Marčanska unija

Autor: Miroslav Jovičin, istoričar

Posle ugasle unije, padom Konstantinopolja, pojavljuje se Brestovska unija kao refleksija Firentinskog sabora, gde su utvrđeni postulati unije, tzv. Firentinska unija. Ona je pokazala svestranost jednog takvog procesa i ogledala se u uskoj povezanosti crkvenih i državnih interesa u čijem centru su se nalazile određene ekonomske i društveno-političke privilegije. Iako je javni diskurs Ruske pravoslavne crkve Brestovsku uniju uvek žestoko kritikovao kao rezultat nehrišćanskog delovanja Rima, naučna istraživanja poslednjih godina pokazala su da je inicijativa za sklapanje unije u stvari potekla, kako od rimske strane, tako i od lokalnih pravoslavnih vladika i magnata. Oni su vršili velik pritisak na lokalnu pravoslavnu crkvu u cilju sklapanja unije sa Rimom radi osiguranja svojih društvenih pozicija u pretežno katoličkom i luteranskom Poljsko-litvanskom kraljevstvu. Čitav tok pregovora vođen je od strane predstavnika pravoslavne crkve na osnovama Firentinske unije i pod uticajem delovanja kijevskog mitropolita Isidora, koji je, nakon proterivanja iz Moskve, svoje delovanje i zagovaranje unije nastavio na prostoru Kijevske mitropolije tokom XV veka.

Prilikom Brestovske unije pokazalo se pre svega koliki uticaj su imali društveni interesi pravoslavnog rusinsko-ruskog plemstva na Kijevsku mitropoliju, te da su vladike Kijevske mitropolije svoju odluku za pokretanje inicijative za sklapanje unije donele najviše pod uticajem pravoslavnih magnata poput Konstantina Ostrožskog. Sličan proces video se i na primeru crkvene unije u Transilvaniji, gde su sa jedne strane pritisak reformacije, pre svega kalvinizma, a sa druge strane inicijativa Bečkog dvora i ugarskog primasa Leopolda Kolonića (Leopold Karl von Kollonitsch) doveli do toga da se jedan deo obespravljenog transilvanijskog pravoslavnog sveštenstva i vernika odluči za uniju sa ciljem dobijanja određenih društvenih prava, sloboda i povlastica. Pomenuti procesi na području Transilvanije i današnje ukrajinske Galicije i Belorusije ne mogu naravno identično da se prenesu na unijatski grkokatolički proces na prostoru Vojne Krajine, ali svakako omogućavaju spoznaju da religija u ovim procesima nije često stajala na prvom mestu. Glavnu ulogu prilikom ovakvih procesa igrali su najčešće lični odnosi lokalnih aktera, a manje sami religiozni motivi.

Unija u konfesionalnom obliku u nauci se definiše kao dijalog dve ravnopravne crkvene zajednice, koje kroz pomenuti dijalog prevazilaze postojeće nesporazume koji su vodili ka šizmi i prevazilazeći na taj način šizmu obnavljaju svoje crkveno jedinstvo. Ovakav oblik unije definisao je E. C. Suttner, Das Dokument der kath.-orth. Dialogkom mission von Balamand mit der Überschrift, i ni približno nije odgovorio zamršenom i komplikovanom kolopletu konfesionalne suprematije jedne, u ovom slučaju rimokatoličke pozicije. To je bio sofisticirani metod prozelitizma, grabljenja pastve u okrilje rimokatoličke crkve, koji nisu vodili ka prevazilaženju šizme i crkvenom jedinstvu, nego je odvajao jedan deo pravoslavne zajednice od svoje matične crkve pripajajući ga Vatikanu. Ovakav vid „crkvenog jedinstva“ na posletku je osudila i odbacila sama Rimokatolička crkva u zvaničnom dokumentu rimokatoličko-pravoslavne Mešovite bogoslovske komisije u Balmandskom institutu u Libanu 1993, 2000, 2007, 2016. godine, do danas. Unijatska Marčanska eparhija nastala je zvanično 21. novembra 1611. godine papskim breveom Divinae Majestatis Arbitrio, kojim su vladici Simeonu Vratanji dodeljeni titula episkopa, crkveni položaj i jurisdikcija nad „katoličkim Rašanima grčkog obreda na prostoru Ugarske, Slavonije i Hrvatske”. Nekoliko autora, prvenstveno Manojlo Grbić (Karlovačko vladičanstvo) i Jovan Radonić (Rimska Kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka) upitalo se u svojim radovima kako je uopšte došlo do toga da vladika Simeon krene put Rima.

Rimska kurija nije, od Nemanjića, prestajala sa naporima da na ceo pravoslavni Balkan proširi svoj uticaj. Od političkih prilika na Balkanu i od sopstvene snage, sa kojom je Rimska kurija raspolagala, zavisila je jačina njenoga interesovanja za širenje unije na našem prostoru. Ona je nastojala da očuva rimokatoličke kolonije, kako na celome Balkanu, tako isto i na našem užem prostoru, gde je još od davnina bilo rimokatoličkih oaza. Rimokatolički prozelitizam kod pravoslavnih Srba nije bio nikada popularan. Veze između predstavnika Srpske pravoslavne crkve i rimokatoličkih misionara na području Pećke patrijaršije bile su odraz političkog rada na oslobođenju naroda od turskog ropstva, a ne gotovosti da se primi unija sa Rimom. Od kraja XVI veka, pa sve do ukidanja Pećke patrijaršije 1766. godine, dolazilo je povremeno do dodira između predstavnika Srpske pravoslavne crkve i misionara unije. Rekli smo do ukidanja Pećke patrijaršije, ali i kasnije bili su učestali napori da se srpski narod preobrati. Do unije, makar u malo širem obimu, nije dolazilo.

Prvi pokušaj unije kod Srba dogodio se u vremenu početka Avinjonskog papstva (1309–1377), periodu kada su pape, poput biblijskog ropstva Jevreja u Vavilonu, primorane da stoluju u Avinjonu. Prvi papa, koji je preselio svoje sedište u Francusku, Kliment V, oko 1309. godine stupio je u vezu sa kraljem Stefanom Milutinom Nemanjićem i predložio mu da prihvati uniju. Milutin, koliko god da mu je ponuda bila primamljiva, odbio ju je zbog neraskidivih veza sa Vizantijom. On se pravdao da će time pokvariti odnos sa majkom Jelenom Anžujskom i bratom Dragutinom, sa kojim je srpski kralj već imao nerešenih stvari. Iako je kralj Milutin ostao u dobrim odnosima sa papom Klimentom i njegovom svitom, nikada nije pristupio uniji.

Konačno, dolazimo do vremena vladike Simeona Vratanje, kada se dogodilo prvo masovnije preveravanje Srba na prostorima današnje Hrvatske. I pored napora nekih pravoslavnih prelata, Srbi su se pounijatili u žumberačkom kreju. Dostupne istorijske arhive ukazuju na to da je do odluke vladike Simeona da pređe u uniju, došlo pre svega zahvaljujući njegovim dobrim ličnim odnosima sa zagrebačkim biskupom Petrom Domitrovićem i još više sa ivanićkim katoličkim sveštenikom Martinom Dubravićem. Inicijativa za sklapanje unije u Varaždinskom generalatu ni u kom slučaju nije mogla doći iz naroda, ili od strane plemstva kako je to bio slučaj u Poljsko-litvanskom kraljevstvu. Pravoslavni Krajišnici u tom trenutku praktično nisu imali nikakvo plemstvo. Istina, imali su u svojim selima knezove i sudije, ali ovi bi u najboljem slučaju mogli da ponesu naziv „seoskog plemstva”. Iz ovog razloga, graničari su dobrim delom bili usmereni ka svojoj crkvi koja ih je zastupala kako u religioznim, tako i u pitanjima od društveno-političkog interesa.

Važnost crkvenih predstavnika za pravoslavne graničare ogledala se i u tome što su upravo crkveni predstavnici vodili pregovore sa austrijskim vlastima oko preseljenja uskoka iz Osmanlijskog carstva u Austriju. Tako npr. vladika Rajislav predvodi delegaciju iz Bosne koja 1596. godine pregovara oko preseljenja u Austriju. Godinu dana ranije austrijski general Herberštajn informiše nadvojvodu Ferdinanda II da je pre kratkog vremena „ponizno primio vlaškog biskupa (vladiku, prim. aut.), koji je na njega ostavio utisak finog i razumnog čoveka, kojeg će dovesti nadvojvodi u Grac radi razgovora o preseljenju još četrdeset „Vlaha” iz Turske. Termin ,,Vlah“ u ovom periodu nije podrazumevao etničku pripadnost uskoka i graničara, nego isključivo njihov socijalni i društveni položaj u Austrijskoj monarhiji. Ovaj položaj se ogledao u određenim poreskim i društvenim privilegijama u zamenu za vojnu zaštitu austrijskih granica prema Turskoj. Ime pomenutog vladike nije navedeno, ali Manojlo Grbić je smatrao da se ovde radilo o mitropolitu Vasiliju, čija se rezidencija nalazila u slavonskom manastiru Orahovica. Istoga je smatrao, mada arhivski nepotvrđeno, za osnivača manastira Marča i prethodnika vladike Simeona.

Ono što je ipak jasnije i može da se pronađe u različitim istorijskim arhivama jesu rad i delovanje vladike Simeona, čija se rezidencija nalazila u manastiru Svetog arhanđela Mihaila u selu Stara Marča. O samom vladici kao istorijskoj ličnosti nema mnogo saznanja. Prve pisane informacije o njemu nudi katolički teolog i istoričar Baltazar Adam Krčelić u svom delu De Regnis Dalmatiae, Croatiae, Sclavoniae notitiae praeliminares, koje objavljuje 1770. godine. U ranije pomenutom delu ,,Prvi marčanski grkokatolički biskup Simeon (1611–1630) Zlatko Kudelić prikazuje vladiku u dosta lošem svetlu, s obzirom na to da svoju knjigu piše zastupajući stavove zagrebačke biskupije i hrvatske vlastele. Zahvaljujući dostupnoj arhivskoj građi moguće je ipak donekle rekonstruisati motive vladike Simeona koji su doveli do unije sa Rimskom crkvom. Istorijski je poznato da je Simeon za pravoslavnog vladiku Mađarske, Hrvatske i Slavonije proglašen 1607. godine u mađarskom Đeru (Győr) od strane korintskog arhiepiskopa Kozme, o kojem nema bližih podataka. Posvećenje je argumentovano činjenicom da je u tom trenutku u pomenutim zemljama upražnjena vladičanska stolica, što ukazuje na to da je sam Simeon očigledno živeo na pomenutom prostoru i bio upoznat sa lokalnom situacijom, te da je ciljano otišao u Đer da bi bio uveden u tron vladike. Ukoliko je tačna Grbićeva pretpostavka da je „vlaški vladika” kojeg Herberštajn pominje u svom pismu mitropolit Vasilije, onda je vrlo moguće da je Simeon bio jedan od monaha koji su iz manastira Orahovica zajedno sa Vasilijem prešli u austrijski deo Slavonije.

Sledeću informaciju o vladici Simeonu dobijamo 1609. godine, kada odlazi u Pećku patrijaršiju kod patrijarha Jovana Kantule po potvrdu svog vladičanstva. Očigledno da mu sanctus korintskog arhiepiskopa Kozme nije bio dovoljan, nego je morao da pođe i po potvrdu srpskog patrijarha da bi mogao da obavlja vladičansku funkciju bez poteškoća. Moguće je i da je vladika imao konkurenta koji je pretendovao na njegovo mesto, pa je bio prinuđen da pođe u Peć da bi i tamo dobio potvrdu za svoju poziciju. Poznato je da u tom trenutku nije bilo mnogo vladičanskih stolica u okviru Pećke patrijaršije, pa je često dolazilo do sukoba oko naslednika vladičanskog trona. S obzirom da su početkom XVII veka veći deo graničarskih jedinica činili pravoslavni Srbi, Pećka patrijaršija se smatrala nadležnom i za pravoslavne u Austrijskoj monarhiji, što posebno dolazi do izražaja nakon 1690. godine i dolaska patrijarha Arsenija III Čarnojevića u Austriju.

U ovom kontekstu i patrijarh Jovan na Vidovdan 1609. godine izdaje vladici Simeonu sinđeliju kojom ga imenuje za vladiku „zapadnih zemalja, koje se nazivaju Vratanija (Vrattania)“. Verovatno je kasnije tokom vremena iz ovog naziva izvedeno prezime Vratanja, koje je pridodato vladici Simeonu. S obzirom da je sinđelija izdata na Vidovdan, to takođe treba uzeti kao simbolični gest podrške vladici Simeonu, Srbima i svim pravoslavnima u Varaždinskom generalatu. Nakon potvrde u Pećkoj patrijaršiji Simeon se vraća u Marču i sledeće njegovo pominjanje imamo u sudbonosnoj 1611. godini.

Kao što je već pomenuto, motive odlaska episkopa Simeona u Rim ne treba tražiti u kakvom pritisku pravoslavnih vojvoda i knezova na vladiku sa ciljem da se eventualnom unijom poboljša njihov položaj u Vojnoj krajini. Motive za takvu odluku treba tražiti u pritisku lokalne hrvatske i mađarske vlastele ili vojnih vlasti, o tome do 1611. godine postoje relativno malobrojne, ali bitne informacije u arhivama. Pored ovih, doista važnih razloga, ni srdačni Simeonovi odnosi sa zagrebačkim biskupom nisu zanemarljivi. I pre odlaska Simeona u Rim, tražili su hrvatski staleži od Bečkog dvora i carske kancelarije u Gracu da se graničarima ukinu ili bar umanje povlastice i da se isti stave u kmetovski položaj u kojem se nalazila većina katoličkog stanovništva. Ovde se, istina ne spominju verske razlike, ali se daju naslutiti. Habzburzi i austrijski staleži nisu izašli u susret ovim zahtevima, jer su smatrali da bi time ugrozili bezbednost kako carstva, tako i bezbednost tzv. unutrašnjih austrijskih zemalja, Koruške, Štajerske i Gornje Austrije. Samim tim ovi zahtevi i želje hrvatske i mađarske vlastele, koje je podržavala i zagrebačka biskupija, nisu mogle da imaju presudan uticaj na odluku o sjedinjenju manastira Marča sa Vatikanom.

Ozbiljniji pritisak Zagrebačke biskupije da se graničari prisile na plaćanje desetine biskupiji i da im se ukinu graničarske privilegije počinje tek nakon sklapanja unije. Formalno-pravno gledano, ovo je u tadašnjim zakonima Austrijske monarhije čak imalo i izvesnog osnova jer je, uz retke izuzetke, praktično celokupno katoličko stanovništvo monarhije imalo za obavezu plaćanja desetine Rimskoj crkvi i propisanog poreza lokalnoj vlasteli. S druge strane, opravdano je pitanje da li jedan formalni akt pojedinca može da se smatra prevođenjem svih njegovih vernika u novu veru tj. sjedinjenjem sa određenom crkvom. Iskustva Marčanske unije pokazuju da je to itekako moguće. Motive vladike Simeona Vratanje za prihvatanje unije treba tražiti u jednom specifičnom istorijskom kontekstu i pri tome pokušati sagledati svaki ugao njegove sudbonosne odluke. Prva dimenzija njegove moguće motivacije je činjenica da je XVII vek bio vek unije i unijaćenja.

Počev od unije u Brestu (1595), pa preko Marčanske (1611) i Užgorodske unije (1646), do Transilvanijske unije (1697), bio je obeležen pokušajima Rimske kurije da se kroz strategiju ,,sitnih koraka“ dođe do crkvenog jedinstva. U ovim unijama bitnu ulogu igrao je srpski monah i kasniji grkokatolički munkačevski vladika Partenije Petrović (Peter Parthenius Petrovič). On je išao doktrinom da lokalne pravoslavne crkve ili njihovi delovi priznavaju papu za svog verskog poglavara i katoličku eklesiologiju, a zadržavale bi svoj istočni (grčki, prim. M. J.) obred, julijanski kalendar i sve spoljne karakteristike pravoslavnih crkava. Vatikan na ovo pitanje nije gledao samo kao na versko, nego je isto posmatrano i u jednom širem državničkom kontekstu oslobođenja Evrope od Turaka. Pravljeni su razni planovi za pokretanje velikog krstaškog rata protiv Osmanlija i u svakom od njih jedinstvena crkva bila je praktično preduslov za pokretanje krstaškog pohoda. U smislu ove ideje i mnogi pravoslavni velikodostojnici nisu prezali od uspostavljanja kontakata sa Zapadom.

Grkokatolički episkop Partenije Petrović bio je srpskog porekla. Rođen je na teritoriji današnje Slovačke, odigrao je vrlo bitnu ulogu u sklapanju Užgorodske unije 1646. godine. Hirotonisan je 1651. godine u čin episkopa od strane pravoslavnog vladike Simeona Stefana, koji je bio upoznat sa činjenicom da je Partenije Petrović prihvatio uniju. Episkop Simeon prihvatio je da hirotoniše Partenija jer je u to vreme u području Munkačeva i Užgoroda još uvek postojala veza između pravoslavne i grkokatoličke eparhije, a obe su prihvatale međusobnu dodelu sakramenata i deljenje svetih tajni. Tako je npr. pećki patrijarh Jovan Kantul bio poznat po svojim kontaktima sa Vatikanom i drugim ličnostima sa Zapada, zbog čega je na kraju i pogubljen od strane Turaka 1614. godine.

Patrijarh pećki Jovan održavao je kontakte kako sa Habzburzima, tako i sa savojskim vojvodom Emanuelom I i papom Klimentom VIII, a u svojim pismima pokazao je spremnost da svoje vernike stavi na raspolaganje jednom većem hrišćanskom savezu za borbu protiv Turaka. NJegova pisma papi Klimentu VIII nisu sačuvana (ili nisu do sada nađena u vatikanskim arhivama), ali su sačuvana dva odgovora pomenutog pape Klimenta. U prvom odgovoru od 10. aprila 1598. godine papa se raduje zbog iskazane spremnosti da patrijarh Jovan dođe do crkvenog ujedinjenja. Bez tog ujedinjenja nema spasenja, veli dalje papa Kliment i nada se da će patrijarh ostati pri svom mišljenju i držati se istinite vere. Na kraju odgovora papa daje svoj apostolski blagoslov patrijarhu, njegovom sveštenstvu i vernicima. Sledeće godine u Rimu se ponovo pojavljuju dva pravoslavna monaha, koja papi predaju zajedničko pismo patrijarha Jovana i hercegovačkog mitropolita Visariona. Patrijarh i mitropolit traže od pape pomoć za hercegovački ustanak protiv Turaka i pokazuju želju za uniju sa Vatikanom. Papa Kliment VIII u svom odgovoru od 24. aprila 1599. godine, ne ulazeći u pitanje pomoći ustanicima, iskazuje spremnost da patrijarha i mitropolita primi u crkvu kao „braću i delove tela Hristova”. Istovremeno obaveštava da moraju da odbace sve šizme i sva kriva učenja, da priznaju ispravnost katoličke vere i da u istu veruju svim srcem.

Ova pisana korespondencija nastavlja se i 1601. godine, kada se u Rimu pojavljuje monah Damjan sa patrijarhovim pismom za papu. Isti monah u ime patrijarha Jovana izražava spremnost patrijarha da prizna papu kao crkvenog poglavara i istovremeno moli za pomoć za hrišćansku crkvu u Turskoj. Papa odgovara da će pitanje pomoći razmotriti i o tome što skorije doneti odluku. Očigledno je da je papa Kliment VIII očekivao da patrijarh Jovan i njegova Pećka patrijaršija prvo i zvanično prihvate uniju i ispovede veru u duhu Tridentinuma (Tridentskog koncila, prim M. J.), pre nego što se odluči da uputi bilo kakvu pomoć Pećkoj patrijaršiji. Kako su očekivanja u Pećkoj patrijaršiji bila upravo suprotna, do realizacije unije nije ni došlo. Ova epizoda odnosa između Pećke patrijaršije i Vatikana dobro oslikava tadašnje razumevanje crkvenog jedinstva i međusobnu komunikaciju glavnih aktera. Verovatno se ovakva neplodna komunikacija sa Rimom i papska uslovljavanja uticala na patrijarha da donekle promeni svoje držanje prema uniji. U pismu koje 1608. godine šalje savojskom vojvodi Emanuelu I, patrijarh Jovan nudi vojvodi srpsku krunu, a za uzvrat traži garanciju da njegova crkva neće biti izložena uniji i da će jezuitima biti zabranjeno delovanje u Srbiji. Očigledno je da se patrijarh Jovan u svojim pokušajima da na Zapadu nađe saveznika za oslobođenje od Turaka služio različitim strategijama i sadržaje svojih pisama podešavao prema primaocu i aktuelnim potrebama patrijaršije. Tokom 1609. godine vladika Simeon Vratanja proveo je izvesno vreme u Pećkoj patrijaršiji kod patrijarha Jovana i ne treba isključiti mogućnost da je upravo patrijarh Jovan bio taj koji je vladiku ohrabrio da napravi ozbiljnije kontakte sa predstavnicima katoličke crkve u Varaždinskom generalatu. S obzirom na to da ova tvrdnja ne može da se potkrepi jasnim istorijskim dokazima, ona ostaje samo jedna od mnogih pretpostavki kada je u pitanju Marčanska unija.

Postoje jasni istorijski dokazi da su odlični odnosi vladike Simeona sa predstavnicima katoličke crkve u Varaždinskom generalatu postojali, o čemu smo u ranijim redovima govorili. Iz istorije Marčanske eparhije, koju zagrebački biskup Petar Petretić 1662. godine šalje caru Leopoldu I pod naslovom In formatio de Valachorum in confinio Regni Sclavonia, saznajemo za dobre odnose pravoslavnog vladike i katoličkog župnika Martina Dubravića. Tako je, po Petretiću, Dubravić najzaslužniji za odluku vladike Simeona da se zaputi u Rim, pristane na uniju i stavi se pod jurisdikciju zagrebačkog biskupa. Iz ovog dopisa saznajemo i da je Dubravić srpskog porekla i da potiče iz pravoslavne porodice, te da je preko njega episkop Vratanja uspostavio kontakt sa zagrebačkim biskupom Domitrovićem. Dubravić je imao dobro teološko obrazovanje, jer se kao mladić, zahvaljujući ljubljanskom biskupu Tomažu Hrenu (Thomas Chrön), školovao na jezuitskom koledžu u Gracu. To spominje i biskup Hren u pismu koje šalje papskom nunciju Karlu Karafi i caru Ferdinandu II u Beč o iskorenjivanju šizme u Žumberku i zalaže se za regrutaciju i školovanje mladih Vlaha, koji bi potom trebalo da se vrate svojim zemljacima i rade na tome da iskorene „religijske zablude šizmatika”. Navod Petretića u pomenu tom dokumentu da je episkop Simeon pristao da se podredi jurisdikciji zagrebačkog biskupa ne odgovara istini jer o tome nema nikakvih podataka ni u papskom breveu, ni u arhivama tog doba.

Godine 1618. biskup Domitrović daruje Marčanskom manastiru posede i tom prilikom određuje da su marčanske vladike obavezne da mu na dan Sv. Martina daju 12 merica voska. Na osnovu ove odredbe zagrebački biskup Franjo Ergelski Hasanović će kasnije izvesti tvrdnju da marčanski vladika nije samostalan u svom delovanju, nego da je dužan da bude vikar zagrebačkog biskupa. Ovu tvrdnju će kasnije preuzeti i Hasanovićevi naslednici Vinković, Petretić i Borković u svojoj borbi da im se marčanske vladike potčine. Iz žalbe koju zagrebački biskup Benedikt Vinković iznosi na biskupskoj koferenciji u čazmanskom kaptolu 25. januara 1642. godine saznajemo takođe da je odluka Simeona Vratanje o njegovom odlasku u Rim usko vezana za njegove dobre privatne odnose sa pomenutim Dubravićem. Ovaj dokument je zapisao i potpisao sveštenik čazmanskog kaptola Gregorije Gorijanski i isti se nalazi u arhivi Zagrebačke nadbiskupije. Istu tvrdnju u vezi sa presudnom ulogom Dubravića po pitanju odluke vladike Simeona Vratanje nalazimo i u pismu papskog nuncija Petra Antonija (Petrus Antonius), kojeg Dubravić i Vratanja zajedno posećuju u Gracu u septembru 1611. godine. Nuncij im daje preporučeno pismo za kardinala Borgezea (Scipione Caffarelli Borghese) u kojem Dubravića naziva Martino Duhovio i navodi da je ovaj izuzetno dobar katolik, koji je doprineo odluci vladike da pođe u Rim.

Važnu ulogu u sklapanju Marčanske unije imao je i biskup Petar Domitrović. Domitrović se na položaju zagrebačkog biskupa nalazio od jula 1611. godine, pa sve do svoje smrti 1628. godine. Prema šematizmu Zagrebačke nadbiskupije rođen je u selu Oštrc u Žumberku i poticao je iz pravoslavne porodice. Neki hrvatski istoričari dovode tačnost šematizma u pitanje i kao rodno mesto biskupa Domitrovića vide biskupsko dobro u blizini Ivanić Grada. Šta god da je tačno, ne sme se izgubiti iz vida mogućnost da je Domitrović možda bio srpskog porekla, te da vladika Simeon i katolički duhovnici Dubravić i Domitrović imaju zajedničko etničko poreklo. S obzirom na to da su i Dubravić i Domitrović rođeni i odrasli na prostoru Hrvatske vojne krajine, tj. Varaždinskog i Karlovačkog generalata, sigurno su mogli da budu od velike pomoći vladici Simeonu. On je u poznijoj životnoj dobi došao u Varaždinski generalat, najverovatnije iz turskog dela Slavonije, nemajući pri tome izgrađenu socijalnu mrežu društvenih kontakata sa uticajnim osobama u samom generalatu. U skladu sa tim i teškim položajem njegove zajednice, poznanstvo i pomoć Dubravića i Domitrovića mogli su za vladiku Simeona biti od velikog značaja.

Vladika Simeon je zahvaljujući Domitroviću i Dubraviću uspostavio kontakte sa predstavnicima Vatikana i sa Bečkim dvorom. Rezultati su bili uskoro vidljivi, već u martu 1611. godine potvrdio je nadvojvoda i kasniji car Ferdinand II Simeona Vratanju kao vladiku Vlaha i Raščana i dao mu mogućnost da kažnjava svoje vernike koji povrede odredbe katoličkog učenja. Ovaj patent je grkokatolički biskup i istoričar Janko Šimrak smatrao potvrdom svoje teze, prema kojoj je vladika Simeon prihvatio uniju i pre nego što je krenuo za Rim. Ipak, u samom patentu nadvojvode Ferdinanda II ne može da se pročita ništa vezano za uniju. Radi se mnogo više o tome da je nadvojvoda ovaj patent iskoristio da iskaže svoju želju da se vladika posveti borbi protiv „sujeverja i zabluda” vernika grčkog obreda, koje su protivne hrišćanstvu i učenju Katoličke crkve.

Treba sagledati stanje Pećke patrijaršije i Marčanske eparhije početkom XVII veka. Graničari i njihova pravoslavna crkva nalazili su se permanentno u teškom socijalnom i privrednom položaju. Pri tome se njihova matična Pećka patrijaršija nalazila u drugoj državi i veze su se održavale teško i uz velike napore. Sam položaj pravoslavnih crkava u Osmanskom carstvu nije bio jednostavan. Hrišćanstvo je od strane sultana i države bilo tolerisano, ali je u potpunosti zavisilo od samovolje lokalnih turskih vlastodržaca i često je bilo izloženo nasilju lokalnih paša, begova i nižih feudalaca. Upravo krajem XVI i početkom XVII veka pogoršava se situacija pravoslavnog stanovništva u balkanskom delu Osmanskog carstva. U vreme tzv. „Dugog rata” između Turske i Austrije, u Banatu 1594. godine izbija ustanak protiv Turaka. Propast srpskog ustanka donosi sa sobom i drakonske kazne za pravoslavno stanovništvo Banata i Srbije. Pošto se na čelu ustanika našao srpski episkop Teodor Nestorović, bes Turaka se najviše okrenuo protiv Pećke patrijaršije i srpske crkve. Episkop Teodor živ je odran, a Turci pale i uništavaju mnogobrojne crkve i manastire. Vrhunac turske osvete predstavlja paljenje moštiju Sv. Save na Vračaru.

Dugogodišnje nasilje, progoni i pritisci onemogućavali su nastojanja i rad Pećke patrijaršije da se brine o svojim vernicima i u samom Turskom carstvu, a o ozbiljnijem radu sa vernicima van Turske teško da je moglo biti reči. Iz ovog razloga je srpsko pravoslavno stanovništvo u Habzburškoj monarhiji u verskom pogledu bilo prepušteno sebi i moralo je da se prilagođava verskim i društvenim okolnostima regije u kojoj je živelo. Na podršku Pećke patrijaršije u materijalnom, duhovnom ili obrazovnom pogledu nije moglo da se računa. Pored loše materijalne situacije krajiškog stanovništva, patrijaršija je bila usmerena na materijalnu pomoć srpskih graničara i Marčanskog vladičanstva. Petretić se u svom dopisu na strani jedanaest žali da marčanske vladike šalju novčanu pomoć Pećkoj patrijaršiji, a da ova onda taj novac daje sultanu za izdržavanje njegovog harema. Istina je pak da je Pećka patrijaršija morala da plati visok godišnji porez Porti, te je i od marčanskih vladika tražila da joj uplaćuju određene sume novca, jer je Marčansko vladičanstvo smatrala delom svoje patrijaršije. Marčanske vladike su revnosno ispunjavale svoju obavezu prema patrijaršiji.

Iako su Osmanlije omogućavale određenu autonomiju Pećkoj patrijaršiji, ona je prilično onemogućena da osniva i vodi veće obrazovne institucije. Nemali broj katoličkih i reformatorskih izvora ukazuje na loše teološko znanje pravoslavnog klira. Posebno su ukazivali na velik broj analfabeta među pravoslavnim monasima i sveštenicima, čemu je uzrok bio pre svega nedostatak odgovarajućih škola. Katolički duhovnici imali su mnogo veće mogućnosti da steknu dobro teološko obrazovanje, dok sa druge strane ne znamo mnogo o mogućnostima pravoslavnih duhovnika da se školuju i usavršavaju. Tako je npr. zagrebački biskup Petar Domitrović bio u prilici da se obrazuje na jezuitskom koledžu u Bolonji i važio je u svom vremenu za teološki obrazovanog čoveka, koji je posebno podsticao i podržavao štampanje verskih knjiga i otvaranje škola. On je, kao i njegov savremenik Dubravić, bio obrazovan u jezuitskom duhu pod tridentinskom doktrinom o neophodnosti spasenja duša bližnjih (misli se na celo čovečanstvo) i pod geslom extra ecclesiam, nulla salus. Polazeći od toga, može se uzeti da su i Domitrović i Dubravić dobro poznavali i prilično ubedljivo mogli da argumentuju teologiju i dogme Katoličke crkve. Jezuitski red bio je već u ono vreme prepoznatljiv po svojoj ubedljivoj argumentaciji i dobrom propovedanju koje je usavršavano u raznim misijama po celom svetu. S druge strane, o obrazovanju vladike Simeona nije poznato ništa. Arhivski spisi svedoče da je znao da piše i čita, ali o njegovom teološkom znanju ne postoje skoro nikakva svedočanstva. Jedino se u izveštaju grkokatoličkog monaha i misionara Metodija Terleckog (Metodій Terlecьkiй) može pročitati da je jedan od uzroka neuspeha unije bila neobrazovanost vladike Simeona. Iz ovoga se daje zaključiti da su Domitrović i Dubravić najverovatnije teološki bili daleko iznad u odnosu na pravoslavnog vladiku, tako da su na taj način eventualno mogli i da impresioniraju i ubede Simeona u nepogrešivost dogmi i učenja Katoličke crkve.

Na sve ovo treba dodati i religioznost i sujeverje tadašnjeg prosečnog Evropljanina o neophodnosti crkvenog života i primanja svetih tajni poput krštenja, miropomazanja, pričešća. Umreti nekršten ili bez ispovesti smatrano je smrtnim grehom i osudom na večni pakao. Sa druge strane, odlazak u crkvu i prisustvo liturgiji smatrano je neophodnim da bi se umanjili gresi i na taj način izbeglo večno prokletstvo. Samim tim stanovništvo je svakodnevno osećalo potrebu za prisustvom crkve, a tamo gde nije moglo da pronađe svoju matičnu crkvu, okretalo se onoj religiji koja je bila dostupna. Rezultat toga je najčešće bilo brzo konfesionalno pretapanje u novu crkvenu zajednicu, za šta najbolji primer nudi uskočka zajednica u Senju, koja je, usled nedostatka pravoslavne crkve nekoliko godina po dolasku u Senj prešla u katoličanstvo, o čemu piše i biskup Benedikt Vinković u jednom pismu bečkom nunciju Gasparu Mateiju (Gaspare Mattei). Ovakve prelaske olakšavala je i tadašnja verska situacija u Evropi. O tome svedoči hrvatski istoričar Radovan Lopašić:

„Ako nije bilo popa grčkoga obreda, polazio je puk u katoličke crkve, i uopće nije bilo u narodu sbog vjere tolikoga antagonizma, koliko poslije. Biskupi katolički držahu u svojih diecezah došljake svojimi vjernici i postavljahu i potvrđivahu im popove njihova plemena i iztočnog obreda. Razliku među popovi i u bogosluženju tim je manje narod opažao i osjećao, što su svećenici obiju crkava u svojoj vanjštini, dok su katolički svećenici nosili brade, te se odievali u haljine po narodnom kroju, međusobno mnogo naličili, a katolički glagoljaši osobito u senjskoj biskupiji slovinski glagoljali.”

Sve ove pojedinosti, koje saznajemo iz dostupne arhivske građe, zajedno stvaraju jednu celovitu sliku, koja ukazuje da su pre svega dobri lični odnosi vladike Simeona sa ivanićkim župnikom Dubravićem i zagrebačkim biskupom Domitrovićem odigrali presudnu ulogu u njegovoj odluci da pođe u Rim i prihvati uniju sa Vatikanom. Nedostatak materijalnih sredstava, kao i nepostojanje čvrste društvene i socijalne mreže poznanstava koja omogućava lakše funkcionisanje i snalaženje u novoj sredini, bili su, kako onda tako i danas, klasične nuspojave emigracije u stranoj zemlji. Tako su i krajiški graničari i njihove duhovne vođe bili prinuđeni da sebi traže društvenu podršku u onim licima koja su bila spremna na dijalog, ili prikriveni diktat. Zajednički maternji jezik, zajedničko etničko poreklo sa Dubravićem, a možda i sa Domitrovićem, nežni pritisak poznat samo isusovcima kroz dobru teološku argumentaciju i mnogi diplomatski razgovori, bili su marčanskom bratstvu novi i nepoznati. Predstavljali su mogućnost eventualne materijalne podrške koju bi Zagrebačka biskupija mogla da pruži vladici Simeonu i njegovom manastiru, koji je bio izgrađen na ostacima od Turaka uništene katoličke crkve, verovatno su bili dovoljni da se Simeon Vratanja ubedi o neophodnosti i prednostima crkvene unije za njega i njegove vernike.

Opremljeni potvrdom nadvojvode Ferdinanda II i pismom preporuke gradačkog papskog nuncija Petra Antonija krenuli su vladika Simeon i njegov pratilac Martin Dubravić u novembru 1611. godine za Rim. Čim su pristigli, Vatikan je potegnuo pitanje hirotonisanja vladike Simeona. Rimska crkva je u osnovi priznavala posvećenje od strane pravoslavne crkve, ali je zatraženo da se ispita da li je sve obavljeno po propisima. U ulozi ispitivača našao se poznati jezuita kardinal Roberto Belarmin (Robertus Franciscus Romulus Bellar minus), koji je 19. novembra 1611. godine izdao ispravu kojom je potvrđeno da je vladika Simeon Vratanja pred svedocima ispovedio katoličku veru na način na koji je to propisano vernicima grčkog obreda. Ritual posvećenja nije bila najsrećnije rešenje, jer je obavljen po rimskom obredu i na latinskom jeziku. Vratanja je zatim bio oslobođen izopštenja iz crkve, te da je od strane pape Pavla V priznat za grkokatoličkog episkopa Raščana grčkog obreda, ali ne i za episkopa pravoslavnih raskolnika u Ugarskoj, Slavoniji i Žumberku. Šimrak dr Janko ističe da je ,,… u Konstituciji papa odbacio sva sićušna pitanja o marčanskom vladici kao vikaru biskupa zagrbačkog. On ga (Simeona, prim. M. J.) smatra samostalnim biskupom za sve vjernike istočnog obreda, koji su ispod turske vlasti prešli na kršćansku stranu. Prema tomu imali su zagrabački biskupi krivo kad su nakon izdaje konstitucije nastojali na sve moguće načine u nju uvesti jednu novu odredbu, koja bi imala marčanskog biskupa učiniti vikarom zagrebačkog biskupa, po svemu od njega ovisnim„.

Već 21. novembra 1611. godine papa Pavle V je izdao brevijar Divinae Majestatis Arbitrio kojim je papa izašao u susret vladici Simeonu i pozitivno odgovorio na njegovu molbu o podizanju manastira na ruševinama nekadašnje katoličke crkve Svih Svetih. Uz to je posredovao da se manastiru dodele okolna opustošena imanja. S obzirom na to da je manastir u ovo vreme već postojao i funkcionisao, ovde se više radilo o formalnom činu. Papa Pavle se složio sa postojanjem i radom manastira, te je papina saglasnost iskorišćena da se postojeći objekti i imanje prošire. U samom papskom breveu vladika Simeon je nazvan „episkopom katoličkih Raščana grčkog obreda u Ugarskoj, Slavoniji i u hrvatskoj Krajini i Žumberku, kao i u udaljenim delovima Kranjske i Bele Krajine„. Ovim je praktično potvrđena njegova jurisdikcija, koja je već ranije bila navedena u sinđeliji patrijarha Jovana Kantula 1609. godine, kao i u potvrdi korintskog episkopa Kozme, koji je 1607. godine hirotonisao Simeona Vratanju u čin episkopa.

Po povratku u Krajinu vladika Simeon i župnik Dubravić svečano su primljeni u Zagrebu od strane biskupa Petra Domitrovića, a već januara 1612. godine nadvojvoda Ferdinand izdao je zapovesti krajiškim vojnim vlastima da pomognu vladici u vršenju njegovih verskih dužnosti. Iako se u samom breveu nigde ne spominje da je marčanski vladika podložan zagrebačkom biskupu, ovakva očekivanja pokazao je biskup Domitrović već oktobra i novembra 1613. godine u svojim zahtevima. Domitrović je više puta od Bečkog dvora tražio da mu se krajiški graničari potčine i daju desetinu. U kasnijem periodu, tokom biskupovanja Benedikta Vinkovića i Petra Petretića, ovaj pritisak na Marčansku eparhiju i pravoslavne graničare će se sve više pojačavati i izazivati sve veći konflikt između pravoslavnih krajišnika i Zagrebačke biskupije kao glasnogovornika hrvatskog i mađarskog plemstva.

Kao što je već na početku napisano, nastanak unijatske crkve u Poljsko-litvanskom kraljevstvu ili u Transilvaniji, bio je usko povezan sa političkim i društvenim privilegijama koje su se odnosile na sve učesnike tog procesa. Bogati pravoslavni magnati u Poljskoj inicirali su crkvenu uniju u želji da kroz istu osiguraju sebi politički uticaj u Poljsko-litvanskom kraljevstvu. U Transilvaniji, i pravoslavci i katolici su postupali po direktivi iz Beča, da bi se katoličkoj crkvi i plemstvu osnažila pozicija u delu zemlje koji je bio apsolutno kontrolisan od strane protestantskog plemstva. Ono je vršilo sistematsko ugnjetavanje nad većinskim pravoslavnim stanovništvom, ali i političko nasilje nad daleko malobrojnijim katolicima. Međutim, kada je Marčanska unija u pitanju ne mogu da se povuku paralele sa gore pomenutim crkvenim unijama. Državna politika, društvena pozicija i loše ekonomsko i privredno stanje pravoslavnih duhovnika i vernika u dominantnom katoličkom državnom sistemu, zasigurno su igrali određenu ulogu prilikom sklapanja Marčanske unije. Glavni motiv za stvaranje Marčanske unije ne leži u privilegijama, nego u dobrim ličnim odnosima tadašnjeg marčanskog episkopa Simeona Vratanje sa predstavnicima Zagrebačke biskupije. Domitrović i njegov prethodnik Šimun Bratulić vodili su prema pravoslavnim doseljenicima relativno miroljubivu politiku dijaloga. Ovakav način komunikacije biskupa Domitrovića sa pravoslavnima bio je očigledno poznat nadaleko, jer mu 1618. godine hilandarski monasi šalju delegaciju i obraćaju mu se za pomoć, oslovljavajući ga kao „učitelja i pastira Hristovog stada preslavnoga grada Zagreba”. Monasi mu izlažu muke i probleme u kojima se manastir nalazi.

Spremnost na dijalog i otvorenost u komunikaciji sa predstavnicima Pećke patrijaršije tj. Vretanijske (Marčanske) eparhije očigledno su bili dovoljni da biskup Domitrović zadobije poverenje vladike Simeona. Vrhunac ovog dijaloga bili su pomenuti papski breve (papska odluka) Divinae Majestatis Arbitrio i osnivanje grkokatoličke Marčanske eparhije u Varaždinskom i Karlovačkom generalatu austrijske Vojne krajine. Unija je u stvarnosti ugrozila privilegije pravoslavnih krajišnika, koji su za razliku od većine katoličkog stanovništva bili oslobođeni plaćanja poreza. Istina, još pre sklapanja unije javljaju se prvi glasovi za smanjenje krajiških privilegija, ali onaj pravi pritisak unijom sjedinjeno pravoslavno stanovništvo sa ciljem ukidanja privilegija i potčinjenje pravoslavnih graničara plemstvu i Zagrebačkoj biskupiji, uslediće tek posle 1611. godine. Početkom XVII veka ni zvanični austrijski dvor nije pokazivao previše interesovanja za uspostavljanje i širenje crkvene unije, jer mu je prioritet bio očuvanje reda i mira u Vojnoj krajini sa ciljem zaštite carevine od turskih upada. U odnosu na Brestovsku i Transilvanijsku uniju, koje su uspele da zahvate određene delove pravoslavnog stanovništva današnje Rumunije, Poljske, Belorusije i Ukrajine, Marčanska unija imala je prilično slab uspeh među pravoslavnima o čemu izveštava i grkokatolički misionar Metodije Terlecki.

Terlecki vrlo pohvalno piše o episkopu Simeonu, koji je i u poslednjim godinama života ostao privržen uniji. Prilikom boravka Metodija Terleckog u Marči, episkop Simeon je bio teško bolestan i nije više praktično rukovodio eparhijom, nego je na mesto administratora imenovao arhimandrita manastira Marča Maksima Predojevića. Dolaskom vladike Maksima na čelo Marčanske eparhije 1630. i dolaskom Benedikta Vinkovića na čelo Zagrebačke biskupije 1637. godine dolazi do ozbiljnijih konflikata između pravoslavnog stanovništva i Zagrebačke biskupije. Vinković je u svojim pismima i žalbama koje je upućivao Bečkom dvoru i Kongregaciji (za propagandu vere) optuživao Predojevića kao „šizmatika i jeretika”, kao neznalicu. Zahtevao je od Bečkog dvora da se Maksim ukloni sa vladičanske stolice i na njegovo mesto postavi katolik. Ovim je praktično Zagrebačka biskupija započela jedan proces, koji će sve do paljenja manastira Marča biti obeležen religioznim konfliktima i krajiškim nemirima.

Privrženost episkopa Simeona uniji vidljiva je i iz pisma biskupa Domitrovića koje je ovaj 1626. godine uputio Karlu Karafi (Carlo Carafa), papskom nunciju u Beču. U ovom pismu Domitrović opisuje episkopa Simeona kao „episkopa vlaškog naroda, koji sebe i svoje sveštenike drži u pokornosti sa Svetom Rimskom crkvom, a od konstantinopoljskog patrijarha ne prima izaslanstva, ni pisma, niti mu ista šalje.” Ovde se primećuje da je lični odnos biskupa i episkopa ostao dobar i dugo nakon sklapanja unije. To potvrđuje i već spominjani izveštaj Metodija Terleckog, koji će 1628. godine od strane Kongregacije za propagandu vere biti poslat u Vojnu Krajinu da izvidi versko stanje i sastavi izveštaj za Kongregaciju. Očigledno nije imao uvid u stvarno stanje na terenu, kao ni o uspehu tj. neuspehu unije među krajišnicima. Terlecki je u dva navrata boravio u Krajini, o čemu postoje i njegova dva opširna izveštaja. U svom izveštaju Kongregaciji Terlecki navodi da je posetio ljude koji sebe nazivaju duplim imenom, Vlasi ili Vlahi, čije su ,,ilirsko“ kraljevstvo Turci osvojili. Vlasi potiču iz Valahije, a žive u kraljevstvu srpskom, bugarskom, bosanskom, dalmatinskom, raškom ili hercegovačkom i u drugim susednim oblastima. Nakon što su Turci zauzeli njihove regije, Vlasi su se povukli u hrišćanski deo, gde se još zovu i drugim imenom, Uskoci. Prvobitno su naseljeni u Žumberačkoj kapetaniji, a nakon toga u Slavonskoj kraljevini, posebno u Koprivničkoj, Križevačkoj i Ivanićkoj kapetaniji.

U daljem izveštaju grkokatolički monah navodi da je posetio Rovišće, u tom trenutku najveće srpsko naselje u Krajini, gde je prisustvovao jednoj svadbi. Imao je priliku da se sretne i sa vlaškim episkopom Simeonom, koji sa desetak monaha živi u manastiru Marča. Trojica monaha su sveštenici, a ostali su laici, prilično jednostavni i neobrazovani ljudi koji se ne razumeju u duhovna pitanja i za reči vere imaju samo minimalno razumevanje. Za episkopa Simeona kaže da je ostao veran rimskom papi, ali zbog velikog neznanja nije imao uspeha u širenju unije, a svojim Krajišnicima dopuštao je previše verske slobode. Terlecki je izveštaj Kongregaciji podneo i usmeno u Rimu, koji je očigledno bio dosta povoljan po episkopa Simeona. Papa Urban VIII je 20. aprila 1629. godine preko Metodija Terleckog poslao kratko pismo episkopu Simeonu u kojem ga toplo pozdravlja i iskazuje mu svoju podršku.

Kao što je već navedeno u trenutku boravka Metodija Terleckog u Krajini, episkop Simeon se praktično nalazio na kraju svog upravljanja eparhijom. Tada je za administratora imenovao Maksima Predojevića, koji se u Letopisu manastira Marče i Lepavine naziva i Mojsilović. Predojević se inače nalazio i na čelu krajiške delegacije koja je 1630. godine otišla caru Ferdinandu II u Regenzburg i tamo izdejstvovala potvrdu i proširenje ,,vlaških privilegija“ koje su objavljene kao „Statuta Valachorum”. One će se u sledećim decenijama čuvati u manastiru Marča kao garant prava pravoslavnih krajišnika u Vojnoj Krajini. Prema Manojlu Grbiću tražila je ova delegacija od cara Ferdinanda II da se arhimandrit Maksim postavi za novog marčanskog vladiku, što car i potvrđuje 1630. godine. U dekretu koji mu je dodeljen Predojević je imenovan za vladiku Vretanijskog i od njega je traženo da se za potvrdu imenovanja obrati papi Urbanu VIII. Kongregacija za propagandu vere sve do 1634. godine nije znala da je Maksim imenovan za novog marčanskog vladiku. U periodu posle 1630. godine diskutuje se o nasledniku vladike Simeona, koji bi prvo trebalo da fungira kao njegov pomoćnik, a po njegovoj smrti da bude imenovan novim marčanskim vladikom. Kao najpogodniju osobu videla je Kongregacija rusinskog monaha Nićifora Losovskog (Nikifor Losowsky), koji je u rimskom Grčkom kolegijumu završio teološke nauke. Kada je na kraju ovaj predlog usaglašen sa Bečkim dvorom, Lisovski je informisan kako dvor, tako i Kongregacija, od strane papskog nuncija kardinala Ćirijaka Ročia (Ciriaco Rocci), da je njihovu odluku nemoguće sprovesti. Vladika Maksim već duže vreme administrira vladičanstvom, a pri tome je i zvanično postavljen za vladiku carskim dekretom. Ovaj carski dekret Kongregacija je smatrala ništavnim i na sastanku od 10. januara 1634. godine donela odluku da se Maksimu Predojeviću ne potvrdi imenovanje za vladiku, što nije imalo uticaja u stvarnosti.

U dolazećim godinama Predojevićev odnos ka Rimskoj kuriji, a pre svega ka zagrebačkom biskupu, poprimaće sve isključiviji karakter. On će nekoliko godina pred smrt prestati da šalje biskupu i onih 12 merica voska, koje je u početku uredno slao. Pored loših odnosa sa Zagrebačkom biskupijom, potvrdio je vladika Maksim 1636. godine u potpunosti povelju vladike Simeona Vratanje, koju je ovaj 1628. godine izdao marčanskim kmetovima i u kojoj se navodi pokornost rimskom papi. Period između 1630. godine i smrti vladike Simeona obeležiće pokušaji raznih katoličkih duhovnika da na vladičanski presto u Marči dovedu svog favorita. Tako npr. bosanski biskup Ivan Mrnavić predlaže Kongregaciji episkopa Longina Brankovića, rođaka Đorđa Brankovića, za novog marčanskog vladiku. Vladika Longin je bio episkop pravoslavnih u transilvanijskom Jenopolju, a Mrnavić ga predlaže kao idealno rešenje jer je ispovedio katoličku veru i postao unijatski episkop. Brankovića je podržao i kijevski grkokatolički vladika Josip Velamin Rutski, čiji je otac Feliks Veljaminov čak pripadao jednoj grani ruske carske porodice Rurjikoviča. Neimenovani zagrebački kanonik predlaže Kongregaciji za propagandu vere izvesnog Lucijana Kancinelića, koji je bio devetnaestogodišnjak srpskog porekla, tek svršio nauke u Rimu i poznavao ćirilicu. Ovim predlozima Kongregacija nije poklonila veću pažnju, jer je nastavila da favorizuje Rusina Nićifora, ali i ovo je ostala samo pusta želja Kongregacije. Bečki dvor nije bio spreman da ukloni vladiku Maksima i time rizikuje pobunu u Varaždinskom generalatu.

Episkop Simeon Vratanja umire najkasnije 1634. godine, ali njegovo rukovođenje Marčanskom eparhijom prestaje defakto 1630. godine, kada Maksim Predojević i zvanično biva imenovan za episkopa vratanijskog. Predojević je, kako je rečeno, već ranije neko vreme upravljao eparhijom. Iako je određeni broj istoričara prihvatanje unije od strane vladike Simeona smatrao prividnim i taktičkim manevrom radi zaštite vizantijskog obreda u složenim društveno-verskim okolnostima, dostupna istorijska građa ukazuje drugačije. Simeonova odluka je pre svega bila plod dobrih ličnih odnosa sa zagrebačkim biskupom Domitrovićem i ivanićkim župnikom Dubravićem. Tome treba dodati i lična uverenja vladike Simeona, koji je očigledno sve do smrti ostao veran uniji i papi, čiju jurisdikciju i sam lično potvrđuje u povelji iz 1628. godine. Međutim, prividnu odanost Rimu i strateško manevrisanje u smislu dobijanja potvrde za vladičansku stolicu vidimo kod Maksima Predojevića. On se pred carem obavezao da će zatražiti potvrdu vladičanstva u Rimu, koji je u Gracu trebalo pred papskim nuncijem da ispovedi katoličku veru. Umesto u Rim, odmah po povratku u Krajinu otišao u Pećku patrijaršiju, bio posvećen za vladiku, a u dolazećim godinama se istakao kao protivnik unije i branilac pravoslavnih Krajišnika, njihovih prava i privilegija.

Unijaćenje Srba posle Marčanske unije

Budući da je Rimska kurija bila nekada jača a nekada slabija, ona je jedna od glavnih zagovornika borbe protiv Turaka. Predstavnici Srpske pravoslavne crkve, zainteresovani za borbu, morali su stupati u dodir sa misionarima, ponekad i sa rimskim papama. Tipično je za ove kontakte to da su predstavnici Srpske pravoslavne crkve bili uvek podsticani političkim momentom, dok je Rimska kurija pokušavala da iskoristi za proširivanje svoga verskog uticaja na Srpsku pravoslavnu crkvu. Iza svih pokušaja iskristalisala se težnja Rimske kurije da Srpsku pravoslavnu crkvu pridobije za uniju. Unionistička propaganda na Balkanu pojačana je od 1577. godine kada je papa Grgur XIII osnovao u Rimu Collegium Graecum za spremanje misionara među Grcima. Za spremanje misionara unije među pravoslavnim Srbima i Bugarima bio je osnovan Collegium Illyricum. Prozelitska aktivnost Rimske kurije u našim krajevima pojačana je posle 1622. godine, kada je papa Grgur XV osnovao Congregatio de propaganda fide (Kongregacija za propagandu vere), koju je proučavao i obradio naš Marko Jačović. Ona je podsticala i finansirala rad misionara unije. Radi spremanja ovih misionara papa Urban VIII osnovao je 1627. godine Collegium Urbanum. U njega su dovođeni i tu školovani brojni mladići iz naših krajeva. Istorija pokušaja sprovođenja unije među pravoslavnim Srbima dug je, veoma složen i vrlo interesantan splet aktivnosti. Nikodim Milaš u svojoj knjizi Pravoslavna Dalmacija i Jovan Radonić u delu Rimska kurija i jugoslovenske zemlje od XVI do XIX veka dali su iscrpan pregled ovih pokušaja unijaćenja.

Tragika pravoslavnih Srba bila je u tome što su oni, obraćajući se predstavnicima rimokatoličkog Zapada za pomoć u borbi za svoje oslobođenje, bili često zloupotrebljavani i prinuđeni da se odreknu svoje vere u ime borbe protiv Turaka. I prema Turcima, protiv kojih su ustajali, i prema Zapadu, kome su se obraćali za pomoć, Srbi su morali biti u stavu samoodbrane. Svu svoju snagu morali su da troše da bi se mogli verski i nacionalno održati. Prelaženje na islam i na rimokatolicizam, bilo direktno ili posredstvom unijaćenja, odvodilo je odnarođavanju. U ovome momentu nalazi se tajna unutrašnjeg opredeljenja Srba za pravoslavnu Rusiju, koja ih je štitila i verski i nacionalno. Od vremena patrijarha Jovana Kantula svi oslobodilački pokušaji srpskog naroda, na čijem je čelu stajalo srpsko pravoslavno sveštenstvo, naslanjali su se uglavnom na hrišćanski Zapad. Srbi nisu očekivali da će i sa te strane biti ugrožavana njihova vera. Bežeći ispred Turaka na mletačku i austrijsku teritoriju, Srbi su vodili sa sobom i svoje sveštenike i gde god bi se zadržali, produžavali su svoj crkveni i nacionalni život. Dok su oni u Mletačkoj republici i Habzburškoj monarhiji, zbog svojih izvanrednih vojničkih osobina, bili dobrodošli državnim faktorima, rimokatoličko sveštenstvo i domaći stalež nerado su ih gledali jer njihovu vlast nisu hteli priznavati, niti im davati dažbine. Uz ovaj čisto materijalni momenat počela se pojavljivati i verska netrpeljivost, koja je, povremeno, dobijala vrlo oštre oblike i izražavala se kroz oštra fizička gonjenja.

Cilj svih pokušaja tokom XVII i XVIII veka bio je isti: da se pravoslavni Srbi privedu u pokornost Rimokatoličkoj crkvi. Tokom vremena, nisu bili isti ni metodi rada misionara unije ni faktori, koji su iza toga rada stajali. Aleksa Ivić je tačno tvrdio da su pokušaji unijaćenja Srba u XVII veku bili dvojaki:

„U austrijskim predelima širili su uniju među Srbima biskupi zagrebački i ljubljanski uz krepku pomoć državnih vlasti; među Srbima pod Turcima propagirali su ideju unije katolički misionari, ali bez potpore državne vlasti.“

Na području Mletačke republike, duž cele Jadranske obale, uniju su uporno i dosledno širili za to naročito spremljeni misionari. NJih su pomagale državne vlasti koje su se, prema trenutnim prilikama i okolnostima, morale obazrivo držati prema srpskim pravoslavnim masama. Srbi su bili odličan vojnički materijal i zbog stalne težnje mletačkih vlasti da preko svojih pravoslavnih podanika šire svoj politički uticaj na Srbe koji su bili pod turskom vlašću. Mletačke vlasti su morale voditi računa o tome u kojoj meri se smeju javno angažovati za uniju. Iza svih pokušaja širenja unije među pravoslavnim Srbima stajala je Rimska kurija, koja je pokušavala da iskoristi vojničke pohode Mletaka i Austrije protiv Turaka. U svim ovim vojničkim pohodima uzimali su učešća i Srbi. Otuda je razumljivo da su srpski pravoslavni patrijarsi, zalažući se za oslobođenje naroda od Turaka, uspostavljali veze i sa papama i tražili od njih pomoć. Možda nisu slutili da tu pomoć treba da iskupe priznavanjem verske vlasti papa nad Srpskom pravoslavnom crkvom. Za patrijarha Jovana, prvog patrijarha koji je uspostavio veze sa papom Klimentom VIII i, pored svih razočarenja, ostao dugo uporan na svojoj liniji, Jovan Radonić je rekao:

„S obzirom na tešku situaciju pravoslavnih u Turskoj, patrijarh je tražio od pape novčanu pomoć, ali se iz papina držanja jasno videlo da se patrijarh toj pomoći može nadati samo onda, ako bude pristao na uniju. Međutim, ni patrijarh ni episkopi nisu hteli prihvatiti uniju, ali je nisu mogli ni odbiti otvoreno. Patrijarh Jovan, u svojim odnosima sa papom, isticao je težak položaj hrišćanske crkve pod Turcima, zbog čega je pomoć Apostolske stolice preka potreba. Papa, pak, čekao je da se unija izvrši, pa tek onda da dade obećanu pomoć.“

Patrijarh Jovan nije mogao ići tako daleko da primi uniju. U jednom pismu savojskom hercogu Karlu Emanuilu, upućenom sa velike narodne skupštine održane u manastiru Morači 13. decembra 1608. godine, veli se da je narod gotov da ga primi za svoga kralja. Narod bi želeo da ga kruniše „po zakonu Svetoga Save i Svetoga Simeona i brata mu prvovenčanoga svetoga kralja Stefana“. Dalje kaže da će oni „uvijek biti za veliku vjeru, zašto u naše strane nećemo ni jezuita ni nikoga drugoga, koji bi puk hristijanski obraćao na zakon rimski, zašto posle bi moglo biti velika skandala među narodom“.

Za vreme uprave patrijarha Pajsija, čoveka tihog i obazrivog, oživeo je rad misionara unije na području Pećke patrijaršije. Na čelu ove akcije stajao je učeni, vredni i istrajni Frane Leonardi (de Leonardis), koji je u julu 1636. godine došao u Crnogorsko primorje i odatle počeo svoj rad. Rođen u Trogiru i dobro upoznat sa prilikama u Pećkoj patrijaršiji, Leonardi je pokušao da rad na širenju unije postavi na širu osnovu. Za Leonardija se može reći da je verovao u obostranu korisnost unije, ali i da je bio svestan svih teškoća koje su stajale na putu da se ona ostvari. Svesrdno pomagan od Kongregacije za propagandu vere, umešan, okretan i vešt, znao je da zadobije poverenje labilnijih pravoslavnih kaluđera. Leonardi je uspeo da pridobije za uniju i cetinjskog mitropolita Mardarija, čoveka veštog u laviranju i izbegavanju problema. Uz Mardarija, se pojavljuje i njegov arhiđakon Visarion, koji je isto kao i Mardarije, bio pod stalnom platom Kongregacije za propagandu vere. Revnostan pomagač Leonardijev bio je i paštrovićki kaluđer Josif, kome je Leonardi zaveštao 200 talira. Leonardijev plan je bio sledeći: učvrstiti uniju u Crnogorskom primorju, gde je bilo izgleda na uspeh. Odatle zahvatiti celu Crnu Goru, čiji je mitropolit već dao svoje ispovedanje vere i stalno obećavao da će lično otići na poklonjenje papi u Rim. Kada to bude postignuto, onda je trebalo zahvatiti celu Pećku patrijaršiju i za uniju zadobiti i samoga patrijarha Pajsija, čoveka koji je, za svoje vreme bio dobro i bogoslovski i književno obrazovan. Mitropolitu Mardariju bila je namenjena uloga da bude most do patrijarha Pajsija, koji nije izbegavao kontakt sa Leonardijem, niti se ustručavao da stupi u kontakt sa papom.

Mitropolit Mardarije nije smeo da izađe patrijarhu Pajsiju na oči, nego je slao arhiđakona Visariona, koji je bio veoma okretan i umešan čovek. Iako je Mardarije bio duboko zagazio u vode unije, nije imao kuraži da učini najvažniji korak, da ode u Rim, nego je celu stvar otezao dok nije sasvim propala. Gligor Stanojević brani Mardarijev postupak i kaže da ga je na to naterao težak položaj crkve pod Turcima.

„Kada ispitamo uzroke radi kojih je došlo do pregovora sa Rimom o uniji, kao i tok samih pregovora, onda nam je jasno da je težak položaj crkve pod Turcima primorao cetinjskog vladiku da oslonom na Rim nađe izlaz iz toga položaja. Ovaj težak položaj crkve u Crnoj Gori pao je u vrijeme kada je Rimska kurija razvila veliki rad u ovim krajevima. Otuda i pokušaj zbliženja između cetinjskog vladike i Rima. Ali, cilj je bio različit. Rimska kurija je bila zainteresovana, svakako iz političko-vjerskih razloga, za proširenje svoga uticaja u ovom dijelu Balkana. Ona se nadala da će preko vladike Mardarija uspjeti da i patrijarha pridobije za uniju. U tom smislu Leonardo je činio sugestije vladici Mardariju.“

Leonardiju je trebalo šest godina strpljivog rada dok mu nije uspelo da se sretne sa patrijarhom Pajsijem. Do sastanka između njih dvojice došlo je, prema izvorima Kongregacije za propagandu vere, ili krajem oktobra, ili početkom novembra 1642. godine.

„Pregovorima sa Leonardijem rukovodio je lično patrijarh Pajsije, pomognut, možda, dvama ili trima episkopima, najbližim članovima Sinoda, i pridvornim kaluđerima. Iz dokumenata vidi se i to da su patrijarh i njegova uža okolina bili dosta spremni da u dogmatskim pitanjima polemišu sa učenim teologom Leonardijem.“

Leonardi je od ovoga sastanka sa patrijarhom Pajsijem očekivao jasno formulisano ispovedanje vere, koje bi potpisao patrijarh Pajsije. Ta formulacija bila bi dokaz da se patrijarh odrekao razlika između pravoslavne i rimokatoličke crkve. Pajsije to nije učinio, ali nije ni prekinuo kontakt, jer mu je zbog teških vremena u kojima se tada nalazila srpska crkva, naročito stalo da iz Rima dobije materijalnu pomoć. Sve što je Leonardi uspeo da postigne u Peći bilo je jedno sinodsko pismo papi Urbanu VIII, u kome se ističe da se patrijarh Pajsije i srpski episkopi drže onoga što im je predato od svetih apostola i od sedam vaseljenskih sabora. Patrijarh je dokazivao da dodatka filioque nema u Simbolu vere kako su ga utvrdili i priznali prvih sedam vaseljenskih sabora, čije je odluke priznala i primila i Rimska crkva. Za njih je, tvrdili su pravoslavni prelati, merodavan tekst Simbola vere, kako je on utvrđen na drugom Vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine. U skladu sa tradicijom pravoslavne crkve patrijarh Pajsije bio je spreman da papi prizna primatum honoris. Kao dokaz svoje gotovosti za saradnju šalje sa Leonardijem svoja dva kaluđera, arhimandrita Vićentija i eklisijarha Jeftimija, koji će doći u Rim. U pismu patrijarh Pajsije moli papu da mu odgovori da li je dobro ono „što držimo kao predano nam od svetih apostola i svetih sabora … da bi bili jedno stado i jedan pastir“.

Kao što se vidi, patrijarh Pajsije je ovim pismom ostavio otvorena vrata za pregovore. Iako je u dubini duše duboko bio uveren i odlučan da nikako ne popuštaju u dogmatskim pitanjima, ipak su tražili dalja obaveštenja iz Rima. Time bi održao dobro raspoloženje prema sebi, i, eventualno, dobio traženu pomoć za pećki manastir. Iz jednoga pisma Kongregacije za propagandu vere patrijarhu Pajsiju od 30. juna 1645. godine, vidi se da ona nije bila zadovoljna Pajsijevim pismom pa ga upućuje na barskog nadbiskupa (Leonardi je 23. maja 1644. godine postao barski nadbiskup), koji će ga obavestiti o svemu. Kao barski nadbiskup Leonardi je imao titulu i primas Serviae, što je samo moglo podići njegov ugled kod pristalica unije. Kongregacija uporno ističe da je pravoslavni Istok dopao turskog ropstva što nije primio uniju s Rimom, dok u pogledu potreba Pećke patrijaršije ne odgovara ništa određeno. Ona će, poručuje Kongregacija, povesti računa u svoje vreme, tj. onda kada patrijaršija bude primila sve zahteve Kongregacije, ili onda kada se bude potčinila Rimu.

Početkom septembra 1645. godine umro je nadbiskup Leonardi, a patrijarh Pajsije je, u oktobru 1646, otišao na poklonjenje u Jerusalim. U pregovore sa Rimom nije se više upuštao: patrijarh je umro 2. novembra 1647. godine. Na sceni se pojavljuje patrijarh Gavrilo Rajić, sa srpske strane, i Pavlin Demski, unijat iz Ukrajine, sa rimokatoličke. Demski je trebalo da ide u Peć i da tamo otvori latinsku školu za spremanje mladih monaha, ali od ove škole nije, izgleda, bilo ništa. Demski se, zbog straha od Turaka, najviše zadržavao u Primorju, odakle je slao Kongregaciji lažne izveštaje. Za vreme Pavlina Demskog nisu ni cetinjski manastir, ni Peć, bili središta unionističke aktivnosti, nego manastir Morača, koji je, prema jednom malo verodostojnom izveštaju, tada imao „na stotine monaha i mnogo sela i poseda.“ Unionistička aktivnost Pavlina Demskoga vezana je za ličnost patrijarha Gavrila Rajića i za rad dva sabora, koji su, navodno, održani u manastiru Morači. Smatra se da je prvi od ova dva sabora, održan 1. februara 1648. godine, autentičan: sa ovoga sabora poslata je jedna poslanica papi. Ova poslanica ima dosta znakova neautentičnosti. Sinodalno pismo je sastavljeno veoma nevešto i dosta zbunjeno, ima u njemu izraza koje teško da bi mogao upotrebiti pravoslavni kaluđer. Tako se mesto reči kaluđer, monah, upotrebljava reč redovnik, mesto reči milostinja, lemozina, mesto mitra koruna jeriskupska. Neke rečenice su čudno stilizovane.

Sa ovoga sabora budimljanski episkop Pajsije je poslat u Rim, jer navodno, Gavrilo koji je izabran na ovom saboru za patrijarha, nije mogao da napusti zemlju. Ovaj Pajsije pominje se 1639. i 1645. godine kao budimljanski mitropolit. On bi mogao biti isto lice sa Pajsijem, koga Pavlin Demski pominje u jednome svome pismu Kongregaciji iz 1654. godine, iste godine kada je trebalo da bude održan Drugi morački sabor. Inače, autentičnost ovog sabora se osporava. Budimljanski episkop Pajsije morao je postradati 1648. godine: da li su ga Turci uhvatili, ili je bio potkazan od jednoga svog kaluđera, nije jasno, tek zna se da je stradao. U pomenutom pismu Pavlin Demski veli da je patrijarh Gavrilo, pred odlazak u Rusiju, naredio valjevskom mitropolitu Jeftimiju da sazove sabor u Morači. Na saboru je moralo da se odrede izaslanici za Rim, ali prvo da izjave da je patrijarh s klirom spreman da izvrši što papa bude naredio. Ovaj sabor je, navodno, održan 1. decembra 1654. godine. Na saboru su izabrani iguman manastira Morače Maksim i kaluđer Cirtirion (?), da odu u Rim i papi izraze odanost. U saborskoj poslanici se kaže da se patrijarh Gavrilo ne nalazi u zemlji, ali želi umesto sebe da pošalje svoga episkopa da se pokloni i da uzme blagoslov. Nikodim Milaš i Jovan Radonić su utvrdili da je ovaj morački sabor izmislio Pavlin Demski. Sve to je izvedeno bez znanja patrijarha Gavrila, hercegovačkog mitropolita Vasilija Jovanovića-Ostroškog i mitropolita valjevsko-užičkog Jeftimija. U vezi sa poslanicom, poslatom od strane prvog moračkog sabora, stoji i lažni carević Ivan Vasiljević-Šujski, pod čijim se imenom skrivao varalica Timotej Akundinov, zvani Timoška. On je, prema prof. Dušanu Beriću, zajedno sa paštrovićkim kaluđerom Josifom Bečićem, sastavio sinodsko pismo. Pismo jasno govori da su Timoška i paštrovićki kaluđer Josif obmanuli bratstvo manastira Morače.

Prema izvorima iz arhive Congregatio de propaganda fide za uniju je radio i episkop zahumsko-hercegovački Vasilije Jovanović (1639–1671). Vasilije je pre 1639. godine bio trebinjski episkop, a 1651. godine dobio je od patrijarha Gavrila 27. novembra 1651. godine eparhiju, koja se zvala „Nikšić, Plana, Kolašinovići i Morača“. Prema istraživanjima koje je sproveo dr. Đoko Slijepčević u svojoj kapitalnoj knjizi Istorija Srpske pravoslavne crkve, ne može se reći da je vladika Vasilije primio uniju sa Rimom, ali je očigledno održavao izvesne kontakte. Na osnovu pisma pape Aleksandra VII vladici Vasiliju Jovanoviću od 1661. godine i Vasilijeva pisma papi Klimentu X od 3. januara 1671. godine izveo je Janko Šimrak svoju tezu o unijatstvu sv. Vasilija, koju je podvrgao kritici i Jovan Radonić. Iako nije bio tako rezolutan kao Milaš, Radonić je osporio unijatstvo sv. Vasilija Ostroškog. Motive Vasilijevog stupanja u vezu sa papom, Radonić je video u nastojanju da dobije bilo kakvu materijalnu pomoć. „Kao i u ranijim slučajevima, mitropolit Vasilije se, preko kaluđera Ćirila, približio Rimu gonjen materijalnom bedom i nevoljom.“ Radonić je u knjižici Rimska propaganda objavio tekst pisma sv. Vasilija papi Klimentu X od 3. januara 1671. godine, negirajući mogućnost da je sv. Vasilije mogao pristati na uniju.

Patrijarh Maksim se nije upuštao u veze sa misionarima unije, nego je nastojao da i od rimokatolika, koji su bili pod turskom vlašću, kupi porez. Patrijarh Arsenije III Crnojević je zbog nastale političke situacije održavao žive veze sa Mlecima, u punoj meri se suočio sa opasnostima od unije tek posle preseljenja u zemlje severno od Save i Dunava. U zemljama severno od Save i Dunava, koje su bile pod austrijskom vlašću, nametanje unije pravoslavnom srpskom življu vršeno je mnogo pre masovnog preseljenja Srba pod patrijarhom Arsenijem III Crnojevićem. Na doseljenike, koji su se tamo nastanjivali još od polovine XVI veka, vršen je pritisak da pređu direktno na katolicizam, ili bar na uniju. Državne vlasti su bile revnosni pomagači pri ovome poslu. Od jeseni 1625. godine počeo je jak pritisak na pravoslavne u Žumberku. U to vreme nalazilo se tu oko 2.000 Srba pod oružjem, u Slavoniji ih je bilo 6.000 a u Primorskoj granici 1.000. Svi graničari i njihove porodice bili vezani za svoju veru, i vlasti su zbog toga morale voditi računa da ne prenagle u naturanju unije. Petar LJubić, rektor zagrebačke jezuitske kolegije, predlagao je, „da se u Zagrebu osnuje jedan seminar na trošak donjoaustrijskih zemalja i da se u taj seminar dovode žumberačka srpska deca, siromašna i bez roditelja, da se tamo poduče katoličkoj veri i ceremonijama. Ova deca, kad svrše školu, imaće zadatak, da svoje sunarodnike izvedu iz zablude i privedu u krilo katoličke vere“.

Uporišta pravoslavlja u krajevima oko Žumberka bili su manastiri Gomirje, Marča i Lepavina, koje su posećivali srpski patrijarsi. Oko manastira Marče vođena je duga i oštra borba: on je oduziman od srpskih pravoslavnih kaluđera i ponovo im vraćan. Bilo je pravoslavnih kaluđera, koji su prividno primali uniju, da bi je odbacili čim im se ukaže pogodna prilika. Uporedo sa oslobođenjem krajeva severno od Save i Dunava od turske vlasti dolazilo je i širenje unije. Kad je posle pobede nad Turcima kod Haršanja, 12 avgusta 1687, Baranja bila očišćena od Turaka, počele su jezuite veoma živ rad na prevođenju Srba u krilo katoličke crkve. Po izveštaju jezuite Prentalera, broj tada pokatoličenih Srba iznosio je 15.000 duša. Jovan Radonić kaže da je zauzimanjem drugog jezuite, Franje Ravesa, izvršen 18. januara 1690. godine u Pečuju, svečan prelaz izvesnog broja Srba na katolicizam. Za uniju je radio Jov Rajić, iguman manastira Orahovice, brat Longina Rajića, koga je, 30. marta 1688. godine, car Leopold I postavio za unijatskog vladiku u Sremu. Posle Rajićeve smrti car je 31. marta 1694. godine postavio za njegovog naslednika Petronija LJubibratića, koji je ranije bio generalni vikar beogradsko-sremskog mitropolita. Petronije je bio brat mitropolita Simeona LJubibratića, koji je kasnije otišao u Boku Kotorsku i tamo umro između 1696. i 1702. godine. LJubibratić je, jedno vreme, živeo u Sentandreji, gde su ga katolički krugovi pridobili za uniju. Aleksa Ivić je za mitropolita rekao:

„Kad je primio uniju, imenovao ga je papa za sremskog biskupa i poverio mu zadatak, da suzbije pravoslavnu veru u Sremu.“

I pre nego što je, prisiljen nepovoljnim razvojem događaja na ratištima, prešao u zemlje severno od Save i Dunava, patrijarh Arsenije III morao je da zna kakva sve opasnost pravoslavnim Srbima preti od unijaćenja. Zbog toga su patrijarh i narodne starešine zatražili od cara Leopolda I privilegiju, kojom će se naročito zajemčiti sloboda pravoslavne vere i sloboda izbora patrijarha, i kojom će biti obuhvaćen ukupan pravoslavni živalj s obe strane Dunava i Save. U privilegiji cara Leopolda I od 21. avgusta 1690. godine sadržane su bile sve ove garancije. One su bile ponovo potvrđene i u carevoj privilegiji od 4. marta 1695. godine. U ovoj se privilegiji kaže da je obećano da će se ne samo staro uvaženje istoga arhiepiskopa i obred srpskoga naroda nepovređeno održati, nego da će im se i potpuna sloboda duhovne uprave, šta više i u svetovnim stvarima oslobođenje od sviju tereta i dažbina, naime pak od desetka dopustiti. Stvarnost se, međutim, pokazala sasvim drukčijom. J. Šviker je imao pravo kada je rekao, da su ove „crkvene privilegije bile katoličkom kleru, pa čak i nekim svetovnim državnicima i verski revnosnim austrijskim vojskovođama oštar trn u oku, pa su Srbi, ubrzo posle njihovog prelaska, bili uznemiravani unionističkim pokušajima, kojima su se oni pod vođstvom ratobornog patrijarha Crnojevića odlučno suprotstavljali iz čega su nastajali svakovrsni nemiri, svađe pa čak i pobune“.

Patrijarh Arsenije III nije mogao da spreči da na uniju pređe narečeni episkop jegarski i velikovardarski Jefrem Banjanin, koga je kardinal Leopold Kolonić zadobio za uniju. Godine 1698. Jefrem je dao kardinalu Koloniću ispovedanje vere i obavezu da lično ode u Rim, gde je stigao u leto 1699. godine. Jefrem je 13. jula 1699. godine podneo papi Inoćentiju XII opširnu predstavku na latinskom jeziku, koju mu je neko drugi sastavio. Jefrem nije bio zadovoljan prijemom u Rimu pa se kasnije odrekao unije, bio je uhapšen ali oslobođen tamnice. Razočaran i onemogućen pod upravom patrijarha Arsenija III, Jefrem je prešao na područje koje je bilo pod Turcima, gde ga je patrijarh Kalinik I primio vrlo rado i postavio za svoga egzarha. Episkop Jefrem se kao takav, nastanio u manastiru Pavlici (J. Radonić), prešao je na uniju, ne rukovodeći se nekim dubljim verskim ubeđenjem. Kada nije mogao da dobije eparhiju koja mu je bila namenjena, Jefrem se odlučio da pređe na uniju, ali se i tu razočarao. Tu eparhiju je već bio zauzeo unijatski episkop Jovan Josif.

Šta su savetnici bečkih careva, naročito oni iz crkvenih krugova, mislili o privilegijama koje su dobili Srbi, vidi se najbolje iz informacije koju je caru Josifu dao kardinal Kolonić o predstavci patrijarha Arsenija III od marta 1706. godine. Kardinal je zastupao mišljenje, da su Srbi pogrešno shvatili privilegije koje im je dao car Leopold i da ih pogrešno tumače:

„… te izvode, da je po glasu istih njima dozvoljeno ne samo da sada šizmatici budu, već da kao takvi, odeljeni od katolika i rimske crkve, i dalje ostati mogu. No to im se ne može nikako dopustiti, jer ne samo da to Sveta naša katolička vera zabranjuje, nego je odlučno protivno i samom državnom razlogu; pa iskustvo nas dovoljno uči, šta je sve razlika u veri po Ugarskoj počinila u nedavno prošla vremena, a istorija nam kazuje šta je sve događalo se zbog toga i po drugim krajevima sveta. Stoga valja nastojati, ali bez velike galame i vređanja, da se taj ilirski ili raški narod pomalo sjedini sa rimskom crkvom, od koje se, uostalom, i onako mnogo ne razlikuje“ (Radoslav Grujić, Kako se postupalo sa srpskim molbama…, Novi Sad 1906).

Car Josif se morao rukovoditi državnim razlozima i nije usvojio mišljenje kardinala Kolonića, nego je 7. avgusta 1706. godine, potvrdio narodne privilegije. Unija je bila pomagana i u zemljama južno od Save i Dunava, koje su od 1718. do 1739. godine bile pod austrougarskom vlašću. Revnosan pomagač unije, rešio je car Karlo VI još 20. maja 1718. godine, da se u novoosvojene krajeve pošalju misionari unije i da im vojne vlasti moraju u svemu biti na usluzi. Zvanični stav državnih vlasti bio je da se pravoslavni samo tolerišu, a katolici da se pomažu. Dragoslav M. Pavlović tim povodom kaže:

„Pravoslavni su dobijali potpunu slobodu veroispovesti u selima i gradovima, gde stanovništvo nije izmešano sa katolicima, a gde je izmešano, tu je bila sloboda već sužena. Instrukcija je naročito naglašavala da treba raditi naročito na uniji pravoslavne i katoličke crkve i to oprezno: ne preopterećivati svet suvišnim brojem sveštenika i misionara, jer mu je to teško izdržati; a zatim da treba iz Turske privući što veći broj hrišćana.“

Prema carskoj Rezoluciji od 3. januara 1726. godine u Srbiji su se mogli doseljavati samo katolici za koje je te iste godine bila obnovljena Smederevska biskupija, ali je biskup rezidirao u Beogradu. Jakom pritisku da pređe na uniju bio je izložen i mitropolit Mojsije Petrović. Iz dva pisma princa Kantakuzena, jedno od 31. decembra 1729. a drugo od 17. januara 1730. godine, doznajemo da je mitropolit zbog toga pozivan i u Beč. U ovim pismima, koja su bila pokazana i ruskoj carici Ani, kaže se da je na mitropolita vršio pritisak sam car, koji je rekao da ga želi videti kao unijatu. Mitropolit Mojsije je ovu ponudu odbio. I mitropolit Vićentije Jovanović imao je da se nosi sa oštrim nasrtajima unije. Zbog nasilnog unijaćenja izbila je 1735. godine buna u Bihorskoj županiji. U Velikom Varadu tražio je unijatski protopop Meletije da sahranjuje pravoslavne mrtvace, a biskup je hteo da uzima desetak i od pravoslavnih sveštenika. Onima koji neće da prime uniju uzapćivana su imanja i obećavano im je da će im se vratiti ako prime uniju.

Tražilo se od pravoslavnih i da praznuju rimokatoličke praznike. Episkopima je branjeno da posećuju svoje eparhije. Godine 1741. ugarski sabor je zaključio da pravoslavni Srbi ne mogu da imaju nikakvih poseda u Hrvatskoj i Slavoniji, ,,niti mogu obnašati kakve državne službe„. Posledica ovoga nasrtanja na versku slobodu Srba u Monarhiji bilo je masovno iseljenje Srba u Rusiju: od 1751. do 1753. godine iselilo se oko 100.000 Srba iz Monarhije što je počelo da ozbiljno zabrinjava caricu Mariju Tereziju. Tek kada ju je mitropolit Pavle Nenadović uverio koliku je veliku štetu Monarhiji nanelo ovo odseljavanje Srba, carica je popustila u svojoj unionističkoj revnosti. Da bi se predupredili episkopi od eventualnog primanja unije, Sinod Karlovačke mitropolije na svojoj sednici od 3. jula 1750. godine doneo je odluku da novoizabrani episkopi, i svi oni koji kasnije budu birani, „daju reverse, da ako po đavolskomu navjetu (prinošenje ljudskih žrtava, rusizam, M. J.) u uniju pređu, neće ničega pokretnoga ili nepokretnoga od eparhije i iz rezidencije tražiti i da se neće bez znanja arhiepiskopa i Sinoda zaduživati, da neće meso jesti niti će to dopuštati svojim mlađima i monasima; da neće bez blagoslova arhiepiskopa i Sinoda tražiti drugu episkopiju, inače da budu od sana i pričešća odlučeni“.

Sve ovo pokazuje da je J. X. Šviker imao pravo kada je rekao da je bečki dvor bio trajno zauzet za prevođenje pravoslavnih na uniju. Dvorska Deputacija izradila je 20. oktobra 1753. godine jedan plan za brže sprovođenje unije među Srbima. Plan je predviđao pojačani nadzor nad pravoslavnim sveštenstvom, koje je trebalo odvojiti od naroda. Mitropolitu je 2. novembra 1753. godine naređeno da se ni on ni episkopi ni pravoslavni sveštenici ne smeju, bilo javno bilo tajno, odupirati sprovođenju unije. Činjenica da je mitropolit već 5. novembra iste godine poslao episkopima jedan raspis o ovome pokazuje svu težinu položaja u kome se nalazio i on i ceo narod. Mitropolit je ponovo, 14. jula 1757. godine, bio opomenut pod pretnjom najstrože kazne, da ne sme ometati sprovođenje unije.

Od godine 1769. počinje se ometati odlazak srpskih pravoslavnih sveštenika u Rusiju: pasoš za odlazak u Rusiju mogla je izdati samo vlada u Beču. Godine 1774. zabranjeno je svako odlaženje srpskog pravoslavnog sveštenstva iz Austrougarske u Rusiju. Irinej Falkovski, koji je kao student dugo vremena proveo među Srbima i Ugarskoj, zabeležio je 1781. godine da još uvek nije bilo prestalo prinuđavanje Srba da pređu na uniju. Zbog oštrih mera, veli Falkovski, bilo je Srba koji su, da bi izbegli gonjenja, prelazili na uniju. „Mnogo veći broj među njima“, veli on, „bio je gotov da i krvlju posvedoči svoju veru ne plašeći se ni okova, ni tamnice, a ako primete da episkopi njihovi, izabrani opštim pristankom, na bilo koji način, po carskom savetu, postaju skloni uniji, prete im da će ih pobiti kamenjem.“ Mogućnost da se tako što desi nije bila isključena. U jednoj predstavci Srba iz Budima 1706. godine, upućenoj crkveno-narodnom saboru u manastiru Krušedolu, stoji u četvrtoj tački:

„Ako bi neko od našega naroda i crkvenog klira ili episkopa ili bilo kakav drugi crkveni čovek postao unijatom rimske crkve, takav da se odvoji od nas i da bude lišen svojih funkcija, da ne bi stvarao konfuziju u narodu kao što se to do sada dešavalo i činilo.“

Prinuda pravoslavnih da primaju uniju popustila je izdavanjem Toleranc Patenta (Patent o toleranciji), koji je objavio car Josif II 25. oktobra 1781. godine, a koji je u jesen 1782. godine objavljen narodu. Ovo popuštanje nije označavalo i kraj prisilnog unijaćenja. Ono je produženo i kroz ceo XIX vek u našim krajevima, koji su bili pod vlašću Monarhije. Carski savetnici, obično crkveni ljudi, nastojali su da se upražnjene pravoslavne eparhije ne popunjavaju kao ni parohije koje ostanu bez sveštenika. Na taj način bi narod, lišen sveštenstva, mogao lako biti zadobijen za uniju. Tipičan primer za ovo je uputstvo, koje je jezuita Gavrilo Heveneši 1707. godine podneo caru Josifu I. Za ovo uputstvo rekao je Jovan Radonić da je majstorski sastavljeno.

„Predviđena je u njemu svaka mogućnost, koja bi mogla nastupiti kada se ne bi popunilo dostojanstvo arhiepiskopa, te se odmah označuje i sretstvo, kojim bi se nezadovoljni srpski narod mogao primiriti i obmanuti… Tek sa priznanjem rimokatolicizma, ili bar unije, mogli su se Srbi smatrati kao prirođeni građani u ćesarovini. Bez tih uslova važili su oni kao nekulturni, sirovi došljaci i stranci, kao veoma pogodan materijal za ratovanje, koji treba eksploatisati, ali kojima dane povlastice valja smanjiti i napokon ukinuti, jer se Srbima kao šizmaticima apsolutno nije nikada verovalo“ (J. Radonić, Prilozi za istoriju Srba u Ugarskoj).

Literatura:

Istorija naroda Jugoslavije II, Beograd 1960;
Marko Jacov, Les documents de la Sacre Congregatio de Propaganda Fide a Rome Concernant les Serbes (1622–1644). Beograd 1986;
Mrs Željko Malešević, Motivi vladike Simeona Vratanje za sklapanje Maršanske unije, doktorska disertacja;
Dragan Vukšić, Žumberački uskoci, unijaćenje i odnarođivanje, Srpsko narodno vijeće Zagreb, 2015;
Đoko Slijepčević, Istorija Srpske pravoslavne crkve 1, Od pokrštavanja Srba do kraja XVIII veka, Beograd 2002;
Boris N. Kršev, Statuta Valachorum, pravna osnova nastanka Vojne granice, krajine, Fakultet za pravne i poslovne studije Dr Lazar Vrkatić, Novi Sad;
Manojlo Grbić, Karlovačko vladičanstvo, Karlovac 1892;
Drago Roksandić, Etnos, konfesija, tolerancija, Srpsko kulturno društvo ,,Prosvjeta“, Zagreb 2004, ,,Povlastica za Rašane“.

Srbi i Rimska kurija I

Ostavi komentar