Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Били им животи попут утиснутих трагова железа или испуњени тоновима који су волшебно погађали жуђену емоцију, уметници су готово увек сматрани посебном врстом људи – ако не по добру, а оно по злу. Стављајући у опозицију једног дрводељу из четрнаестог века и музичара из двадесетог, покушаћемо да одгонетнемо „јесу ли сви уметници овакве хуље?“ (Пекић 1988: 21).
Одговарајући на ово питање, Кир Ангелос показује да поседује свест о својој величини, даје негативан одговор и додаје да су само веома велики уметници такви. Болнички запис Ивана Галеба који настаје шест столећа касније негира Кир Ангелоса. Он наводи да се свет прозлио, и да „поезију сви пишу“, јер је уметност на дохват свакоме – „јефтина ствар, прва жељица и почетна амбицијица сваке интелектуалне каћиперке, сваког уметничког помодарца“ (Десница 1981: 168). За почетак, пише и он, неуспели виолиниста, прекраћујући болесничке дане, и до краја приповести постајемо свесни да је успешнији у томе него у бираном животном позиву. Из приповедачевих аутореференцијалних исказа сазнајемо да собом као писцем није задовољан (страшно неук, девичански неук), о себи као виолинисти мало пише, али оставља драгоцене записе о својим контемплативним отискивањима у срж уметности. Тако сазнајемо да би писао књиге у којима се ништа не дешава, да луксузом сматра поседовање знања која су „фазонирана и обликована баш онако како твој мозак треба и како може да их прими“ (Десница 1981: 169), али и то да се човечанство грози фризерских романа са срећним крајем. Иван Галеб се одувек окруживао уметношћу, и иако је мало учествовао у њеном стварању кроз свирање, пред финално осећање преплављености сунцем оставио је праву ризницу мисли о најнаивнијој и најпрепреденијој од људских дјелатности, учествујући тако у њеној афирмацији и промовишући себе као уметника (мада наводи да се код њега писање зачело као појава која прати сенилност). Пишући о онима који су по његовом мишљењу истински врхунски уметници, као основне квалификативе наводи симбиозу великог ума, великог духа и великог талента, као и способност да тај мозаик функционише, а да не уништи дело. Један од адресата коме је упућен овај божански дар јесте Кир Ангелос, јунак Пекићеве приче „Мегалос масторас“.
За разлику од Ивана Галеба, који је посматрач света (и кога, као у Дисовој песми, походи оно чега више нема) Кир Ангелос активно учествује у свом усавршавању, градећи таленат и име сваким направљеним делом. Та надградња кулминира израдом фамозне столице која у њему буди посесивног власника пробуђене свести да је пред њим неодвојиви, монструозно-величанствени део њега, како би савремени уметници рекли – добијена партија против муза и харпија, и који, као и мајстор, бира да га то спасе и убије у исто време. Од болесног виолинисте Кир Ангелоса разликује и схватање коначности једног уметника: Галеб тврди да тек неуспех крунише и заокружује дело човека, а мајстор је своју потврду спознао у једном другом неуспеху – у оном да устане са столице – своје највеће мајсторије, што је дело и афирмисало као оно најбоље, животно (да је Кир столицу извајао раније, могли бисмо рећи и животодавно, али свакако – и мајстор је потврдио, да је након последњег потеза светогрђе узети длето у руке).
Велики мајстор рукотворина у дрвету постао је највећи када је упркос бесном вртлогу црне (плаве) смрти, успео да се оствари као уметник. Док је куга косила све око њега, мисао о столици којој мора помоћи да изађе из дрвета, гонила је мајстора да одолева све јачим налетима стихије. То иде у прилог стиху Бранимира Штулића да нас уметност чини јачима него што претпостављамо (в. Штулић 1998: 118). Као иницијална из Пекићевог венца приповедака које све заједно чине један Нови Јерусалим, ова прича говори о творачким патњама једног човека чије име подсећа на анђела, чији занат подсећа на Христов, а који је такмац Богу лично у обликовању ilikon-а, божје грађе. У смутна времена безвлашћа, по наруџбини мистериозног путника, он деље столицу каква до тада није направљена и бори се са савешћу – проклетством свих уметника. Она мајстору намеће неизбежно питање о уметнику (јер и господин у црном афирмише се као такав) чије ће власништво наизглед обична столица постати. „Умјетност и жртва. Вјечити бином, у његовим бесконачним односима и омјерима“ (Десница 1981: 305), каже Десничин Галеб. Тренутак Кир Ангелосове одлуке јесте онај који и Галеб препознаје као онај тренутак када уметник мрзи свој позив, јер то је његово све, оно око чега се и труди и ломи. Два Пекићева уметника су антиподи, али као две стране једне медаље – један изразито позитивно осликан, док је други у сенкама. Касније, симпатије читалаца ће добити преварени путник науштрб оних које су гајене према Кир Ангелосу – а који има исте мере као путник у црном – због преваре коју је извршио.
Никола Милошевић је писао о томе шта нас тера да волимо јунака и када није савршен – то су његови ломови, труд и изузетна борба са собом (односно против себе) да би донео битну одлуку. А када се та одлука крши са неким кодексом, можемо је приписати стању у ком се особа налази (болест, растројство итд.), али овде је приписујемо фигури уметника, са задршком да је ипак највећи у свом послу, жива легенда грчке резбарске уметности. Већина људи не нађе никада сатисфакцију у животу, а он је од Бога изборио столицу коју је стопио са својим телом. „Лечила је савршенством“ (Пекић 1988: 58), са олакшањем је констатовао умирући уметник, који је претходно у грозници претрпео агонију мисли о промашају неделотворне столице. Знојем, крвљу и гнојем плаћа се овакав дар који је мајстор успео да направи у борби са силама немерљивим.
Иако се у много чему не би сложио са Кир Ангелосом, Иван Галеб би са респектом поздравио његову смрт у рукама природе, ремек-дела које га је пригрлило и начинило камелеоном у својим рукама, далеко од Астапова.
ЛИТЕРАТУРА
Десница, В. (1981). Владан Десница. Прољећа Ивана Галеба. Београд: Просвета – Нолит – Завод за уџбенике и наставна средства.
Пекић, Г. (1988). Борислав Пекић. Нови Јерусалим: готска хроника. Београд: Нолит.
Штулић, Б. (1998). Бранимир Штулић Johnny, Немам више ни с ким, а ни против кога. Прир. Младен Радишић. Суботица: Хероина.
Остави коментар