћу митрополита Амфилохија Радовића обновљен је црквени живот у Црној Гори. Но, нажалост, комунистичке власти су својим идеолошким радом учиниле пуно. Сведоци смо да је црква била прогањана и пре неколико година, када су чувеним литијама грађани Црне Горе на челу са СПЦ дали огроман допринос да се августа 2020. године сруши дубоко корумпирани, али још више антисрпски режим Демократске партије социјалиста персонификован у Милу Ђукановићу.
Због тога је било, најблаже речено, бизарно видети пре неколико дана да у Скупштини Црне Горе управо тај исти ДПС у савезу са Покретом Европа сад одбија да размотри иницијативу за повратак веронауке у школе. Још бизарније је да је то учинио покрет који у свом називу има Европу, који се тобоже залаже за европске вредности, а у пракси следи тоталитарне матрице. Подсетимо се и следећег: у Европи (сад) постоје само четири земље које немају веронауку у школи. То су Француска (са својом секуларном традицијом од 1789. године), Албанија (са традицијом атеистичке државе Енвера Хоџе), Словенија и Цена Гора.
Са друге стране у Аустрији је веронаука обавезан предмет, цркве и верске заједнице су одговорне за њено спровођење уз државни надзор. Верска настава је обавезна у свим школама у Норвешкој, а, ма како звучало невероватно, ова земља је критикована јер је курикулум њене верске наставе искључиво хришћанског карактера. Обавезна је верска настава и у Немачкој, где се предају римокатоличка и протестантска веронаука, а била је тенденција да се уведе и исламска због великог броја миграната те вероисповести. У неким покрајинама верска настава је неконфесионална, а у другим пак постоји и алтернативни предмет. Северна Ирска, Кипар и Грчка имају обавезну веронауку, док у Белгији више од половине ученика похађа школе чији је сам оснивач Римокатоличка црква. Ту постоји конфесионални модел, а у јавним школама је обавезан предмет уз етику као алтернативу. У Шпанији је веронаука изборни предмет, као и у Италији. Те две земље, с обзиром на јаку римокатоличку традицију, представљају занимљиве случајеве за анализу.
Неконфесионалан модел веронауке се примењује у Финској, где врло мало ученика бира етику, а Шведска има обавезан, додуше верски неутралан предмет. Холандија је специфичан случај јер има свега 25% јавних школа, у којој је верска настава неконфесионална. Приватне школе, међу којима има доста верских, првенствено римокатоличких, спроводе неретко и наставу која садржи религијске предмете. Једнако је специфична и Енглеска, где постоји нека врста општехришћанског предмета, обавезног у школском систему, који је суштински неконфесионалан, али на њега утицај имају хришћанске заједнице. Естонија је још један специфичан пример, јер је веронаука неконфесионални изборни предмет и у тој земљи је пре неколико месеци вођена оштра дебата о томе да постане обавезан предмет. У Португалу је такође верска настава неконфесионална, али заједнице имају право да уређују верску наставу која није ни обавезна ни забрањена. У суштини, она је и даље у пракси готово искључиво римокатоличка. Швајцарска је специфична јер допушта верску наставу, али кроз додатне часове и у организацији самих цркава и верских заједница. Но, у самој земљи постоји и даље велика разлика по школама и кантонима везаним за верску наставу.
Пољска, Словачка, Румунија, Литванија и Летонија имају конфесионални тип верске наставе у школама, којима је етика алтернативни предмет. У Чешкој, иако се велики број грађана чак изјашњава као нерелигиозни, постоји изборни предмет који организују цркве и верске заједнице. Настави могу присуствовати и ђаци који не припадају одређеној конфесији, што заједнице чак и охрабрују. Обавезни конфесионални предмет веронаука је и у Мађарској, у Српској гимназији „Никола Тесла“ у Будимпешти, а у другим школама где има довољно српске деце постоји и православна веронаука. У тој земљи постоје и конфесионалне школе, све до нивоа универзитета, а ове потоње похађају студенти невезано за верско опредељење или убеђење. Русија је релативно млада по овом питању, али у њој постоји веронаука као изборни предмет за православну веру, исламску, јеврејску, те будистичку религију и културу. Постоје и два неконфесионална предмета, те се родитељи одлучују у ствари за један од шест.
У Србији је веронаука изборни предмет, као и у Хрватској, те Федерацији БиХ, док се у Републици Српској ђаци аутоматски уписују на веронауку, али се могу исписати, јер предмет није обавезан. У Црној Гори пак на сваки помен повратка овог предмета, који је био у школским програмима у Кнежевини и Краљевини Црној Гори, јављају се различити самопрокламовани борци за људска права, слободе, који, прожети пре свега мржњом према СПЦ и уопште свему српском, с индигнацијом одбијају ову иницијативу. Иако тежи да буде део Европе (сад) и да примени европске стандарде у многим сферама, Црна Гора често чини оно што је потпуно наопако: легализује тзв. истополне заједнице, уводи санкције Руској Федерацији, улази у НАТО мимо воље својих грађана (иначе убијаних од исте Алијансе), те признаје на српској земљи самопроглашену илегалну државу Косово. Но, када је потребно ђацима понудити верску наставу, чиме би се остварила њихова како верска, тако и права да уче и шире своје видике, повампирују се екстреми разних профила, врло занимљиво, исти они који свесрдно подржавају генетски инжењеринг и фабриковање историје, језика, цркве и целокупне културе у Црној Гори. Они који су или ћутали или подржавали Закон о вероисповести, због којег су и уследиле величанствене литије, они који су подржавали Мила Ђукановића да разара не само национално ткиво, него и да пљачка црногорске грађане, управо ти и сада дижу глас против Цркве и повратка веронауке у школе.
Осим православних, који су у Црној Гори најбројнији, на овај начин повређују се и права мањинских заједница – првенствено муслимана, јер су најбројнија верска мањина, али и римокатолика, те Јевреја који су сви одреда дубоко и нераскидиво уткани у прошлост и садашњост Црне Горе. При томе, верска настава не мора нужно бити обавезан предмет, већ може имати алтернативу у виду етике, грађанског васпитања као у Србији или нешто сасвим треће. Тиме би и сви они који не желе да им деца похађају верску наставу били апсолутно правно заштићени и њихова људска права би се сасвим једнако уважавала. То би наравно било на стручним људима и просветним властима.
Готово пет година је прошло од августовске победе 2020. године, а Црна Гора мора још доста да уради како би са себе збацила тоталитарни јарам. Веронаука као предмет није само идентитетски, она својим садржајем оплемењује сваког ђака који је похађа, а достигнућа која је ова земља имала у својој прошлости, а која су тесно везана за цркве и верске заједнице, изузетно су велика. Да ли би то нарушило световни и секуларни карактер државе Црне Горе? Вероватно исто колико и Норвешке или Аустрије, евентуално ДПС-у и њиховим истомишљеницима посебно вољене Хрватске. Да ли Црна Гора, једнако као и Србија и друге земље, треба да буде световна и секуларна? Апсолутно да, и у томе нема ништа спорно, чак ни за саме верске лидере.
Вероватно за овакву тему не можемо наћи бољи закључак, него да директно цитирамо речи које је изрекао Његово Високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије (Мићовић), те је управо пре неколико дана у својој васкршњој поруци казао и ово: „Ових дана у јавности Црне Горе развила се полемика о враћању вјеронауке у основне и средње школе, чему се противе вајни заступници људских права и тобожњи браниоци грађанске и секуларне Црне Горе. У вези овог важног питања подсјећамо све учеснике у овој полемици да је Црна Гора најбрже напредовала у сваком погледу и достигла највећи међународни углед док је имала вјеронауку у својим школама. Осим тога, право на образовање спада у основна људска права и оно се не може испоштовати уколико не укључује и право на вјерско образовање. Ако Црна Гора није спремна да испоштује легитимна права свих, па и оних својих грађана који желе да њихова дјеца имају вјеронауку у државним школама, као што је то случај у већини земаља Европске Уније, она тиме подрива своју секуларност и показује да у том погледу није у стању да се одрекне мрачних тековина тоталитарног комунистичког система.“
Остави коментар